На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети Мардарије Љешанско-либертвилски и свеамерикански; Свети мученик Парамон; Преподобни Акакије; Свети свештеномученик Авив; Свети мученик Филумен; и Свети Питирун.
* * *
Препоручена емисија:
* * *
Тропар празника:
СВЕТИ МАРДАРИЈЕ ЉЕШАНСКО-ЛИБЕРТВИЛСКИ
Будући да је био дете из знамените породице, Иван, за разлику од многих својих вршњака, послан је на школовање. Похађао је основну школу у Ријеци Црнојевића, а потом средњу школу у престоници Црне Горе, граду подно Ловћена – Цетињу. Године 1904. током школовања у Цетињској гимназији (имао је тада 14 година) заједно са другим ђацима и учитељима пошао је на излет како би видели врх Ловћена, српску народну светињу према којој је Иван од најраније младости, док је живео у Цетињској долини, често сатима упућивао поглед. Чинило му се да само орлови и соколови могу досећи његове врхове. Приликом обиласка Ловћена посетили су и село Његуши, колевку династије Петровић-Његош.
Историјско памћење словенства као једне целине и Русије као моћне заштитнице Словена, чиме је био задојен још у најранијем детињству, снажно је утицало на његов живот. Његов исконско словенски дух биће му путоказ и водич током целог живота, за који је још у раној младости одлучио да га свецело преда у руке Бога живога. Иван је рано осетио позив ка монашком животу. Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита Митрофана да га закалуђери. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд, на даље школовање. До Котора га је испратила мати Јела. У Котору се укрцао на брод за Ријеку одакле је возом стигао до Београда.
Већ у петом разреду гимназије у Београду, својом младалачки искреном жудњом да следује за Христом, а коју је познао још у најранијем детињству, Иван одсликава „младића у Јеванђељу који је поставио најрадикалније питање Христу – Како да задобијем живот вечни?“ (Владика Атанасије). На своме рукоположењу за првог српског владику за Америку и Канаду (15. априла 1926. у Саборној цркви у Београду) сетио се својих младалачких дана када је шетао улицама Београда, Калемегданском тврђавом, а понајвише молитвено боравио у Саборној цркви, са једном миљшу и жељом: да се замонаши. Сиромашно ђаче обилазило је око Саборне цркве у Београду са жељом да целога живота служи својој Цркви. Свако јутро на путу ка школи, писаће касније, као и свако вече по повратку из школе, одлазио је у Саборну цркву где би свецело своје биће погрузио у молитву. Још у то време створио је навику да свако вече моли Бога да благослови службу Њему. Њему и Словенству, „тако драгим моме срцу“. Тадашњи митрополит Србије Димитрије убрзо му је услишио молбу. Написао му је препоруку да однесе владици жичком Сави. „Владика Сава га прими и после три месеца искушења и још три чекања, закалуђери га“. Након девет година школовања, записаће касније, без знања родитеља пешице је из Београда отишао у Студеницу. Било је то 1905. године на дан Ваведења Пресвете Богородице, уочи његовог шеснаестог рођендана.
У српској лаври Студеници, задужбини Стефана Немање, оца Светог Саве, саграђеној 1186. године, након релативно кратког периода искушеништва, због свог христоликог лика већ тада, бива пострижен. Као некада Свети Сава, противно вољи родитеља Иван се замонашио 19. марта 1906. године, безрезервно предајући најдрагоценије што има – васцели свој живот, у руке Љубави Христове. На монашењу је добио име Мардарије.
У Студеници је боравио укупно годину и по дана, након чега се упутио у Москву.
Живот у Русији
Свети синод Српске Православне Цркве доноси одлуку да младог 16-годишњег јерођакона Црногорске митрополије Мардарија пошаље на школовање у Русију. Следећих дванаест година он ће провести у драгој му Русији. Ватрена православна вера, величанствена црквена богослужења и побожни живот руског народа, како се показало касније, оставиће најдубљег трага у Мардаријевој души, тако жудној да урони у Лик Богочовека Христа. Прво је провео осам месеци у Српском подворју у Москви. Ту је имао обиље прилика за сусрете и познанства са већим бројем руских државника и званичника, посебно онима који су редовно долазили у Српско подворје у Москви и као и он, нагињали идеји славјанофила. Млади Мардарије је брзо постао познат у високим круговима.
У септембру 1907. године је наставио школовање у Богословској школи у Житомиру, у западном дијелу Украјине. Тада је имао 17 година. Након две школске године (у четвртој години школовања у Русији), на своју молбу 1908. одлази у Кишињевску духовну семинарију у главном граду Молдавије. Те 1908. године постао је и јеромонах. Чин синђела је добио 1912. године. Семинарију је завршио 1912, године, такође са најбољим оценама.
У Кишињеву милосрдан рад чинио је итекако значајан део широког спектра његових делатности. Синђел Мардарије био је један од главних организатора милосрдне помоћи деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. „Где год су патње и страдања, он је хитао да пружи утеху. Али симпатије народа отац Мардарије није освојио само захваљујући својим проповедима. У свим његовим беседама могао се чути позив на јеванђелску љубав, а он је први пружао пример такве љубави. Позивао је на саосећајност и помоћ сиромашнима и први им излазио у сусрет. Код њега није било раздора између речи и дела. То је основни разлог због кога је име оца Мардарија постало популарно у народу. Он је учествовао у свим добротворним подухватима. Својим напорима и енергијом основао је Савез за борбу против дечије смртности у Русији, који је за неколико недеља у Кишињеву сакупио неколико хиљада рубаља. Њега нису заносили раскошни пријеми које му је приређивала аристократија, почев од губернатора и генерала па све до обичних смртника. Он јесте одлазио на пријеме, али је зато у другим приликама сатима седео у загушљивој атмосфери, међу сиромасима и болесницима.“
Постао је значајан члан и политичко-друштвеног живота града Кишињева. Овај град, у коме је провео три године, напустио је очију пуних суза. Жалили су и становници Кишињева. У Предговору збирке његових проповеди „Завет руском народу“, руски издавач је поводом његовог одласка из Кишињева написао: „Кишињев веома жали што је тако брзо остао без оваквог пастира, који је уживао свеопшту љубав и поштовање, што до-казује свечан испраћај са златним крстом, упућена му обраћања и уручене иконе од захвалних житеља Кишињева свих звања, вероисповести и националности. У уручењу златног крста учествовали су, такође, припадници јеврејске, јерменске и других вероисповести, што је догађај без преседана у животу и историји Руске Цркве.“
Jеромонах Мардарије провешће следећих пет година у једној од највећих руских светиња, Александро-невском манастиру, где се налази и Санкт-петербуршка академија. Пријемни испит за Петербуршку духовну академију био је изузетно захтеван, конкуренција за пријем оштра. Осетио је велико олакшање када је сазнао да је међу малобројнима који су положили.
Током студија у Петрограду често је позиван да свештенослужи у Царском Селу, у тамошњој саборној цркви, у коју је на заједничку молитву долазила цела царска породица. Позиван је био да проповеда и у школама, болницама, војним камповима. Остала су бројна сведочанства о беседничком дару и лику архимандрита Мардарија.
О беседништву јеромонаха Мардарија у Русији налазимо и у предговору збирке проповеди „Завет руском народу“: „Проповедајући пред најразноврснијом публиком, отац Мардарије је морао да се прилагођава интелектуалном нивоу својих слушалаца. Због тога се његове проповеди деле на две групе. У прву групу могу се сврстати проповеди упућене простом народу, изговорене простим језиком, са једноставним циљем и наравоученијем, а у другу проповеди упућене образованим слушаоцима, изговорене књижевним језиком и првенствено догматског карактера. Већина његових проповеди су срдачне, он се пре свега обраћа човековом срцу а не уму. Стога су се у очима слушалаца често могле видети сузе. На њему је био тежак задатак. На његовом месту многи би избегавали завидну висину црквене проповедаонице. Тајна успеха проповеди оца Мардарија крије се у њиховој дубокој животности, савремености и искрености. Његова реч се тицала свих болести и жалости, свих радости и успеха њего-вих слушалаца. Отац Мардарије је неустрашиво улазио у борбу за Христа, кога је љубио ватрено и безгранично. Неустрашиво се успињао на високу црквену проповедаоницу, не да би се бојажљиво улагивао својим верским противницима, већ да би снагом своје речи одлучно покоравао срца свих који га слушају, усмеравајући их ка стопама Христовим… Његове проповеди народ је слушао са великом пажњом. После неких проповеди у цркви би завладала тајанствена тишина. Тако је реч овог младог пастира деловала на срца слушалаца. Често су се после његових проповеди међу слушаоцима у цркви могле чути речи: ‘Ово је будући српски Златоуст’!“
Када је избио Први светски рат желео је да буде са својим народом у тим тешким тренуцима. Премда му је остала само још једна година студија у Русији, кренуо је пут Ниша у коме се, с обзиром на то да је Београд био под опсадом, налазило седиште српске владе. Стигао је прве недеље августа 1914. године и одмах се јавио српском митрополиту Димитрију. Изразио му је своју жељу да остане у Србији. Међутим, када му је речено колико би у Санкт-Петербургу много значило његово присуство и наставак проповедничког рада о ослобођењу Словена, вратио се назад у Русију где је одмах започео са серијом предавања на тему уједињења свих Словена под окриљем Русије, а што је било у директној опречности према тадашњој европској политици.
По препоруци Светог Синода Руске Православне Цркве, а по одлуци руског генералштаба, у лето 1915. године поверена му је важна мисија да обилази ратне заробљенике на реци Волги, планини Урал, Кавказ, унутрашњости Сибира, Туркестану, Бухари итд. Његов задатак је био да их својим проповедима и присуством бодри и образује у духу исконске патриотске љубави према Русији као предводници словенске идеје уједињења, и сходно томе пробуди у њима свест о припадности словенском свету чији су они веома важан део. Посебно у борби панславизма против германизма. С једне стране, као директан резултат његове мисије међу ратним заробљеницима у Русији словенског порекла, многи међу словенофилима су такође постали свесни значаја овог великог броја људи (чији број се попео до скоро милион) у победи словенофилске идеје и почели су да траже од државе да се више брине о њима. С друге стране, сами ти заробљеници словенског порекла почели су да се надахњују идејама свесловенског уједињења и полако стичу свест о много светлијој будућности свих словенских земаља. По повратку у Петроград, свештеносинђел Мардарије је у писменој форми доставио је свој предлог у вези са словенским ратним заробљеницима у Русији: предложио је да се они у потпуности одвоје од Мађара и Немаца; да им се доделе извесне привилегије чиме би се поспешило (неговало) њихово пријатељство према Русији, како би по повратку у своје земље били амбасадори добре воље. Предлог је уручен и самом цару који га је одобрио.
На Петроградској духовној академији свештеносинђел Црногорске митрополије дипломирао је 1916. године добивши звање степена кандидата богословља. Осим богословских наука, изучавао је и црквено право на Правном факултету у Петрограду, што ће се показати посебно значајним и корисним у његовом каснијем раду у Америци и Канади.
Захваљујући ангажовању његових неистомишљеника, у првом реду Распућина који је био близак царском двору, а који није волио Мардарија и више пута покушавао да га оклевета, митрополит Питирим је свештеносинђела Мардарија преместио за учитеља у најзабаченију сеоску семинарију на Кавказу (Александровска богословска семинарија у Ардону, област Терек). Ту је остао следећих годину дана, до 1917, односно до његовог избора за делегата донских Козака 1917. године и учешћа у у Сверуском црквеном сабору Петрограду (када је за патријарха Руске Цркве изабран Св. Тихон Исповедник).
Синђел Мардарије је током свог боравка у Русији написао неколико књига од којих су можда најзначајније: „Тихи угао Христа“, „Зборник проповеди“ и „Завет руском народу“. Сав приход од књиге „Тихи угао Христа“ подарио је руској сиротињи. Током школовања у Русији он је имао прилике да се боље упозна са монашким животом у чувеним руским манастирима, од којих је Оптина пустиња сигурно оставила један од најдубљих трагова у његовој српско-руској словенској души. Такође, током школовања у Русији посетио је и Константинопољ, Свету гору, Солун, Атину. У Светој земљи, у Храму Гроба Господњег, „најсветијем месту у целом хришћанском свету“, управо он је био изабран да началствује на Светој литургији истога дана када је Аустроугарска објавила рат Србији. Записаће касније да сматра вољом Божијом да је баш тога дана, када је нападнута његова земља, од свих тада присутних православних свештеника управо он, Србин из Црне Горе, био изабран да началствује на Голготи.
Живот у Америци
Мукотрпан мисионарски рад који је започео још у православној Русији, архимандрит Мардарије наставио је у још удаљенијој Америци. Наиме, Свети синод Руске Православне Цркве је зарад насушне потребе за организовањем аутентичног мисионарског рада међу Србима у далекој Северној Америци, 3. јула 1917. године одлучио да пошаље у Америку већ осведоченог слугу Божијег српскога рода, младог синђела Мардарија Ускоковића. Свети архијерејски синод РПЦ је донео одлуку да у оквирима Руске црквене мисије у Америци и Канади, синђел Мардарије руководи српском мисијом, да свој живот у Христу настави у Америци.
Мардарије ће преко Сибира и Владивостока, крајем 1917. године стићи у Северну Америку, у којој ће провести најважнији период свог апостолско-пастирског живота и рада. Као мученик савести до последњег дана свог кратког земног живота, читавог себе је уградио у чврсте темеље онога здања који ће православним Србима у Америци и Канади – тачније, свим православним у Америци и Канади – бити стални извор предокушаја вечности и вечног знања и живота.
У Филаделфији ће 1917. бити произведен у чин архимандрита, највише монашко-свештено звање. Руски алеутско-северноамерички епископ Александар препоручио га је северноамеричкој духовној управи као најбољег пастира да надгледа своје стадо у далекој Америци и Канади. На Сверуском сабору 1919. у Кливленду, који је одржан под сенком тмурних политичких догађаја у Русији, присуствовала су и петорица српских свештенослужитеља. Међу њима најзначајнији био је архимандрит Мардарије, који је изабран за епископа „за вођење послова Српске Цркве под руском црквеном јурисдикцијом“. Но, имајући чврсту црквену свест, он није желео да одступи од свештених канона и буде хиротонисан без пристанка своје матичне Цркве, Српске. Поводом поменутог сопственог избора Руске Православне Цркве за епископа, он је српском свештенству у Питсбургу написао:
„Када ми је од стране Руске Цркве предложено да заузмем дужност начелника Српске мисије у Америци, ја сам Руској Цркви ставио услове, а главни је био да наша Црква у Америци добије самосталност. То сам извојевао. До сада смо за све нереде, хаос у нашој Цркви, могли и имати увелико право сваљивати одговорност на Русе, али сада слободна наша Црква је у нашим рукама… Будућем сабору свештенства и грађана предаћу сва од Русије добијена пуномоћја, да не би Сабор или ко други помислио да сам се борио за власт онда када ми је био циљ да видим нашу Цркву самосталну и уређену, па ма ја у њој добио и место црквењака.“
Период од 1920. до 1923. године архимандрит Мардарије је провео у отаџбини. Патријарх Димитрије га је поставио за настојатеља манастира Раковице и на место управника прве Монашке школе у Србији при истом манастиру. Током трогодишњег боравка и рада у манастиру Раковици архимандрит Мардарије је био делатан на многим пољима црквено-друштвеног рада. Био је позиван да држи предавања у дворани Академије наука, на Универзитету, у гимназијама, у Хришћанској заједници, на Богословском факултету итд.
Архимандрит Мардарије је неколико пута молио Свети архијерејски Синод у Београду да одреди владику за Америчко-канадску епархију и за то је наводио више разлога, а као главни истицао је удаљеност од Београда. На основу овог тражења, Свети синод је 18. октобра 1923. године за администратора одредио владику др Николаја (Велимировића), на дужност коју је до тада обављао архимандрит Мардарије Ускоковић. Убрзо након те одлуке, Синод Српске Православне Цркве поставља 9. децембра 1923. јеромонаха Мардарија за администратора Српске америчко-канадске епархије. Почетком 1923. године архимандрит Мардарије одлази у Америку како би наставио мукотрпан рад на организацији Српске православне епархије у Америци и Канади. Он је по повратку у Америку организовао конференцију свештеника, од 8. до 21. фебруара 1923. у Гери (држава Индијана), на којој је „успео да постигне оно што је до тада свима изгледало невероватним, наиме, да уједини и сложи све наше свештенике у заједничком раду на организовању СПЦ у Америци, да га 28 свештеника, од 29 колико их има у Америци, признају за старешину наше Цркве, да оснују епархијску конзисторију [чији је председник био архимандрит Мардарије], покрену заједнички епархијски гласник ‘Српска црква’ и да узму у претрес сва питања која се односе на унутрашњу организацију Епархије, односно црквено-школских општина“. Веома значајно је поменути да је богоугодан живот и благословен рад архимандрита Мардарија наишао на добар одзив не само код српског живља већ „исто тако и код Американаца, код којих има одличне везе“
„Господин Мардарије држи често предавања по американским универзитетима, црквама и клубовима о нашој нацији и држави, одлично ширећи тиме пропаганду у корист наше земље“.
Изградња манастира Светога Саве у Либертивилу
Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра, 1923. године архимандрит Мардарије је одредио да привремено седиште новоосноване Српске православне америчко-канадске епархије буде у Чикагу. Исте године, почетком августа купио је око 10 хектара земље у Либертивилу. Мардарије је тражио такво имање које би одговарало потребама манастира–сиротишта. Четрдесет миља северно од Чикага је пронашао предивно имање са вијугавом реком Дис Плеин, које га је највише подсећало на окружење у којима се налазе манастири сиротишта у отаџбини и Русији. Имање је платио 15 хиљада долара.
Земљиште за манастир, сиротиште и дом старих, као и део одређен за гробље освећено је 6. септембра исте 1923. године. Литургију је служио на пољу у непосредној близини Српске куће „Свети Сава“, где је становао. Одмах после саздавања манастира Св. Саве у Либертивилу отворено је манастирско гробље. Епископ Николај, у Споменици манастира Св. Саве, пише о манастирском гробљу и каже да је у времену његовог бављења у Америци било на манастирском гробљу око 300 гробова Срба и Српкиња, већином старих досељеника са лепим каменим споменицима над гробовима украшеним цвећем и заливеним сузама. Он ово гробље с правом назива Мала Србија, јер у том српском гробљу почивају и стари и млади, и мајке и девојке, радници и свештеници из свих крајева српских земаља, где су рођени и где су живели пре доласка у Америку… „При дневној светлости утисак гробља је до те мере чаробан, да, рекао бих, удвостручава вредност и лепоту храма: у ноћи, при месечини, та се чаробност осећа као тиха музика загробних светова…“
Колико је ваистину владика Мардарије целога себе узидао као живи камен у темеље Америчко-канадске епархије којој је поставио центар у манастиру Светога Саве у Либертивилу, данас најубедљивије сведочи управо овај манастир Светог Саве и очигледна жртва коју је требало поднети за његову градњу. Све околности су биле против саме помисли да је тако нешто могуће.
Прво, неслога међу Србима и бол који је због тога носио: „Тешко ми је чути како се Срби браћа гоне и мрзе. Срце ме боли и душом страдам, и готов сам да тугујем и данас кад се не сме плакати, кад видим да се браћа гоне и мрзе“. Етос светости којим Црква живи бивао је његово надахнуће за хитање ка „заједници Светих“. Но, истовремено, он лично био је „камен спотицања“ за многе, међу којима и својој браћи свештенослужитељима. Мардаријев став према његовим гонитељима и клеветницима најбоље сведочи о његовом аутентично христоликом бићу. Кроз његов однос према непријатељима подсећамо се заповести Господњих, пута ка испуњењу Духом Светим овде и сада. Др Божидар Пурић говори о Светом владици Мардарију као „човеку који се одрицао свега па и самог себе. Био је калуђер без лицемерја, зависти, мржње и сујете. Разумевање и праштање за њега нису били проблем. Физички веома леп, а жив у покрету. Његов глас је благ, мек и пријатан. Речник врло леп и богат“. На безобзирне мрзитељске клевете појединаца о злоупотреби тужно се смешио и у себи шапутао молитву: „Опрости им, Боже, јер не знају шта раде“.
Игуман Никодим Стојаковић, секретар и настојатељ манастира Светога Саве у своме опроштају поред одра владике Мардарија између осталог је рекао: ,,Ми свештеници сметали смо му и стајали на пут његовом раду. Ми смо га често и тешко љутили и у срце вређали. Али за све то он се није светио. Молио се Богу да нам опрости и да нас освети, јер не знамо шта чинимо. Када су га свештеници најдубље вређали, он се није опирао, него би се затворио у своју ћелију и тешко плакао. Види се и по томе да нам се није светио, кад је на самом посмртном часу неколико вас свештеника унапредио произвођењем у чин протопрезвитера, а друге одликовао црвеним појасом…“
Друга сметња је био недостатак новца. Често га није било ни за основне потребе, тако да је архимандрит Мардарије бивао неретко осуђен да буквално гладује.
Трећа је била његова тешка болест сушице, о чему је генерални конзул Краљевине Југославије Вукмировић записао: „Епископ Мардарије се морао неумитној смрти отимати дан по дан, да би се посветио раду међу нашим народом…“
Четврта је била светска криза, која је реално само могла да спречи почетак градње овог величанственог манастира. Архимандрит Мардарије је неретко отплаћивао зајам за купљено земљиште од својих више него оскудних прихода, тако да је међу народом почело да се говори: „Мардарије манастир гради, умире од глади!“
Воћке је он засадио, а руже и плоче по дворишту његове су руке намештале: „У данима кад се налазио у Либертивилу устајао би са првим знаком зоре и долазио на градилиште, и заједно с радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама око растућег здања храма, који је сваког дана показивао дивотне складне линије, и та слика му је досипала нову снагу да се истраје, да се никако не клоне док се не сагледа конац дела и српски народ у њему. Кад није радио на зидању, он је по манастирском имању засађивао разно дрвеће, уравњавао постојеће стазе и правио нове, или прокопавао јарке за одвођење воде“.
Манастир–сиротиште Светога Саве освећен је 6. септембра 1931. године.
Владика Мардарије је овај манастир градио са великим напорима. Неретко је виђан како на бицкилу преноси по неколико цигли. Драгутиновић наводи и следеће: „Др Божидар Пурић, тадашњи Генерални конзул Државе СХС у Чикагу, причао је г. Светиславу Билбији, да је једном приликом, долазећи у манастир, видео владику Мардарија како на рамену преноси тешке камене плоче за стазу од капије до манастирског храма, и на приговор др Пурића да тако тешке послове не би требало да ради, Мардарије му је одговорио да то чини да би се уштедело у плаћању радника“. Градњу овога манастира обилно је помагао и Михаило Пупин који је, као што је познато, пружио драгоцену помоћ своме владици у сваком погледу.
Владика Мардарије је оставио следећи аманет своме роду:
„Овај свети манастир, као зборно место Срба у Америци и општи дом молитве као вечну кућу Божију, остављам у аманет своме драгом српском народу да га после моје смрти чува и унапређује, да га као дивни споменик националне и верске свести остави у наслеђе нараштајима у овоме Новоме свету, да се за вечна времена зна и проповеда да је преко океана, далеко од своје старе Домовине, било у овој земљи Срба. За оне Србе и Српкиње, који су ме за 18 година мога рада у Америци помагали и тиме ми олакшали тешко бреме управљања Српском Црквом, молим се Богу да их милошћу својом награди, а од мене, њиховог владике, остављам њима и њиховим домовима мој владичански благослов“.
У своме тестаменту, који је саставио 29. јула 1935. године, владика Мардарије је своме наследнику оставио у аманет да Манастир воли и чува као што га је он волео и чувао, и да сваки следећи епископ столује у манастиру Светог Саве у Либертивилу:
„Новом српском епископу, који после моје смрти буде назначен из Југославије, препоручујем и остављам у аманет, да му резиденција буде овај Светосавски православни српски манастир у Либертивилу, и да га воли као што сам га ја волео и унапређује као што сам га ја унапређивао и својом руком свако дрво посадио“.
Избор за епископа
Актом од 9. маја 1924. године, конзисторија Српске епархије у Америци и Канади умољава Свети архијерејски синод, односно председника Светог архијерејскога синода патријарха Димитрија, да се за Америку одреди владика као и да то буде архимандрит Мардарије. Свети архијерејски Сабор је архимандрита Мардарија изабрао за владику 7. децембра 1925. године.
О историји оснивања Православне српске епархије у Америци под јурисдикцијом Српске Цркве проф. др Вељко Ђурић Мишина казује следеће:
„[У првој деценији XX века] на америчком тлу било је нешто више од двадесет црквеношколских општина са десет свештеника. У почетку су Срби на богослужења одлазили у бројне руске храмове, јер су Руси на почетку XX века у Северној Америци имали своју црквену организацију са архијерејима. Руси су 1905. формирали Српску епархију у оквиру свог егзархата. Још тада су код Срба поникле иницијативе да успоставе контакт са покрајинским српским Црквама у Србији, Црној Гори, са Карловачком и босанскохерцеговачким митрополијама, како би се верски организовали под њиховим окриљем. Један од зачетника те идеје био је угледни научник Михаило Пупин… На Црквено-народном сабору 1913. донета је одлука о иступању из организације руске Цркве и стављању под управу српске Митрополије у Краљевини Србији. Међутим, Први светски рат је спречио те иницијативе. Остварење је уследило после обнове Патријаршије 1920. године. Епархија америчко-канадска, са седиштем у Чикагу, основана је 1921, а чиниле су је парохије и црквено-школске општине у САД и Канади, подељене у три окружна протопрезвитеријата. Организацију је спровео епископ жички Николај Велимировић у својству администратора. Велику помоћ, па и финансијску, епископу Николају пружио је Пупин.
Како то налажу црквени канони, епископ Николај је о својим активностима упознао надлежне епископе Руске Цркве у Америци. Он је био администратор до 1923, када га је наследио патријарх Димитрије, који је за свог заменика поставио архимандрита Мардарија Ускоковића… Први епископ Америчко-канадске епархије био је Мардарије Ускоковић (1926–1935).“
Архимандрит Мардарије је већ тада био нарушеног здравља и намеравао је да, по савету лекара, на пут бродом преко океана крене за Београд тек половином маја 1926. године, односно тек посла опоравка у Аризони „где је требало да на сунцу и у тишини окрепи своје здравље за велики и напорни пут у Београд и назад“. Опоравак у Аризони је трајао много краће него што је потребовало његово здраствено стање – због позива који су стизали из Београда ипак је морао да крене раније.
Његово наречење обављено је уочи празника Цвети, а потом сутрадан, на сам празник Цвети, 25. априла 1926. године, свечано је обављена и хиротонија у Саборној цркви у Београду. Православна српска епархија у Америци и Канади добила је свог првог епископа. Следећег дана је декретом патријарха Димитрија и указом краља постављен за епископа новоосноване Православне српске епархије у Америци и Канади. Тада му је било тридесет и шест година.
Д. Драгутиновић описује чуђење народа по доласку владике Мардарија у Америку: „…у очекивању ‘деспота’ суочили су се са јагњетом Божијим, са јеванђелским пастиром и слугом Божијим, чуваром повереног му стада. Млади послужитељ Божији био је благ и пун човечне доброте, спреман на жртву и да се одрекне самога себе, препун љубави и жедан људске доброте. Такав, он је пружио раширене руке за загрљај и отворено срце целом америчком Српству.“
Доласком у Америку он ступа на свој пут мисионара, исповедника и мученика, који је гајио неизмерну љубав према свом народу којом је био задојен још у детињству. Када се нашао на челу новоосноване Епархије, владика Мардарије, иако осетно слабога здравља, улагао је велике напоре да је организује и уреди. Какви су и колики били његови напори види се између осталог из његових бројних посланица препуних цитата и тумачења речи из Светог Писма као и многобројних посета црквама по целој Америци и Канади: „Посећивао [сам] околне цркве по реду како су ме звали. Народ свуда са одушевљењем дочекује свога првог епископа“. Нажалост, суочио се и са неслогом и нејединством међу једним делом српског свештенства које је зарад својих ситних интереса подбуњивало вернике стварајући раздор и отпор према овом великом молитвенику и већ осведоченом угоднику Божијем. Први српски владика у Америци и Канади, као право дете свога небеског Оца уздизао је руке ка небу и „гласом својим викао ка Господу… како је много непријатеља мојих! Многи устају на мене… Али Ти си, Господе, штит који ме заклања, слава моја; Ти подижеш главу моју… Устани Господе! Помози ми, Боже мој!“ (Псалам 3)
Први Црквено-народни сабор, историјски догађај за целу српску дијаспору, одржан је од 1. до 5. септембра 1927. године у манастиру Светога Саве у Либертивилу. Сабор је започео архијерејском Литургијом, коју је служио владика Мардарије. Он је, иако још увек не потпуно опорављен од тешке упале плућа од које се лечио у Аризони, допутовао на сабор. Окупљене је поздравио надахнутом беседом, у којој је између осталог казао:
„Браћо! Отварајући овде почетак великог Црквено-народног сабора, на коме треба да радимо за добро нашег народа, ја као ваш Владика желим да пре свега од срца благодарим вама старима, који сте дугом истрајном борбом допринели да се велика мисао организације Српске Цркве данас остварује. Ви сте они који су ту свету мисао бранили, ви сте чували нашу веру и народност, и далеко од домаћих огњишта, под тешком борбом за хлеб насушни, сачували српско име у туђини. Ви сте помагали наше мученичке свештенике, и вама заједно иде хвала за ово што данас дочекасмо….
Тражим од вас, верници моји, трку велику, тражим жртве које ће бити благословене и деци вашој корисне. Тражим да чувамо оно што су наши преци у најтеже дане ропства кроз пет стотина година очували, зато што су браћа наша, и ви сами, на крвав нож и јурише чинила од Тимока до Јадрана. Историја вас зове да то велико дело наших витезова не напуштате, зове вас да обезбедите себи братство, љубав, мир и слогу. Зато вас заклињем Богом свемогућим, кога овде осећам, и сабором српских Светитеља који нас гледају, да један другом сви руку пружите и у љубави приступите послу ради кога смо се састали… Господ ми је дао срећу да доживим, ево, данас отварање Црквено-народног сабора, плод мојих и ваших вишегодишњих мука, и јемство да ће живот Српске Цркве у Америци и Канади бити оно што треба… Очистите своја срца и душе, прелите их љубављу хришћанском која све прашта и тако очишћени ступите на овај велики посао. Помолимо се сви Христу Спаситељу да нас Он умудри, да све решимо по Његовом закону и с Његовом помоћи, јер без Његове помоћи нема спасења. Нека вам је рад срећан и благословен.“
На овом Црквено-народном сабору усвојен је и први Устав Епархије америчко-канадске. Нацрт за овај Устав је припремљен захваљујући старању владике Мардарија, којем је веома било стало да се уреди стање у Епархији.
Владичин неуморни пастирски подвиг упркос тешкој болести
Владичина болест је била веома озбиљна и у оно време јој није било лека. Упркос томе, њега ништа није могло спречити да обилази, храбри и утврђује, у првом реду својим личним примером и животом, свој љубљени народ. Поводом Владичине болести, његов лекар, др Михаило Матановић, иначе владичин ђачки друг, обавештава: „Епископ Мардарије је овде под мојим надзором. Лечење потребује дуже времена, савршен одмор и одсуство брига. Ако буде престао у будуће са путовањима и буде имао одмор и добру храну, има наде за оздрављење…“ „Против категоричке наредбе четворице лекара, Владика Мардарије је данас изненада отпутовао у Чикаго. Морао је остати у Аризони цело лето… За његов одлазак у Чикаго скидам сваку одговорност.“ Болест је била подстицана и спољашњим околностима: „И пре 1927. г. Владика је често побољевао, али те године болест је узела претећи мах и постајала све тежа, остављајући утисак да неће дуго живети. Ради лечења и опоравка у неколико махова је одлазио на благи и цветни сунчани југ, у Аризону, где му је, за краће време бивало боље, да се затим опака болест врати појачана. То се дешавало особито онда кад је ради послова на неко време напуштао Тусон у Аризони и одлазио у друге крајеве Америке ради обавезних послова за Епархију и манастир. Ти послови, путовања без одмора и особито неслога у народу, подстрекивана неоснованом злобном критиком неких свештеника и малобројних српских школаца, доприносили су да се Владичина немилосна болест галопирајући распламсава, умањује његову истанчану физичку моћ и наговештава крај живота.“
Како је градња манастира напредовала, његово здравље је слабило. „Владичина болест је узимала све више маха. Служио је често у неиздрживим приликама, под тешком митром и златним одорама у малим храмовима. Корачао је често зими у литијама са рипидама, по дугим улицама радничких насеобина, подклецујући коленима, док су ледени ветрови са севера брисали америчким равницама“.
Остало је још једно сликовито сведочанство Владичиног прегалаштва: „Пре кратког времена свештеник Давид Поповић рече ми приликом разговора о владичиној болести: ’Много се плашим да ће се икад подићи с болесничке постеље. Сву своју плату и све црно испод нокта даде за цркву и сиротиште у Либертивилу. Веруј ми, кажем ти као брату, да чешће не би окусио ни залогаја по цео дан, будући у огромном послу, или чува кући центу за добро наших паћеника у овој земљи.“
Постоји записано сведочење чика Паје (Бољца) како је за Божић 1932. године владика Мардарије, у одсуству свештеника, а и народа, због огромне хладноће, служио Литургију у Чикагу, у присуству црквењака и неколико верника. Као мученик савести није могао да дозволи да не буде службе Божије на празник Рождества Христовог и по великој зими, Бог само зна како, успео је да дође до цркве Васкрсења у Чикагу.
Бројни обиласци огромне Епархије, која се простирала по целом једном континенту, нису могли а да још више не погоршају његово крхко и веома лоше здравствено стање, о чему између осталог сведочи и Михаило Пупин, који у једном писму каже: „Много ми је жао да је госп. Епископ оболео. Али мада ме је та вест ожалостила није ме изненадила. Кад ми је г. Епископ саопштио у новембру месецу своју намеру да пропутује западне колоније ја сам се запрепастио, јер нисам веровао да човек онако физички слабуњав као он може ту намеру извести“. Колико му је крст био тежак осликава његова Деветнаеста посланица на Васкрс 1934. године, у којој је на годину и по дана пред смрт написао:
„Седамнаест година мога служења Богу и народу у Америци стрпљиво сам носио свој крст, некад лакши некада тежи, али данас ми је тај крст тежи него икада и, некада пун идеала да вам послужим и нешто трајно за вас учиним, данас, изнемогао, клецајући и падајући под теретом свог крста, ваш Владика обраћа се пастви својој широм Америке, и из свег гласа болно виче: Људи, браћо, има ли међу вама човека који ће ми помоћи понети мој тешки крст? Или су ваша срца толико окорела, да, уместо помоћи, ви још тежа бремена товарите на моја изнемогла леђа?“
Свештеник Живојин Ристановић, који му је био врло близак, записао је након владичине смрти и ово: „У Епархији није било све у реду. Самовоља и непослушност узимали су маха. Родитељски и владичански савети нису помагали. Претила је опасност разарања и рушења онога што је он са тешком муком био створио. Владика Мардарије је до крајњих граница избегавао драстичне мере. У једном случају је одбио да изврши наредбу Патријарха о уклањању једног свештеника, јер је био дубоко увјерен да свештеник зна пут ка покајању. Тај пут владика Мардарије увек је остављао отвореним. Али, морало се у извесним случајевима, у интересу Цркве, и народног мира, приступити казнама. У тим случајевима народ је листом стајао иза свога владике и осудио анархију и самовољу кривих. Али, ово је потресало и погоршавало његову тешку болест и убрзавало крај“.
И опет сведочење Кунарца: „Цане Ускоковић, брат Високопреосвештеног Владике Мардарија рече ми једном приликом у Београду: ‘И потиљцима а не устима говори се да је Америка пребогата земља. До ђавола такво њено богатство, кад брат Мардарије не може тамо заслужити кору леба него му ја морам одавде шиљати новац и издржавати га.’“
Владика Мардарије је учење и догму Цркве о Светој Тројици, њен етос, проповедао највише својим аутентично хришћанским животом у знаку Крста, распећем за ближње. Истину да је Бог Љубав свакодневно је доказивао у жртвовању себе за друге, пројављивајући на тај начин Истину о образу и задобијању подобија Божијег. Овим трновитим путем ходио је владика Мардарије, исповедник Христа у првој половини XX столећа.
Владика Мардарије је више пута одлазио за Србију. Тако је и о Васкрсу 1928. био у Београду, одакле је својој пастви у Америци послао архијерејску васкршњу посланицу у којој је написао следеће:
„Поред свега љубав ваша везала ме је за вас – паству моју, да жудим да се што пре међу вас повратим! ‘Не верујте сваком слуху’ кажем вам апостолским речима, не верујте слуху да ћу ја примити неку од наших епархија у Краљевини СХС – Југославији и остати овде [у Београду]… Знајте да никакве намере ни за једну епархију у Европи ја немам, јер сам Божијом вољом везан за Епархију у Америци и Канади, а знајте и то, да ни на какав положај у нашој Цркви ја и не помишљам други, осим положаја којега сада заузимам. Врхунац мојих земаљских тежњи јесте да до гроба послужим Епархији америчко-канадској, моме драгом српском народу у Новом свету, којега сам за 12 година мога мисионарства у Америци свом својом душом и срцем заволео и с њиме се у добру и злу сродио и зближио духовно.
Владика Мардарије је дубоко саосећао и са својим народом у Отаџбини. Дотицале су га се све несреће нашег народа са којим је он, Богу се молећи, туговао и патио. Д. Драгутиновић пише: „Када је 1926. г. настала поплава у делу Државе СХС и вода захватила читаве области, уништила стоку и многе људске животе, настала је глад, владика Мардарије је писмом од 4/17. јула те године молио Генералног конзула у Њујорку да се одмах организују одбори за прикупљање добровољних прилога, како од наших сународника тако и од Американаца, а он ће настојати да тој акцији осигура успех и код нашег народа и код Американаца“.
Уснуће у Господу
Служио је и радио све док га болест није савладала. Његова духовна и интелектуална снага нису га никада издавале, чак и кад је био близу умирања. Владичин дугогодишњи пријатељ и сарадник, свештеник Живојин Ристановић оставио је писано сведочанство о последњим данима владичиног кратког живота на земљи и часу када је његова душа напустила то слабо и измучено тело:
„Десетог децембра био сам у Аликвипи, Пенсилванија, где сам, пословима Цркве остао неколико месеци. Око поноћи зазвонио је телефон. Јављали су из болнице у Ан Арбору, да је владика Мардарије на умору и да жели да ме види. Сутрадан, 11. децембра, око пет часова после подне, отишао сам у болницу. Болничарка ме је позвала у његову собу. Приближавајући се соби, чуо сам његов глас. Пред отвореним вратима сам застао. Владика је лежао на леђима и нетремице је гледао горе, над собом. Као да се са неким разговарао, он је гласно понављао молитву. Лагано сам ушао у собу и стао. Владика се и даље, без престанка гласно молио. Та молитва била је његова, неписана и никада прочитана. Молио се на српском, па би затим прешао на енглески и руски језик, па опет на српски. Тешко је по сећању написати ту молитву текстуално. Остале су ми у свежој успомени ове речи:
‘Прими, Оче небески, мене слугу Твога … опрости прегрешенија … смилуј се на народ мој, децу духовну … Господе, прислони ухо Твоје и чуј вапај сирочади мога брата Стана (владичин брат погинуо у аутомобилској несрећи 1934. године и оставио двоје деце) … Смилуј се на све нас недостојне … Спаси и помилуј род српски и православни, дом краља нашега и всја православније христијани. Опрости, Боже, као што и ја опраштам свима … свима. Амин.’
Најзад сам решио да га ословим. Мислио сам да ме не види, па сам рекао: ‘Владико, видите ли ме: дођох да Вас обиђем.’ Гледајући и даље у исту тачку, Владика рече: ‘Знам да си ту, видим те … стално те видим и када ниси са мном … хвала.’ Затим опет понавља исту молитву. Болничарка му у пролазу поправља јастук. Владика тек онда погледа око себе. Ја му приђох и пољубих руку. Он се заплака. Усне му задрхташе, хтеде да нешто каже, сузе потекоше као бујица из очију. Сео сам и чекао … Затим се на лицу владичином појави израз тешкога умора и малаксалости. Тешко је дисао. Руком даје знак болничарки да изађе, па мени показа на столицу крај кревета. Сео сам и чекао … ‘Хвала ти што си дошао … Ето, ја се помирих са Господом, … спреман сам … моли се за покој моје душе.’ Даље није могао… Одједном је заспао као човек који је превалио тежак и заморан пут … Најзад, увече, 12. децембра, он је затражио воде. Болничарка је принела чашу. Владика је погледао у мене и рекао тихо: ‘Ти, оче Жико, ти ме напој’. Узео сам чашу од болничарке. Она је полако подигла главу владичину са јастука. Ја сам му дао воде из мале кашичице једном, два пута … владика је одједном погледао горе и снажно забацио главу … Владика Мардарије није више дисао … Погледао сам на сат. Било је тачно 9:45.“
Плодове свога рада владика Мардарије није дуго уживао. Блажено се преставио Господу 12. децембра 1935. године, у 9:45 часова у вече, у 46. години живота. Умро је у болници Ан Арбору, у Мичигену. На вест о његовом упокојењу, парастос владици Мардарију служио је патријарх Варнава са архимандритом Викентијем и двојицом ђакона у патријарашкој капели.
За време причасна на заупокојеној Литургији свештеник Ж. Ристановић прочитао је Тестамент, као и последњу Владичину жељу, да се на дан његове сахране унапреде за протојереје једанаесторица свештеника и четворица да се одликују црвеним појасом. Међу њима су се налазили и они који су одмагали Владици и чинили његов мукотрпни живот још много тежим!
После Литургије у Саборној цркви у Чикагу, ковчег је кренуо за манастир Светог Саве у Либертивилу, где је тело било изложено до среде 18. децембра ујутру, када су одслужене Литургија и опело. Народ је долазио са свих страна. Дошла су и тројица владика: руски Леонтије, грчки Калистос и румунски Поликарп, као и 18 српских свештеника, 8 руских и по 2 грчка, румунска и епископална, укупно 37 свештенослужитеља. Литургији у манастирском храму началствовао је руски епископ Леонтије уз учешће свих присутних архијереја и свештеника. Од стране Краљевине Југославије био је присутан конзул Влада Вукмировић.
„Потом је ковчег спуштен у крипту у манастирској цркви, коју је владика Мардарије за живота припремио. Последње опроштајно ‘Вјечнаја памјат’ тужно и потресно је одјекивало у храму у коме је недостајао иконостас, иако су за Владичина живота биле израђене иконе од чувеног српског академског сликара из Београда Уроша Предића.“ Био је и остао сиромах. Краљевина Југославија је платила трошкове сахране првог америчко-канадског владике.
Као истински родитељ свим православним, Србима који тога можда нису ни свесни, он их као своју породицу Божију молитвено гледа и води, Бога за све нас моли, данас више него икад пре. Његов подвижнички изглед и продоран поглед остављали су дубок утисак који се памти, и готово сви који су о њему оставили писана трага користе епитет „свети“, „светачки“ и слично, када га описују.
Ђоко Слијепчевић је рекао: „Жив дух, будна савест, несаломива енергија, словенски свечовечански опредељен, био је Мардарије Ускоковић необичан човек, који се носио и са временом, и са људима и са тешком немаштином. У своме светачком животу он је био мученик, који је, како је рекао Јован Братић, ‘стварао прилике, а људи, којима је то дано стоје увек далеко изнад просечних људи, од којих су прилике, односно неприлике, увек јаче. Ето и разлога да Богу захвалимо што нам је у она времена дао оваквога архијереја, а није први пут у историји наше Цркве и народа да нас је Свемогући изненадио са људима јачим од свега што им је на путу стајало“.
Владичин земљак, патриота, учитељ и народни гуслар, Петар Перуновић Перун, познат као Громовник Перун из Пјешиваца код Никшића, који је своје ратове војевао и извојевао у Балканским ратовима и у Првом светском рату, о Светоме владици казује следеће:
„Владика Мардарије на први поглед одаје смирена и кротка калуђера више меланхоличног изгледа. Али се под том калуђерском скромношћу и смиреношћу, као варница у камену, крије ватрени револуционар пламеног сангвинистичког темперамента, способан за велику и истрајну борбу … Какве муке није претрпео тај мали и физички слабо развијени калуђер? Час га видите као ватрена новинара, час као апостолског мисионара, час Богом даног беседника и проповедника, а час као врло вешта организатора. У свему томе Мардарије је имао успеха. Увек скроман, смотрен и обазрив, вешт и проницљив, неуморно се борио и ишао напред.“ И даље вели Перун: „Може шта ко хоће говорити, али му се мора дивити како је са бедном платом живео и како је у врло слабом оделу и огртачу ишао по цичи зими на посвете цркава и агитационе зборове за подизање цркве. Ако се иједан наш владика у данашње доба, по својим патњама и борби за Цркву може назвати мученик, Мардарије је великомученик. Ако Србима у Америци буде стало до рада, реда и мира у Српској Цркви у Америци, ја верујем да ће у Мардарију наћи не само мудра саветника и доброг Владику, него и правог хришћанина, ватрена и напредна Србина и брата, чија је душа пуна љубави и пожртвовања за наш рад у Америци.“
„Сав је био у очима“, рекао је кратко, али много митрополит Амфилохије.
Владика Мардарије је прибројан лику Светих на редовном заседању Св. архијерејског Сабора СПЦ у мају 2015, којом приликом му је и одређен датум прослављања, 12. децембар – дан на који се упокојио у Господу. Прослављање новопросијавшег светитеља Цркве Божије, Мардарија, у оквиру Митрополије црногорско-приморске збило се 15. новембра 2015. године, када је одслужена Св. архијерејска литургија у селу Корнету, у родној кући Св. Мардарија, на старом манастиришту. Први празник Св. Мардарија у његовој задужбини и месту његовог подвига, манастиру Св. Саве у Либертивилу, свечано је прослављен Св. архијерејском литургијом и уношењем Светитељеве иконе у цркву 12. децембра 2015. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАРАМОНА, и других 370. мученика
ЗА царовања незнабожног Декија бејаше у Витинији Азијској неки кнез Аквилин, који ужасно гоњаше хришћане. Једном сатера он у тамницу триста седамдесет хришћана, и полазећи на Валсатијске топле воде он нареди да поведу са њим и мученике, јер имаше намеру да успут сврати у идолиште Посејдоново и примора мученике да принесу идолску жртву. Када стигоше до идолишта, он дуго присиљаваше свете мученике да принесу жртву идолу лажнога бога Посејдона, али их не узможе приволети на то ни милом ни силом. Догоди се тада да туда пролажаше један благочестив човек, по имену Парамон, по вери хришћанин. Угледавши такво мноштво светих мученика, осуђених на смрт, он стаде пред идолиштом и громким гласом викну: „О, како много праведника нечестиви кнез убија без кривице зато што они неће да се по клоне његовим бездахним и немим идолима!“
Рекавши то на сав глас да сви чују, Парамон продужи свој пут. А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију. Нечестиве слуге свенечестивог кнеза сустигоше блаженог Парамона који иђаше својим путем не знајући за кнежево наређење, и ухватише га. И прво му извукоше из уста језик, који изобличи н укори кнеза, и прободоше оштрим трном; затим му исто тако у све удове набише оштро трње, па најзад му тело прободоше копљима. Тако свети мученик Парамон предаде своју благочестиву душу у руке Божије.
У тај исти час и гореспоменути свети мученици, њих триста седамдесет, бише због исповедања Христа мачем посечени пред Посејдоновим идолиштем.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА СИНАЈСКОГ
БЛАЖЕНИ Јован Лествичник у својој славној књизи „Лествица“ пише о овом преподобном Акакију монаху? овако: „Велики Јован Саваит исприча ми истиниту ствар и достојну казивања. Бејаше један старац, врло лењ и зао. Говорећи не осуђујући га, него са циљем да обелоданим трпљење светитељево. Тај старац имађаше млада ученика по имену Акакија, простог по нарави и целомудреног умом. Акакије трпљаше од старца толика зла, да ће многима изгледати чак и невероватно: јер га он кињаше не само укорима и грдњама него га и бијаше сваки дан. Ипак, Акакијево трпљење не беше неразумно: јер Акакије тим својим безропотним трпљењем и незлобивим страдањем стицаше себи благодат Божију, која га ослобађаше вечнога мучења. А ја, – каже Јован Саваит Јовану Лествичнику – гледајући га сваки дан таког, као да је купљени роб или заробљеник који се страховито мучи, нарочито га сретах и питах: Шта ти је, брате Акакије? како проводиш данашњи дан? – А он ми одговараше: Као пред Господом Богом, тако ми је добро. – И показиваше ми понекад модрице на очима, понекад модрице на врату, понекад ране на глави. Ја пак, знајући да је он творитељ врлине, говорах му: Добро, добро, трпи, брате, да би ти било на спасење. – И проведе блажени Акакије код тог немилосрдног старца девет година, и пред смрт поболовавши мало отиде ка Господу. И погребен би у отачкој гробници. A после пет дана старац његов оде к једном тамошњем великом оцу и рече му: Оче, брат Акакије, ученик мој умре. – Отац када то чу рече: He верујем ти, старче, јер Акакије није умро. – Старац на то узврати: Оче, ако ми не верујеш, онда хајде сам и види гроб његов. – Тада велики отац тај хитно устаде и оде са њим на гроб блаженог страдалца Акакија, и обраћајући му се као живоме, узвикну: Брате Акакије, јеси ли умро? – Благоразумни пак послушник, показујући послушност и после смрти, одговори: нисам умро, оче, јер послушноме је немогуће умрети. – Када то чу Акакијев старац, препаде се, и са сузама паде лицем на земљу. Затим измоли од игумана келију поред Акакијевог гроба, затвори се у њој, и поживе добродетељно радећи на спасењу своје душе, и после многих подвига отиде ка Господу Богу, коме слава вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВИВА
БИО епископ Некрески у Кахетији; ученик преподобног Јована Зедазнијског. Много се потрудио проповедајући Еванђеље огњепоклоницима, и искорењујући код своје пастве грубе заблуде и сујеверја. Зато што Персијанцима угасио идолопоклоничке свештене огњеве, био најпре мучен, па онда камењем затрпан у насељу Рехи, близу Мцхета, за царовања Бакура III (541-545. године). Мошти светог Авива сада почивају у граду Мцхету.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛУМЕНА
СВЕТИ мученик Филумен живљаше у време цара Аврелијана у Ликаонији. Он се бављаше продајом жита у Галатији, у граду Анкири. Оптужен игемону Феликсу и изведен преда њ, он изјави да је хришћанин. Због тога би обешен и струган. Затим у ужарену пећ бачен, али благодаћу Христовом остаде неповређен. После тога укуцаше му клинце у главу, и у руке, и у ноге, и тако га водише тридесет потркалишта, и он изнемогао паде, и свету душу своју предаде у руке Богу, од кога и доби неувенљиви венац мучеништва.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПИТИРУНА
ПРЕПОДОБНИ отац наш Питирун или Питирион био је ученик Антонија Великог. Био је и наставник пустињака који су се подвизавали на високој Тиваидској Гори изнад реке Нила. Та Гора беше висока, дивља и каменита, опкољена провалијама и пећинама у којима су живели ови пустињаци. Спадао је међу најбоље ученике Св. Антонија. Лечио је болеснике и као ретко ко изгонио демоне силом молитве своје. Наследивши Великог Антонија и чудног Амонија, постаде и прејемник њихових дарова Духа Светога, којих се они беху удостојили. Храна му беше мало брашна помешано са водом а и то само два пут недељно, у недељу и четвртак.
Овај диван подвижник Питирион, предаде ученицима својим и остави дивне поуке. Измећу осталог говорио им је и следеће: „Знајте, чеда моја, свака људска страст има и свога демона, који је прати и надгледа. Што значи, постоји зли дух гордости, дух среброљубља, страстољубља и прождрљивости и тако редом за сваку страст. Зато онај који жели да отера ове демоне, мора најпре да искорени страсти из срца свога, у коме оне расту храњене злим помислима.“ Тако саветујући и учећи своје ученике и до краја јуначки се подвизавајући, мирно се упокоји у Господу.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ТИРИДАТА, цара Јерменског
БИО савременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божија, и он полуди и постане подобан скоту, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно свети Григорије. Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и побожности. Скончао мирно у четвртом веку.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕКТАРИЈА ПЕЧЕРСКОГ
ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерској обитељи у дванаестом веку, и одликовао се необичном послушношћу. Свете мошти му почивају у Антонијевој пештери.
