На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети апостол Андреј првозвани; Свети Фрументије равноапостолни; и Свети Александар лезвијски.
* * *
Тропар празника:
ПОДВИЗИ И СТРАДАЊА СВЕТОГ АПОСТОЛА АНДРЕЈА ПРВОЗВАНОГ
СВЕТИ Андреј Првозвани, апостол Христов, син једног Jeврејина по имену Јоне, а брат светог врховног апостола Петра, бејаше из града Витсаиде. Презирући таштину овога света, и претпостављајући девство браку, Андреј се не хте женити, него чувши да свети Јован Претеча проповеда на Јордану покајање, остави све, оде к њему, и постаде његов ученик. Затим када свети Претеча, указујући на Исуса Христа, рече: „Гле, јагње Божије!“ (Јн. 1, 36) свети Андреј заједно са другим Претечиним учеником, кога сматрају за светог евангелиста Јована, остави Крститеља и следова Христу. Он нађе брата свог Симона (Петра), и рече му: „Ми нађосмо Месију – Христа“, и доведе га к Исусу (Јн. 1, 41-42). После тога када он с Петром ловљаше рибу покрај мора Галилејског, и Исус их позва говорећи: „Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи“, тада Андреј на позив Господњи одмах остави мреже и са својим братом Петром оде за Христом (Мт. 4, 18-20). Андреј би назван Првозвани, зато што је пре свих Апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. А када после Господњег страдања, васкрсења и вазнесења свети Андреј прими, као и остали Апостоли, Духа Светога сишавшег на њега у виду огњеног језика, и када се коцком одређиваху земље, њему падоше земље: Витинија и Пропонтида са Халкидоном и Византијом, Тракија и Македонија, које се простиру до самог Црног Мора и Дунава, а такође и Тесалија, Елада, Ахаја Аминтин, Трапезунт, Ираклија и Амастрида.
Ове покрајине и градове свети Андреј пропутова проповедајући Христа, и у сваком граду претрпе многе невоље и страдања; укрепљаван свемоћном помоћу Христовом, он с насладом трпљаше све муке за Христа. Но нарочито у граду, званом Синоп он доживе силне муке: тамо га на земљу бацаху, за руке и ноге вуцијаху, моткама га бијаху, камење на њега бацаху, прсте и зубе му чупаху; но он, благодаћу Спаса и Учитеља свог би одмах исцељен од рана, и показа се опет читав и здрав.
Отишавши одатле, он прохођаше друге крајине: Неокесарију, Самосат, Алану, постојбину Абаска, завичај Зига, покрајину Босфорина. Затим он отпутова у Тракијски град Византију, где он први проповеда Христа и, научивши многе, постави презвитере Цркве: за епископа Византије он рукоположи Стахија, кога свети апостол Павле опомиње у посланици Римљанима (Рм. 16, 9). Сам пак он, носећи у благовешћењу Христовом апостолске подвиге и страдања, обилажаше Понт, Црноморско приморје, Скитију и Херсоните. По промислу Божјем он дође и до реке Дњепра, у Руској земљи, и зауставивши се код Кијевских гора он преноћи. А изјутра уставши од сна он рече својим ученицима: Видите ли ове горе? Верујте ми, на њима ће засијати велика благодат Божија, и биће овде велики град, и Господ ће многе цркве подигнути ту, и светим крштењем просветити сву земљу Руску“.
Узишавши на горе, свети апостол их благослови и пободе крст, предсказујући да ће народ који живи ту примити веру од његовог апостолског престола, основаног у Византији. Прошавши и горње градове руске, где се сада налази велики Новгород, а посетивши још и Рим, он се врати у грчку крајину Епир, и поново дође у Тракију, утврђујући хришћане и постављајући им епископе и учитеље.
Пролазећи многе земље, свети апостол Андреј стиже на Пелопонез, и ушавши у Ахајски град, звани Патре, он се заустави код неког честитог човека, по имену Сосија. Он тешко болесног Сосија подиже са болесничког одра и оздрави га, и после тога обрати ка Христу сав тај град Патре. У то време поверова у Христа и жена царског намесника, антипата Егеата по имену Максимила, ослободивши се тешких окова болести и добивши брзо исцељење. И мудри Стратоклије, брат антипатов, и многи други разноврсни болесници оздравише полагањем руку на њих од стране светог апостола.
Због тога антипата Егеата обузе страховит бес и oн, ухвативши светог апостола, распе га на крсту, о чему презвитери и ђакони земље Ахаје написаше овако:
„Ми, сви презвитери и ђакони Цркава Ахаје, пишемо о страдању светог апостола Андреја, које својим очима видесмо, свима Црквама што су на истоку и западу, на северу и југу. Мир вама и свима који верују у Јединога Бога, у Тројици савршенога: истинитога Оца нерођенога, истинитога Сина рођенога, истинитога Духа Светога који исходи од Оца и почива на Сину. Тој се вери ми научисмо од светог Андреја, апостола Исуса Христа, чије страдање, које ми лично посматрасмо, ево и описујемо.
„Антипат Егеат, дошавши у град Патре, поче приморавати верујуће у Христа да идолима принесу жртве. Свети Андреј, ступивши пред њега, рече: Ти, судијо људи, требало је да познаш свога Судију који је на небу, и познавши Га да My ce поклониш, и поклонивши се истинитоме Богу, да се одвратиш од лажних богова. – Егеат му рече: Јеси ли ти тај Андреј који руши храмове богова и приволева људе на ту мађионичарску веру која се недавно појавила, а коју римски цареви наредише да се истреби? – Свети апостол одговори: Римски цареви још нису познали то, да је Син Божји, дошавши ради спасења рода људског, јасно показао да ти идоли не само нису богови него су нечисти бесови, и непријатељи роду људском, који уче људе да разгневљују Бога и да Га одвраћају од себе, да их Он не би слушао. А кад се разгневљени Бог одврати од људи, онда их беси поробљују себи, и обмањују их дотле док душе њихове не изађу из тела обнажене, не носећи са собом ништа друго осим грехова својих. – Егеат рече: Када те бабске и штуре речи ваш Исус проповедаше, Јевреји Га на крст распеше. – Свети Андреј одговори: О, када би ти пожелео да познаш силу крста! како Саздатељ рода људског, из љубави Своје према нама добровољно претрпе крст, јер Он и време страдања Свог знађаше, и тридневно васкрсење Своје прорече, и на последњој вечери седећи с нама обавести нас о Своме издајнику, казујући будућност као прошлост, и добровољно отиде на оно место, на коме имађаше бити предан у руке Јеврејима.
„Чудим се теби, човеку мудром, рече Егеат, да ти последујеш Ономе, за кога признајеш да је био распет на крсту, свеједно на који начин, добровољно или невољно. – Свети апостол одговори: Велика је тајна светога крста; и ако хоћеш да је чујеш, ја ћу ти је казати. – Егеат узврати: To није тајна него казна за злочинце. – Свети Андреј одговори: Та казна је тајна људског обновљења, само изволи да ме стрпљиво саслушаш. – Саслушаћу те стрпљиво, рече царски намесник; али ако не урадиш оно што ти наређујем, ти ћеш ту исту тајну крста искусити на себи. – Апостол на то одговори: Када бих се бојао крсне смрти, онда ја никада не бих славио крст. – Намесник узврати: Као што по безумљу свом хвалиш крст, тако се по дрскости својој не бојиш смрти. – Свети апостол одговори: He бојим се смрти не no дрскости него по вери, јер смрт преподобних[34] је драгоцена, а смрт грешника је љута. Стога хоћу да саслушаш што ти будем рекао о тајни крста; и да познавши истину поверујеш; и да поверовавши нађеш душу своју. – Егеат на то рече: Налази се оно што је изгубљено, што је пропало. Зар је душа моја пропала, те ти налажеш да је пронађем вером, не знам каквом? – Свети Андреј одговори: To је оно чему се ти имаш научити од мене; ја ћу ти показати у чему је погибао душа људских, .да би ти могао познати спасење њихово, извршено крстом. Први човек је увео смрт дрветом преступа, и требало је роду људском да дрветом страдања смрт буде уништена. И као што први човек, који дрветом преступа уведе смрт, беше саздан од чисте земље, тако је било потребно да се од чисте Дјеве роди Христос, савршени човек, уједно и Син Божји, који је саздао првога човека, да би Он обновио вечни живот, изгубљен од свих људи; и као што први човек сагреши раширивши ка дрвету познања добра и зла руке, тако је било потребно за спасење људи да Син Божји рашири на крсту руке Своје због неуздрживости руку људских, и због слатке хране од забрањеног дрвета окуси горку жуч; и да Он, узевши на Себе смрт нашу, подари нам Своју бесмртност.
„Егеат рече на то: Те речи ти причај онима који ће те послушати. Но ако ти не послушаш моје наређење, и ако не хтеднеш принети жртву боговима, ја ћу те прво моткама тући, па ћу те онда распети на крст који ти хвалиш. – Свети апостол одговори: Ја сваки дан приносим Јединоме, Истинитоме и Свемогућноме Богу не дим ваших кађења, не месо воловско, не крв јарчију, него пречисто Јагње које је принело Себе на жртву на олтару крсном. Сви верујући људи причешћују се Пречистим Телом Његовим и пију Крв Његову; ипак ово Јагње пребива читаво и живо, иако се истински коље; и сви истински једу Тело Његово и пију Крв Његову, па ипак, као што кажем, Оно свагда пребива читаво и пречисто и живо.
„Егеат упита: Како то може бити? – Свети Андреј одговори: Ако хоћеш да дознаш, ти постани ученик, да би научио оно о чему питаш. – Егеат на то рече: Ја ћу то учење изнудити од тебе мукама. – Свети апостол одговори: Чудим се да ти, мудар, говориш бесмислице, јер да ли можеш, подвргавајући ме мукама, сазнати од мене тајне Божије? Ти си чуо о тајни крста, чуо си и о тајни жртве. Ако поверујеш да Христос Син Божји, распет од Јевреја, јесте истинити Бог, онда ћу ти ја објаснити како Он, ма да убијен, живи, и како Он, иако принесен на жртву и једен, пребива читав у Царству Своме. – Егеат на то примети: Ако је Он убијен, и од људи једен, онда како Он може бити жив и читав. – Свети Андреј одговори: Ако будеш веровао свим срцем својим, онда ћеш моћи сазнати тајну ову; a ако не поверујеш, онда никад нећеш познати тајну ову.
„Тада царски намесник Егеат, разгневивши се, нареди да апостола вргну у тамницу. Када светитељ би вргнут у тамницу, к њему се из целе те земље слеже многи народ, са намером да убију Егеата а светог апостола ослободе из тамнице. Но свети апостол их задржа, саветујући им и говорећи им: He претварајте мир Господа нашег Исуса Христа у ђаволски метеж: јер Господ наш, предат на смрт, показа свако трпљење, не противречаше, не вапијаше, нити се чу глас Његов на улицама. Стога ћутите и ви, и будите мирни. He само не стварајте препреке моме мучеништву, него се и сами, као добри подвижници и војници Христови, спремајте да трпељиво поднесете на телу свом свемогућа мучења и ране. Јер ако се треба бојати мука, онда се треба бојати оних који немају краја, а застрашивања људска и претње слични су диму, изненада се појављују и ишчезавају. И ако се имамо бојати страдања, онда се треба бојати оних која почињу тако да никада им не буде краја. Јер временска страдања, ако су мала, лако се подносе; ако су пак велика, онда, изгнавши брзо душу из тела, сама се завршавају. Но љута су она страдања која су вечна, тамо где је плач непрестани, и јаук, и ридање, и бесконачне муке. Зато будите готови на то, да временским мукама пређете к вечној радости, где ћете се веселити, свагда цветати и свагда царствовати са Христом.
„Тако поучавајући људе, свети Андреј проведе сву ноћ. Изјутра пак царски намесник Егеат седе на судишту; и пославши по светог Андреја изведе га преда се, и упита: Јеси ли решио да оставиш безумље и да не проповедаш Христа, да би се могао веселити с нама у овом животу? Јер велико је то безумље ићи добровољно на муке и огањ. – Свети Андреј одговори: Ја ћу се моћи веселити с тобом, када ти поверујеш у Христа и одбациш идоле; јер Христос ме посла у ову земљу, у којој My стекох не мало људи. – Егеат рече: Ја те приморавам да принесеш жртве зато, да би обманути тобом напустили твоје бесмислено учење и принели боговима угодне жртве, јер нема у Ахаји града у коме нису опустели храмови богова. Стога сада треба да се поштовање богова обнови преко тебе, да би оне које си ти разгњевио, ти и умолио, те да би и ти пребивао у пријатељској љубави с нама. Ако не, онда ћеш за срамоћење богова примити разне муке и бићеш распет на крсту који ти величаш.
„На то одговори свети Андреј: Чуј, сине смрти, и сламо припремљена за огањ вечни! послушај мене, слугу Господњег н апостола Исус Христовог! до овог тренутка ја разговарах с тобом кротко, желећи да те научим светој вери, да би ти, као разуман човек, познао истину и, одбацивши идоле, поклонио се живећем на небесима Богу. Али пошто ти остајеш у своме сраму и сматраш да се ја бојим твојих мучења, онда измисли најстрашнија мучења за мене, јер ћу ја утолико милији бити Цару моме уколико теже муке претрпим за Њега.
„Тада царски намесник Егеат нареди да светог Андреја повале и бију. И када се седам пута изменише по тројица оних који га бијаху, свети апостол би подигнут и приведен к судији Егеату. Судија му рече: Послушај ме, Андреје, и не проливај узалудно крв своју; јер ако ме не послушаш, распећу те на крст. – Свети Андреј одговори: Ја сам слуга крста Христова, и желим крсну смрт. Ти пак можеш избећи вечне муке, ако, испитавши моје трпљење, поверујеш у Христа; јер мене више боли твоја вечна погибао него моја страдања: моја страдања окончаће се за један или, највише, два дана, а твоје муке и после хиљаду година неће имати краја. Стога не умножавај себи муке и не запаљуј себи вечни огањ.
„Разгневљен, Егеат нареди да светог Андреја распну на крст, привезавши му руке и ноге: јер не шћаше Егеат да га клинцима прикује, да не би апостад брзо умро, него да би се привезан мучио што више. А кад мучитељеве слуге вођаху светог Андреја на распеће, стече се народ вичући: Шта сагреши човек праведни и пријатељ Божји? зашто га воде на распеће? – A свети Андреј мољаше народ да му не ометају страдање. И весело иђаше на муке, не престајући учити народ. А када се приближи месту на коме је имао бити распет, он издалека угледавши крст спремљен за њега, кликну громким гласом:
„Радуј се, Крсте, телом Христовим освећени, и удовима Његовим као бисером украшени! Док Господ не би распет на теби, ти бејаше страшан људима, а сада си мио и са жељом приман, јер верници знају какво ти весеље садржиш у себи, и каква је награда спремљена за тебе. Стога неустрашиво и с радошћу идем к теби, а ти ме с весељем прими, јер сам ученик Онога који је висио на теби. Прими ме, пошто сам те свагда волео и жудео да га загрлим, о добри Крсте, ти си од тела Господњег стекао красоту и благољепије; одавно за тобом чезнем, усрдно те љубим, непрестано те иштем. И једва те ево нађох, спремљеног по жељи срца мог. Хајде, узми ме од људи и предај ме Учитељу моме, да би ме тобом примио Онај који ме је искупио тобом“.
„Говорећи то, он скиде одело са себе и даваше га мучитељима. Они га подигоше на крст, привезавши му конопцима руке и ноге, распеше и обесише. Око њега стајаше много народа, око двадесет хиљада душа; међу њима беше и брат Егеатов Стратоклије, који заједно с народом викаше: Неправедно страда овај свети човек! – А свети Андрејв укрепљаваше хришћане и саветоваше им да трпе временска мучења, учећи их да је свако мучење ништа према награди која се добија за њега.
„Потом сав народ јурну к дому Егеатову, вичући и говорећи: He треба тако да страда човек свет, честит, учитељ добар, благ, кротак и мудар, него га треба скинути с крста, јер он, други дан висећи на крсту, не престаје учити правди. – Тада Егеат, побојавши се народа, одмах похита с њима да апостола Андреја скине с крста. А свети Андреј, угледавши Егеата, рече: Зашто си дошао, Егеате? Ако хоћеш да поверујеш у Христа, теби ће се, као што ти обећах, отворити врата благодати. Ако си пак дошао само ради тога да ме скинеш с крста, онда ја не желим, док сам жив, да будем скинут с крста: јер ја већ видим мога Цара, већ Му се поклањам, већ стојим пред Њим, но због тебе патим, јер тебе очекује припремљена ти вечна погибија. Стога се побрини о себи док можеш, да ти се не прохте почети онда када ти то буде немогуће.
Када слуге шћаху да га одвежу од крста, они га се не могаху дотаћи; но и многи други људи, једни за другима, покушаваху да га одвежу, али не могоше, пошто им се руке умртвљиваху. После тога свети Андреј ускликну громким гласом: Господе Исусе Христе, не допусти да ме скину с крста, на коме висим ради имена Твог, него ме прими, Учитељу мој: Тебе заволех, Тебе познах, Тебе исповедам, Тебе видети желим, што јесам Тобом јесам. Господе Исусе Христе, прими у миру дух мој, јер већ је време да дођем к Теби и да гледам Тебе, за којим силно чезнем! Прими ме, Учитељу Благи, и учини да не будем скинут с крста пре но што Ти примиш дух мој!
Када свети Андреј говораше ово, њега обасја светлост с неба као муња, на очиглед свију, и блисташе око њега тако да смртном оку људском беше немогуће гледати на њу. Та небеска светлост обасјаваше га око по сата. И када светлост отиде, свети апостол испусти дух, и отиде у светлосном блистању да предстане Господу. А високог рода жена Максимила, која вероваше у Христа и живљаше целомудрено и свето, дознавши да свети Андреј отиде ка Господу, скиде са великом чешћу тело његово, помаза га скупоценим мирисима, и положи га у свом гробу, у коме је и сама имала бити сахрањена.
„Егеат пак, разгневљен на народ, мишљаше да му се освети и да јавно покажњава оне што устадоше на њега, а Максимилу шћаше да оптужи цару. Док он то смишљаше, изненада нападе на њега ђаво, и мучен ђаволом Егеат умре усред града. Када о томе обавестише његовог брата Стратоклија који вероваше у Христа, он нареди да га укопају, а сам не хте ништа узети од његовог имања, говорећи: He дај ми, Господе мој Исусе Христе, да се дотакнем ма чега од блага мога брата, да се не бих оскврнавио грехом његовим, јер он, љубећи пролазно имање, усуди се убити апостола Господњег.
„To се догоди у последњи дан новембра, у Ахаји, у граду Патри, где се молитвама светог апостола дају људима многа добра све до данас. Страх захвати све, и не бејаше ниједнога који не би веровао у Спаса нашега Бога, који хоће да се сви људи спасу и приведу у познање истине, коме слава кроза све векове. Амин“.
Ево, све довде је опис страдања светог апостола Андреја, датог од презвитера и ђакона Ахајских.
Након пак много година мошти овог светог апостола Андреја пренесе у Цариград мученик Артемије по наређењу великога цара Константина, и оне бише положене заједно са светим евангелистом Луком и са светим Тимотејем, учеником светога апостола Павла, у пресветлом храму светих Апостола, унутар свештеног жртвеника.
Молитвама апостола Твога, Христе Боже, утврди у православљу вернике Своје, и спаси нас. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФРУМЕНТИЈА РАВНОАПОСТОЛНОГ, просветитеља Абисиније
У ВРЕМЕ царовања Константина Великог неки философ Меропије из Тира, хришћанин, крену у Индију и друге приморске земље дуж Црвеног Мора да их испита. Меропије поведе са собом своја два братанца: Фрументија и Едесија, желећи да ова два младића упозна са тим земљама, њиховим народима и обичајима.
За време пловљења по мору њихову лађу захвати силна бура и примора их да се искрцају на обалу Етиопије, насељене дивљим варварима, који и похваташе све ове путнике, па једне побише, друге у море побацаше, а треће у ропство одведоше. Сам Меропије би убијен, а његови братанци Фрументије и Едесије остављени у животу и отпремљени у град Авксум, на дар цару Етиопском. Цару се допадоше оба младића и он их задржа на своме двору. И одреди им цар нарочите учитеље и васпитаче, да младиће ове спреме за службу у двору. А два млада брата, још од детињства просвећени Христовом вером, брзо превазиђоше и умом и образовањем све доглавнике цареве и постадоше лица веома важна и утицајна на двору.
По смрти царевој Фрументије и Едесије удостојише се још веће части, када на престо Етиопије ступи царев малолетни син Ајзан. У васпитаче Ајзанове би изабран Фрументије. Тада Фрументије и Едесије, имајући већи утицај на сву земљу, могаху слободно исповедати своју веру. У то време неки римски и грчки трговци, већином хришћани, установише трговинске везе са Етиопијом. Едесије и Фрументије прављаху познанство са тим трговцима, приређиваху с њима заједничке богослужбене скупове, ради чега они и подигоше малу цркву. Упоредо с тим и Етиопљани се постепено упознаваху од Фрументија и Едесија са хришћанском вером, и усвајаху по мало истину хришћанске вере и наравствености.
Међутим Ајзан одрасте. Тада Едесије и Фрументије стадоше молити цара, да их пусти у отаџбину. Ајзан, после извесног колебања, допусти им да напусте Етиопију. Чим добише дозволу. Фрументије и Едесије првом лађом отпловише у Грчку. Када стигоше у Грчку, Едесије се упути у своју постојбину, у Тир, да нађе своје родитеље, и да се до краја живота не одваја од њих. Међутим, у Фрументија још из Етиопије бејаше друга намера. Он беше душом везао себе за ту земљу, која му, по промислу Божјем, постаде друга отаџбина. Он пламено жељаше да му та земља постане рађена по вери. Стога Фрументије радости виђења с родитељима претпостави узвишену духовну радост: уневестити Христу нову Цркву Абисинску.
Надахњиван таквим светим мислима, Фрументије се уместо у Тир упути у Александрију, где тада беше епископ свети Атанасије Велики, ревносни поборник Цркве Христове. Допутовавши у Александрију, Фрументије подробно исприча светом Атанасију све шта је са Едесијем доживео у Абисинској земљи, и о чудесном промишљању Божјем а њима када варвари побише све хришћане, на челу са Меропијем. Он објасни великом светитељу да ти исти варвари, после неког времена, престадоше се туђити њих хришћана, штавише почеше се удубљивати у њихов живот и учење, и сада би већ могли бити просвећени светлошћу Христове истине. Земљиште је већ припремљено за семе Христове истине, и сва земља жуди за тим, само треба да се појави сејач. Стога Фрументије ватрено мољаше светитеља да одмах пошаље у Етиопију епископа и клир.
Саслушавши ово Фрументијево казивање, свети Атанасије виде у судби ова два брата дивно прошнпљање Божје ради обраћења Етиопљана ка Христу; При томе њему сину мисао, да је најбоље поставити за епископа у Етиопији самог Фрументија, који је успео да дубоко изучи нарав, обичаје и језик житеља те земље, и стекао тамо поштовање и љубав. Тада блажени Атанасије рече Фрументију: Ко између нас може боље од тебе растерати у Етиопији маглу незнабоштва и однети тамо светлост Божанског благовешћа.
После тога свети Атанасије рукоположи Фрументија за епископа, и овај са апостолском ревношћу крену у Етиопију да просвећује незнабошце. Пре свега стаде он убеђивати цара Ајзана да прими свето крштење. Млади цар, који је био навикао да се користи саветима Фрументија, и на дну душе склон да прими веру свога учитеља, свим срцем својим усвоји проповед његову о Васкрслом Господу Исусу и крсти се у име Господа и Бога Исуса Христа. За њим се крстише и многи доглавници његови.
Овог равноапостолног угодника Свог Господ удостоји дара чудотворства: свети Фрументије силом имена Христова исцељиваше бесомучнике и друге разне болеснике. Оне пак који својим мудровањем одрицаху Христово учење и не хтеше веровати благовести светога Фрументија, он предаваше власти Сатане – „да би се дух спасао“ (1. Кор. 5, 5), а оне који беху тврдоглави он поражаваше сушењем целога тела, а на друге навођаше слепило очију. При таквим изненадним страшним знамењима, која су се догађала по речи угодника Божјег, чак и тврдоглавци између незнабожаца преклањаху се пред њим, и исповедајући Христа Сина Божија добијаху од Фрументија и исцељење и примаху свето крштење.
Народ се дивљаше сили благовешћа равноапостолног проповедника, и сам цар невољно ускликну: Толико година ти си живео с нама, и ми не видесмо од тебе ниједно чудо! А сада, откуда ти би дана таква благодат у тако кратком времену!? – A блажени Фрументије одговараше на то цару, и свима блиским пријатељима и познаницима својим: Није то мој дар, уважени пријатељи Христови, него дар благодати свештенства од самога Господа Христа. Давно сам ја приметио вашу добру намеру, н расположење за примање Христа. Зато, оставивши своје отачаство и не марећи за родбину ја се, покоравајући се гласу Господњем, упутих у Александрију и испричах о вашој жеђи духовној самом Атанасију Великом, свештеномученику Цркве Александријске. Он ме удостоји светог рукоположења, и, просветивши ме апостолском благодаћу, с молитвом и благословом посла ме к вама. Ето, тај свештени дар Божји, преко мене врши међу вама, који сте с вером примили реч благовешћења, та чудеса која ви видите.
Поставивши на тај начин почетак Цркве Христове у Етиопији, свети Фрументије се стаде ревносно старати о њеном спољашњем и унутрашњем благоустројству. Он по целој земљи зидаше храмове за новообраћене и свуда уређиваше богослужење. Уједно с тим он много бриге посвети превођењу Светога Писма на етиопски језик. После тога проповед Еванђеља шираше се у Етиопији још успешније.
Тако, не мало година поживе богоугодно свети Фрументије, утврђујући верне својим примером и речју у држању заповести Божјих, па мирно отиде ка Господу 370. године, оставивши Цркву Етиопску одлично уређену. Од чесних моштију светитеља Божјег изобилно се даваху разна исцељења свима који с вером и молитвом прибегаваху к њему, у славу истинога Христа Бога. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА ЛЕЗВИЈСКОГ
НА неприступном месту, удаљеном сат и по хода од села Лафиона Митимнијске области, на острву Лезвосу, у долини отвореној према мору, налазе се данас остаци древних манастира. Овде је за време Агарјана била исламска текија у којој су живели дервиши све до ослобођења Лезвоса од турског ига (1912. године). Сад је то место пусто, а некада, у древна времена, ту су се скупљали безбројни поклоници и дешавала дивна чудеса на гробу неког чудесног светитеља Божјег Александра. Некад се мислило да је тај слуга Божји Александар био онај Александар кога је наследио св. Атанасије Велики на Александријском престолу; постоји такође новије предање да је он био први епископ Митимнијски, један од учесника Првог Васељенског Сабора. Но порекло његово и живот остају за нас покривени велом смирења и тајне. Једно је сигурно: био је девствени монах и епископ, и велико светило Цркве по врлинама својим и подвизима, који, иако од људи и окривени, Богу нису остали непознати. Зато се народ и сабирао око његовог чудотворног гроба вековима, све док то место не покри агарјанска тама. На том, сада пустом, месту до данас се чува камени ћивот, који потиче из петог или шестог века ако не и из ранијег времена, са урезаним крстом на њему и кратким духовним животописом слуге Христовог Александра који је у том ћивоту био сахрањен: „Проповедник Тројице а чувар девствености и Христов пријатељ, почива овде, молећи се за нас“. Бесумње, он је најстарији и некад најпоштованији светитељ овог острва, данас пак признат као заступник пред Богом и заштитник Митимнијске митрополије. Молитвама смиреног светитеља Твог, Гооподе, просвети и нас грешне светлошћу смирења Твог и његовог, Амин.
