ПИТАЊЕ: Више пута до мене су допирале речи критике због наше вере у бесмртност и проповеди о загробном животу у Царству Божјем. Смисао им је да ми, свештеници, држимо народ у вери страхом од пакла. Као што полиција држи народ страхом од казне, тако, веле, и ми тим страхом владамо душама. Људе треба ослободити од тог ропског страха, да слободно изразе своју веру и поступају као слободна бића Како најбоље одговорити на такве приговоре, који не изгледају увек да су из зле намере?
ОДГОВОР: Најпре ћe бити да такви приговори долазе од људи материјалистичког убеђења, само изнети у блажем облику да се одмах не препознају. Материјалисти и атеисти и раније, а поготово после другог светског рата, кад су били у пуној власти једнопартијског система, ствар су тако постављали. Страх од смрти створио је идеју бесмртности. Кад се човек ослободи тога страха схватиће да бесмртности нема, Бога нема, раја и пакла нема: Постоји само овај земаљски живот, јер смрћу нестаје цео човек без остатка. Отуда је свака религија, поготово хришћанство, једна фикција и превара. Њу, „опијум за народ“ измислили су свештеници да уљуљкају масе сиромаха да се не буне против владајућег слоја богаташа и оставе их да уживају овде у пролазном животу на земљи. Сиротињи пак обећавају уживање „у непролазном свету“ Царства Небескога.
Стојећи на марксистичком ставу, предратни професор Београдског универзитета, др Душан Недељковић, у својој студији „Неморалност бесмртности и етичка функција смрти“ (Београд 1928), употребиће и Библију за доказ да и она „отворено пориче бесмртност и други живот“, цитирајући из књиге Проповедникове: „Јер што бива синовима људским, то бива и стоци, једнако им бива; како гине она, тако гину и они… Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах“ (Гл. 3 , 19). Ни близу му није мисао да је ту реч шта смрт значи за људска тела, а не и за душе, о чему се јасно казује у истој књизи: „И врати се прах у земљу како је био, а дух се врати Богу који га је дао“ (Проп. 12 , 7).
Још наводи за свој став, из исте књиге: „Нема ништа боље човеку под сунцем него да једе и да пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова“ (Гл. 8, 15). А не наводи, из исте књиге, јер би његов став обеснажило: „Радуј се младићу за младости своје и нека те весели срце док си млад, и ходи куда те срце твоје води и куда гледају очи твоје; али знај да ће те за све то Бог извести на суд“ (Гл. 11, 9). Дабоме да не наводи ни закључке целе Проповедникове књиге: „Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповести Његове држи, јер то је све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, било добра или зла“ (Гл. 12, 13-14).
На исти начин он ће наводити казивање Христово, изостављајући из њега битне речи, да би онда дао коментар који смисао томе казивању потпуно изврће. Говорећи о богаташу и Лазару, он усваја гледиште једног другог писца који из речи Аврамових богаташу у Аду, – да је он примио добра своја у животу своме, а Лазар зла, зато се он (Лазар) сада теши, а ти се мучиш (Лука 16, 25), изводи закључак да Исус уопште „искључује богате из неба, а обећава ово сиромашнима као одштету за њихове дуге несреће, не водећи рачуна о добру које су први (богати) могли учинити, ни о злу које су други (сиромашни) способни учинити“.
Ни то му није доста, те ће још да каже: „На другом месту Исус објављује да у Царству Божијем први ће бити последњи, а последњи први“ (Мт. 19, 30), у смислу да ћe као и сви богати тако и сви моћни бити искључени из Царства Небеског, намерно изостављајући реч Христову „многи“ (Многи ћe први бити последњи, а последњи први.). Па онда још одлучније, да тиме Исус „просто замењује једно непоштење (што силници угњетавају сиротињу) другим бескрајно га погоршавајући, чинећи га вечитим (тј. што се силници осуђују на вечне муке).“
Само злонамерност може тако нешто приписати Христу. Да је „тешко“ богатоме ући у Царство Небеско то Христос каже. Али је друго „тешко“, а друго „немогуће“. И једно је да ће „многи“ први бити последњи, а друго да ћe сви први бити последњи. Из Христовог казивања на Последњем суду јасно се види да ћe „изаћи они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5, 29; Мт. 26, 31-46). И да неће пропасти плата ни ономе који напоји жеднога чашом студене воде (Мт. 10, 42), а камоли ономе ко учини више, био богат или сиромашан, први или последњи.
Свети Јован Златоусти подвлачи да патријарх Аврам упућује богаташу у паклу реч „примио си (грчки, апелавес) добра своја у животу своме“, као оно што му припада и што му се дугује, а не „добио си“ (грчки, елавес) као дар – а тако и Лазар зла.
Па онда каже: „Смисао тих речи је: Ако си ти учинио шта било добро, и теби за то следује награда, ти си ју већ примио у оном свету живећи у весељу и богатству … А он (Лазар) ако је учинио нешто рђаво, примио је све, страдавши од беде, глади, подвргнут крајњем злу. И сваки од вас је дошао овамо, он без греха, а ти без праведних дела. Зато он овде има чисту утеху, а ти трпиш безутешну казну“.
За др Недељковића и његове једномишљенике, вера у „бесмртност значи просту неморалност“ (стр. 64), зато што та вера ограничава човеку пуно уживање у овом земаљском, једино постојећем животу. Вера у бесмртност, вели он, „диктира увек по какав аскетизам“, те је вера и морал који се на њу ослања „морал против живота (антивита), етика негације, док је конкретно узета смрт и сећање на њу неизбежну, извор позитивне моралности и егзалтације живота“. Ото Вајнингер, са толико познавања, озбиљности и сагледања са свих страна питања човекове бесмртности, овако расуђује: „Коме је његова прошлост вредна, ко цени свој душевни живот више него телесни, тај неће хтети да га жртвује ни смрти. Стога се примарна, оригинална потреба за бесмртношћу најјаче и најтрајније јавља код највећих генија човечанства, људи са најбогатијом прошлошћу“. Из тога сами можемо закључити да онај који нема шта да цени у свом животу, нема поштовања према својој личности (бићу), не схвата и негира бесмртност.
Отуда он тражи безусловно да се људи ослободе вере у бесмртност да би се тако свим бићем могли окренути овоме свету „и тако егзалтирати свој живот и то у смислу вишег и бољег“. Што он то под „вишим и бољим“ подразумева објасниће на примеру старих Египћана и Римљана, који, „како причају Херодот и Плутарх, кад се хтела каква свечаност или гозба да учини нарочито веселом и узвишеном, онда се јело, пило, свирало, играло, беседило и певало у присуству просутих људских костура“. Па даље наставља: „Зато и студентска омладина, својом интернационалном студентском песмом, ceћa се смрти да би се надахнула правом животном радошћу за најидеалнија и најморалнија узвишења“. А та студентска химна, која треба да их надахне „најидеалнијим и најморалнијим узвишењима“ гласи:
Gaudeamus igitur,
Juvenes dum sumus,
Post iucundam iuventutem,
Post molestam senectutem
Nos habebit humus.
Веселимо ce свагда
Jep смо млади.
После угодне младости,
После мучне старости
Постаћемо прашина
Савременим језиком, а таквог схватања младих, она се сада пева:
Узми све штo ти живот пружа.
Данас си цвет, сутра увела ружа.
Заиста, било би право чудо да човек таквих схватања не каже: „Срамно је базирати моралност на страху од пакла и нади рају“, а да је самоубеђење да се смрћу свршава живот целокупног човека, целокупне његове личности, „извор сваког почетка моралног искуства и постављач основе сваке конкретне етике.“
Но сличан став према страху од казне у загробном животу има и човек друкчијег кова, творац теорије релативитета, Алберт Ајнштајн, који на једном месту, у својој књизи „Моја слика свијета“ казује: „Жалосно би то било са људима када би они морали да се кроте страхом од казне и надом у награду после смрти“.
Такав његов став биће нам разумљивији из сазнања да је он пантеист, да не верује у постојање личног Бога, те да слично атеисту Лудвигу Фојербаху сматра да код примитивног човека религију изазива на првом месту страх: од глади, дивљих животиња, болести, смрти. Током времена тај страх у људима уобличава схватање да страшни доживљаји зависе од воље и деловања бића која треба одобровољити жртвама. Тако долази до настанка свештеничке класе, која религију, вели Ајнштајн, не ствара, али је „битно стабилизује“. Уметнувши се као посредник између страшног бића и народа, свештеничка класа постаје главна сила. То она особито бива кад се, због заједничког интереса, удружи са владајућом класом.
У даљем развоју, у човечанству се јавља социјални или морални појам бога. То је бог који „води и унапређује живот племена, човечанства, чак и живот уопште, утешилац у несрећи… који чува душе покојника“. Ајнштајн даље вели: „У Светом Писму јеврејског народа да се лепо пратити развитак од страха-религије ка моралној религији. Свој наставак нашао је он у Новом тестаменту. … Религије свих културних народа, нарочито народа Оријента, углавном су моралне религије“, и свима им је „заједнички антропоморфни (човеколики) карактер идеје бога“.
Изнад оваквог религијског става, Ајнштајн ставља „козмичку религиозност“, која се садржи „у заносном дивљењу пред хармонијом природне закономерности, у којој се испољава тако један надмоћан ум да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе само један потпуно ништаван одсјај“. „Таквом ставу“ – вели – „не одговара никакав антропоморфни појам бога“.
Ајнштајн не верује ни у слободу човекове воље велећи да „човек ради по спољној и унутрашњој нужности, па, дакле, са становишта бога не би био одговоран као ни беживотни предмет за своје кретање“.
Свакако да човек као тело подлеже дејствовању закона природе: инерције, земљине теже, слободног падања итд. Али у духовном-моралном погледу слобода је једна од битних компонената личности. Спаситељ наглашава слободу толико пута: „Ако хоће ко за мном ићи…; Ако хоћеш савршен да будеш… А фарисеји и законици одбацише вољу Божју о њима…“ (Мт. 16, 24; Мр. 8, 37; Лк. 9, 23; Мт. 19, 21; Лк. 7, 30).
Исти еванђелски став о слободи воље човека излажу Свети Апостоли, као и Свети Оци и Учитељи Цркве. Навешћемо само особито јасно казивање Светог Јована Златоуста који каже: „Еванђелист свуда одбија принуду и показује слободу воље и независност човека“. Бог „жели да људи не врше врлину насилно него добровољно… Но рећи ће (неко): Није ли много боље бити добар присилно него зао по слободном расположењу? – Немогуће је бити добар присилно. Ко је добар само зато што је свезан, тај неће остати добар свагда, него добивши слободу вратиће се злу. А ко се васпитава тако да постане добар по слободном расположењу и учини се таквим, тај ћe остати чврсту добру.“ Најзад, у том смислу он казује да се „ђаво изнад свега труди да убеди неразумне (људе), да није у њиховој власти врлина ни порок, да они нису обдарени слободном вољом, желећи на тај начин постићи две зле ствари: ослабити подвиге врлине, и лишити их највећег дара – слободе“.
Сви људи са оваквим ставом, било из материјалистичких или других убеђења, не схватају, или неће да схвате, суштину проблема, коју тако јасно износи Свети Василије Велики. Он ствар усавршавања у добру поставља развојно, говорећи да у духовном узрастању постоје углавном три степена. Први је степен, вели, степен роба. У оно доба кад је у свету владао робовски систем, господар је, по закону, имао право да роба, који не изврши све што му он нареди, казни сваком казном, чак смрћу. Роб из страха од казне извршује наређење. На духовном плану, на томе степену је онај хришћанин који из страха од пакла врши вољу Божју. Не исплати се и хиљаду година да на овом свету чинимо угодне нам грехе, па онда на свагда да се мучимо у паклу, „где црв њихов не умире и огањ се не гаси“ (Мр. 9, 44).
Други је степен најамника. И у оно доба било је слободних људи који су радили за плату. На духовном плану на томе је степену онај хришћанин који из жеље да у рају буде на што вишем ступњу, у вишем блаженству врши вољу Божју. Тај је мотив виши, али није највиши.
У једној богатој породици било је робова, најамних радника, али и синова. Син извршава вољу очеву не из страха од казне – он није роб; нити из очекивања плате – он није најамник, него из љубави према оцу, да отац буде задовољан. На духовном плану на томе је нивоу онај хришћанин који из љубави према Богу врши оно што Бог жели. Док она двојица мисле на себе, стављају себе у центар, овај не мисли на себе, него на Бога, кога ставља у центар. То је у ствари прави хришћанин. Али се на тај степен не може нико испети него преко она два степена. Колико ће ко остати на коме од њих, и већом ревношћу брже се успети до љубави према Богу, зависи од његовог труда и схватања.
Они, дакле, који не схватају да се не може наједанпут постати прави хришћанин, те сав живот и поступак своде на страх од пакла, и целокупно хришћанство базирају само на томе, неминовно промашују суштину ствари. Не виде да би очекивање и захтевање од почетника у духовном животу да одмах врше оно што врше они на вишем, или највишем степену, значило стављати на њих терет који не могу носити. А то би онемогућило да изврше и оно што могу у стању и узрасту у коме су. Апостол Павле указује на то у слици, говорећи да почетницима у вери „треба млеко, а не јака храна… А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извежбана за разликовање добра и зла“ (Јевр. 5, 12-14).
Настојање да добронамерни људи то сагледају никако не би смело да нам умањи труд око помоћи онима који су ступили на пут узрастања у добру, како би доспели до човека савршена у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Битно је, и за нас и за њих, да им собом показујемо како се то може постићи, по заповести Христовој: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Свакако да се при томе морамо уздржавати од натурања, поштујући слободу човека коју и Бог поштује.
Најзад, не треба се жалостити, ни сматрати увредом ако нас људи поменутих убеђења са презиром називају духовном полицијом. Подсетити се на реч Божју пророку Језекиљу: „Сине човечији, поставих те стражарем дому Израиљеву да слушаш речи из мојих уста и опомињеш их од мене. Кад речем безбожнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку. А кад ти опоменеш безбожника, а он се и не врати од безбожности своје и са злога пута својега, он ће погинути с безакоња својега, а ти ћеш сачувати душу своју. Ако ли се праведник одврати од правде своје, и стане чинити безакоње, и ја му подметнем на шта ћe се спотаћи, те погине, а ти га не опомену, он ће погинути са свога гријеха, и неће се поменути праведна дјела његова што је чинио, али ћy крв његову искати из твоје руке. Ако ли ти опоменеш праведника да не гријеши праведник, и он престане гријешити, он ћe живјети, јер прими опомену, и ти ћеш сачувати душу своју“ (Језек. 3, 17-21).
То да буде наш став и објашњење, и себи и другима, на добронамерне и злонамерне примедбе које нам се у тим приликама упућују. И најбољи одговор онима који имају уши да чују што треба чути и знају оно једино од потребе што треба знати.
Гласник, октобар 1997.
