Сви знамо колико је стрпљење важно у стицању Царства Небеског. Али шта је стрпљење?
Сада верници тешко пате од војних операција и истовремено од неправедног прогона. Са разних страна чују неправедне оптужбе, увреде и понижења. Са овим лудим притиском врло је лако изгубити живце и мрзети.
Можда ће се, са људске тачке гледишта, таква реакција чинити оправданом. Али са хришћанинске — никада.
Ово је поента. Хришћанско трпљење се не може мешати са злом, са злобом и мржњом.
Свети Теофан Затворник је писао, цитирајући Јеванђеље: „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт 24,13). Али неће се спасти свако ко истраје, него само онај који истраје на путу Господњем.”
Хајде да размислимо о овим речима. Они који издрже на путу Господњем биће спасени. Односно, не онај који трпи зарад неких овоземаљских циљева, ма како се они свету чинили – подли или „узвишени“ (све је то таштина), већ само онај који иде за Христом. Или, ако погледате са друге стране, само онај ко иде путем Господњим може непоколебљиво и смерно издржати све невоље.
Да бисмо разумели да ли радимо исправно, да ли је наше трпљење побожно, довољно је само да проверимо себе: какве плодове доноси наше трпљење?
О томе свештеномученик Кипријан Картагински каже следеће: „Стрпљење... ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир, одржава побожност, кроти наступ пожуде, ублажава силу гнева, гаси пламен срџбе, зауставља насиље...“ Ово су знаци истинског стрпљења. А ако нам је лице изобличено од гнева, и клетве се свакодневно силазе са наших усана, ово „стрпљење“ није од Бога.
И што је најважније: подносећи све туге, ми не само да испуњавамо вољу Божију, ми трпимо заједно са Њим. „Јеси ли увређен? Они такође вређају Бога. Да ли си оклеветан? Они такође хуле на Бога. Да ли си попљуван? И наш Господ је то исто претрпео. У томе Он има заједничко са нама, али у супротном нема. Никада није увредио, нити ће, није оцрнио, није увредио. Дакле, ми који смо увређени имамо нешто заједничко са Њим, а не они који вређају. Трпити увреде својствено је Богу, а вређати, напротив, својствено је ђаволу. Ево две супротне стране“ – речи су светог Јована Златоустог, који је знао о чему говори, нимало у теорији. На крају крајева, светитељ је био издан, оклеветан и умро у изгнанству.
Слушајмо речи светих наших, слушајмо срца своја, слушајмо Господа у срцу свом и све трпимо ради Њега. Свевишњи нас никада неће оставити.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
