Предраго ми чедо у Господу,
Целога живота копам и ријем по себи, еда бих нашао себе. Оног бесмртног, оног логосног, оног вечног, оног богочовечног себе. И никако да стигнем себе, да ухватим себе, да обухватим себе. Знам и осећам: то могу постићи једино чудесним Господом Христом, у Његовом божанском загрљају.
Јер само у Њему и Њиме ја постајем вечито свој, божански вечито свој. А без тога – не требам себи. Само Њиме ја и доживљујем себе, људско биће своје, као радост и као вечну благовест. А без Њега – човек није друго до мучитељ себе, немилосрдни самомучитељ, и неминовно свестрани убица себе, демонски самоубица. Зато је за човека у овоме свету, и у свакоме свету: наћи свечовекољубивог Господа Христа – Богочовека, предати Му се сав помоћу светих тајни и светих врлина, обогочовечити себе: ум свој – испунити Господом Христом Богом, и преобразити у богоум, срце – у богосрце, вољу – у боговољу, савест – у богосавест, живот – у богоживот. И онда све што је човеково: и oceћa себе Богом, и мисли Богом, и хоће Богом, и дела Богом, и живи Богом. И тако се сав човек, у свима састојцима својим, и у васцелом бићу свом, постепено преображава у богочовечанског богочовека. И ништа не пропада, све се обесмрћује, овечнује, обогочовечнује, и постиже своје богочовечанско савршенство.
А без сведивног и свепреображујућег Господа Христа, без Његових светих тајни, без Његових светих врлина = без Његове свете Цркве, човек дегенерише у човечуљка. И све што је човеково неприметно се путем непокајаних грехова и сулудих страсти претвара у ђавочовеково. И човек се једног дана пробуди као наказни ђавочовек, уместо да заблиста као благодатни богочовек, вечан и богочовечан у свима мислима својим, у свима осећањима својим, у свима хтењима својим, у свима доживљајима својим, у свима делима својим, у овима животима својим. И све се то може постићи, несумњиво постићи: Јер је Свесладчајши и Свечудотворни Господ Исус Христос јуче и данас онај исти и вавек (Јевр. 13,8): исти за апостола Павла, исти за Златоуста, исти за мене, исти за тебе, исти за свако људско биће, исти за свако створење: од Првоанђела до црва. И човек, ма који човек, држећи се незаменљивог Господа вером и осталим светим тајнама и светим врлинама, „гледајући на Њега – Начелника вере и Свршитеља“ лако ће односити победу над свима гресима и страстима, и то на свима бојиштима и поприштима и овога и онога света (Јевр. 12,1-7).
У свима тим светим ратовима за душу своју ми се стално налазимо у светој и непобедивој војсци Господа Христа; ту су нам вође и војсковође свети апостоли, свети пророци, свети еванђелисти, свети пастири, свети учитељи: и они односе у нама и кроз нас све те победе над гресима и страстима, и смртима, и ђаволима (Еф. 4, 11-15; 6, 10-18). Мислим и свим бићем осећам, главно je за човека за сваког човека на земљи: искати пре свега и изнад свега Царство Божије и правду његову, и њему ће се несумњиво дати и додати све што му је вечито потребно у свима животима и у свима световима у којима се креће богочежњиво биће човеково. . . Да, да: нема човека без Богочовека. Но исто тако: нема истинитог Бога без историјског Богочовека – Господа Христа. А свесмртна и свепаклена коб европске културе je баш у томе што хоће човека без Богочовека, и што хоће Бога без Богочовека…
Сва добра свих светова, чедо моје мило, жели ти од Господа свих добара твој о. архим. Јустин.
*Писмо једном свом духовном детету (10. августа 970. г.)
Преподобни Јустин Ћелијски
