.png)
Јелена Делибашић, ауторка књиге “Јелена Карађорђевић Петровна - Прислов биографији принцезе српске и кнегиње руске”, била је гошћа новог издања емисије "Ожиљци и опомене". Благодарећи редакцији Радио-Светигоре доносимо звучни запис емисије коју води и уређује Спиридон Булатовић.
Својом књигом: “Јелена Карађорђевић Петровна - Прислов биографији принцезе српске и кнегиње руске”, госпођа Делибашић испуњава празнину о великој личности Династије Карађорђевић и Руске царске куће Романов, Јелени Петровој Карађорђевић, супрузи великог кнеза Јована Романова!
У овој “страшној” причи о црногорско- српској принцези удатој у царској кући Романов, налазимо животни лук принцезе Јелене, од родне Ријеке Црнојевића па до њених задњих, суморних дана у Ници где је удовица руског племића са своје двоје деце нашла покој али са ваздашњим сећањем на завичај и Руску царевину којима је безусловно припадала.
Аутор и водитељ емисије: Спиридон Булатовић
* * *
О књизи
Рођење јунакиње своје књиге „Јелена Карађорђевић Петровна”, ћерке српског краља Петра Првог Карађорђевића и кнегиње Зорке, сестре Александра од Југославије, и супруге руског кнеза Ивана Константиновича Романова, овако описује Јелена Делибашић, библиотекар и психолог из Новог Сада. Њена биографија ове неправедно запостављене и готово енигматичне личности наше националне историје, опремљена ретко виђеним фотографијама, у издању „Прометеја” и РТС издаваштва, представљена је минулог петка у Београду.
Истраживање је, како је рекла ауторка на промоцији у Клубу РТС, започела под окриљем пројекта „Хероине”, посвећеног нашим знаменитим и заборављеним женама, у оквиру кога је после једногодишњег рада у Музеју Војводине 2019. представила изложбу, праћену трибином о животу и значају дела велике кнегиње српске и руске. Потом је проширивала и продубљивала грађу, објављену у изложбеном каталогу на 49 страница.
– У наредних годину, две, путујући и позивајући се на архивску грађу не само Србије, већ и из руских историјских извора, боравећи једно време у Санкт Петербургу, написала сам ову књигу – рекла је Делибашићева, која је свом делу дала поднаслов „Прислов биографији принцезе српске и кнегиње руске Дневник ходочашћа (1884–1962)”.
Живот принцезе, о коме се у нашој широј јавности зна веома мало, ауторка бележи од раног детињства у Црној Гори, преко одласка после мајчине смрти, са оцем и браћом, у Женеву и повратка у Србију 1903:
„Београд је пленио заоденут рухом свечане лепоте и спокоја. Ђорђе и Александар носили су парадне униформе руских кадета. На прсима престолонаследника Ђорђа блистала је лента Белог орла, принцеза Јелена имала је свилену путничку тоалету, док су кнез Арсен и кнежевић Павле били у цивилу”, описује Делибашићева.
Књига прати Јеленин живот на српском двору (волела је да јаше од Кошутњака до Топчидера, у пратњи кнежевића Павла), али и на школовању у интернату манастира Смолни, потом њена путовања у Црну Гору, Италију и Русију, удају за руског кнеза. Ту је и брачни уговор према коме се „усваја доследна одговорност кнегиње Јелене за новчани део мираза у износу од 1.000.000 динара”, односно одређује јој се годишња рента од 45.000 рубаља, али и многа друга права и обавезе у десет наведених чланова.
Свакодневица на руском двору може да се чита кроз цитате Јелениних дневничких бележака. Забележила је и последњи сусрет са царском породицом Романов: „… Онда је дошао цар. Нисам га видела неколико месеци. Учинило ми се да се много променио. Остарио је и изгледао веома забринуто. Ипак, у његовом погледу су остале сачуване доброта и љубазност, што су га одувек одликовале.”
Вихор Октобарске револуције заувек је из њеног живота однео мир и спокој. Њен муж је са млађом браћом, као и остали Романови, интерниран на Урал, па погубљен. У потрагу за Јеленом, како пише Делибашићева, краљ Петар ангажује српске званичнике, како би покушали да је спасу дипломатским каналима. Пратећи мужа она је доспела до Јекатеринбурга и у бољшевички затвор, из кога је пуштена и посредством норвешких дипломата успела је да избегне у Шведску. Ту је претходно емигрирала сестра њенога мужа, са Јелениним сином и ћерком.
Последње две године живота краља Петра, од 1919. до 1921, провела је уз оца у Београду, а онда је децу повела на школовање у Енглеску. Повукла се потом у Ницу, где је скромно и повучено, у малом хотелу, у Паганинијевој улици, дочекала старост. Ауторка наводи и сведочанство из „Мемоара” принца Томислава Карађорђевића, о последњим данима Јелене Петровне:
„Са супругом сам боравио у Француској 1959, када сам дознао да је тетка Јелена у Ници. Живела је веома тешко у некој изнајмљеној соби, без икаквих прихода па и хране. Покушао сам да је пронађем и помогнем јој, иако сам знао да је она одбијала сваку помоћ и сусрет. Никоме није допуштала да је види у тако жалосном стању. До смрти је у томе истрајала.”
Умрла је 16. октобра 1962. Сахрањена је на гробљу Кокад. И како пише Јелена Делибашић: „Тек тада су људи сазнали да је међу њима живела књегиња Јелена Петровна, српска краљевска сестра и кћи, те и супруга Руског царског дома.
ПОКРОВИТЕЉ ПРИХВАТИЛИШТА
Располажући финансијским средствима што су јој доживотно следовала и као српску принцезу и као руску принцезу, Јелена је остала покровитељ многих српских, али и руских прихватилишта, научних установа и друштвених организација. И то је чинила предано, са дубоком љубављу и искреном предусретљивошћу, све док су јој материјалне могућности дозвољавале – наводи у својој књизи Јелена Делибашић, додајући да је 1945. у Француској доживела и прогон породице Карађорђевић.
Извор: Радио Светигора
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
