Нас, хришћане, свети Апостол назива синовима свјетлости и синовима дана а не ноћи нити таме. Због тога смо, као хришћани, позвани да све што чинимо, чинимо тако да свако наше дело може, у свако доба, бити изнето на светлост дана а да се ми не застидимо од њега. И не само то, него да наша дјела буду подстицај другима; да други, преко нас, спознају Господа.
Поручује свети апостол Павле, у својој Посланици Колошанима, да он, са сатрудницима својим, не престаје се молити Богу за све њих „и искати да се испуните – вели им он – познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме“. (Кол. 1, 9) Па продужава свети апостол Павле своју мисао и каже: „Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удео у наследству светих, у свјетлости“. (1. 1, 12) Овај израз: „свјетлост“, заокупља моју пажњу.
Стигао је Божић и певамо Новорођеном Господу, Сунцу Правде, да је рођењем својим засијао свету светлошћу разума. И заиста је тако. Господ наш је једина истинска светлост која осветљава животе наше у овој долини мрака. „Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти - учи нас св. отац Јустин. Права светлост, јер је никаква тама обузети не може. Он – „светлост света“, Он – „светлост живота“, светлошћу царује и влада у свету и у животу. Где је Он, ту је већ царство светлости и власт светлости. Пославши Њега у свет, Бог Отац нас „избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје“, у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају „светлост живота“. (Јн. 8, 12). У Господу Христу људи постају „синови светлости“, и сама светлост; и живе као синови светлости“ (ср. Еф. 5, 8; 1. Сол. 5, 5; Мт. 5, 14).
Минули век, несрећни, 20, и неколико векова прошлих, самохвалисаво и гордељиво проглашавали су се вековима „обнове“, „разума“, „просвећености“ а у ствари, одвојили су и удаљили грешног и крхког човека од Бога и замрачили му ум и духовни вид до те мере да су га учинили пријемчивим за свако зло у безумљу. Ни овај, 21, не изгледа да ће бити ведрији и светлији од прошавших. Започео је терором и наставља се терором. За варку и утеху себи, горди човек модерног доба, да би свој мрак светлошћу приказао, најсветлије тренутке човечанства, кад се Богу најближе било, прогласио „мрачним средњим веком“.
Данас, као што рекох, не чини се да ће се човек, ма за јоту једну вратити своме Творцу и Даваоцу живота него ће, изгледа, продужити својом стрмоглавом стазом у погибао. Ово је време до те мере обезбожено и вера разводњена да се пољуљаном човеку лако продају рогови за свеће, неистина за истину, невера за веру. Којекакве секте и култови ничу и шире се на све стране као чудо и покора. Заиста, „Син човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк. 18, 8) И све што се са отуђивањем човека и његовим отргавањем од Бога збива, догађа се у мрачној ђавољој тајновитости.
Свако од вас, вероватно, зна понекога, или више њих, који, продавши и предавши ђаволу душу, одлазе одређених дана и мрачних сати на некакве скупове, скупштине, сеансе и друга чуда. Ако су честити, и ако добро чине, зашто се скривају у мрак, иза дебелих и високих зидова и тамних застора? Шта је то, ако не гех, што човек човеку открити не би могао. Да не лутамо мислима својим и не помислимо да се у мраку неко добро може дешавати, Господ нас јасно уверава. „Јер сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да виде дјела његова, јер су у Богу учињена.“ (Јн. 3, 20 – 21) Отуда су нам јаснија порука нашег Апостола, да смо ми позвани у наследство светих, у свјетлости. (Кол. 1, 12).
Господ наш, кроз Кога све постаде и у Коме беше живот, и живот бјеше свјетлост људима, (Јн. 1, 3 и 4) силази из неописане радосне светлости небеске у таму ове планете да нас обасја светлошћу разума; „да обасја оне који сједе у тами и сјени смрти, да управи ноге наше на пут мира“. (Лк. 1, 79)
Као хришћани, позвани смо да све што чинимо, чинимо тако да свако наше дело може, у свако доба, бити изнето на свјетлост дана а да се ми не застидимо од њега. И не само то, него да наша дела буду подстицај другима; да други, преко нас, спознају Господа. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16) Господ нас зове да увијек „ходимо поштено, као по дану; не у пировању и разврату и бестидности, не у свађи и зависти“. (Рим. 13, 13)
На сваком кораку и ћошку вребају нас, и нашу децу, ловци на људске душе, да нас заробе и одвоје од наших корена и Бога нашега. „Не упрежите се у исти јарам с неверницима – упозорава нас свети апостол Павле. Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос с Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? И какво је слагање храма Божијег са идолима?“ (2. Кор. 6, 14-16) „Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити“. (2. Кор. 6, 17)
Нас, хришћане, свети Апостол назива синовима светлости и синовима дана а не ноћи нити таме. (1. Сол. 5, 5) „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“. (1. Петр. 2, 9) И зато, како нас саветује свети апостол Павле, „нико да вас не заварава празним ријечима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. Не будите, дакле, саучесници њихови; владајте се као дјеца свјетлости“. (Еф. 5, 6-8) „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још и разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.“ (Еф. 5, 11-12)
Овде, на земљи, ми смо војници Цркве Христове, војујуће, и изложени смо насртајима свих мрачних сила, преисподњих. Од нас се очекује будност и трезвеност; да се одупремо налетима нечастивог. Који издрже до краја, ти ће се спасти. (Мт. 10, 22) У Царству небеском, у окриљу Божјем, за њих ноћи неће више бити, „јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вјекова“. (Откр. 22, 5)
Протојереј Василије Томић
Приредила редакција портала "Ризница"
