Информативна служба Епархије нишке обавестила је васколику пуноћу наше помесне Цркве да је, у 91. години, у Господу уснуо вишедеценијски духовник манастира Светог Стефана у Липовцу, схи-архимандрит Дионисије (Пантелић).
ЖИВОТОПИС АРХИМАНДРИТА ДИОНИСИЈА, ДУХОВНИКА МАНАСТИРА СВ. СТЕФАН У ЛИПОВЦУ
Отац Дионисије је рођен 16. октобра 1932. године као Драгић Пантелић у селу Риђевштица (општина Трстеник), као друго дете својих родитеља Смиљка и Томке.
Tрстенички крај био је јако упориште богомољачког покрета у Србији. Из тог краја бројни младићи и девојке напунили су манастире по читавој Србији, слично као и из левачког, рековачког, краљевачког краја итд. Важно је споменути да је ово сеоце, које се налази на брдовитом пределу између Александровца и Трстеника, у периоду између два светска рата, па све до 60-их година 20. века, Српској Православној Цркви дало преко 70 монаха, монахиња и свештеника, данас знаменитих духовних личности, међу којима је и отац Дионисије. Многи од њих су се већ преставили и отишли Господу, а они који су још увек у животу непрестано нам светле својим подвизима и животом у Христу. Занимљиво је споменути да се само из фамилије Пантелић преко 10 људи посветило монашком животу, а сама породица оца Дионисија је на живу жртву Господу принела четири врле монашке личности.
Смиљко и Томка су имали осморо деце. Два дечака су умрла јако рано, тачније, прворођено дете је био дечак Десимир, који се упокојио са свега неколико година старости, и последње дете, дечак, који је одмах сутрадан по рођењу примио тајну крштења и истог дана се упокојио. Од деце која су остала у животу имали су два сина и четири ћерке.
Међу житељима села Риђевштице једна од првих која се одлучује за монашки живот, за којом су касније кренули и остали младићи и девојке из овог села, била је матушка игуманија Дарија Јовановић. Наиме, 1930. она одлази код чувене по молитвености и аскетизму игуманије Диодоре Дохторове (у схими Марије) у дивљански манастир код Ниша, који су тада држале руске монахиње, на челу са поменутом игуманијом, које су избегле у Србију после Октобарске револуције. Под притиском комунистичких власти да се по сваку цену одрекне свог руског идентитета и држављанства и да прими југословенско држављанство, игуманија Диодора са руским монахињама одлази за Македонију у ман. Св. Пречисте, а управу над дивљанским манастиром преузима управо м. Дарија, одмах отпочевши да окупља сестринство, углавном из свог села. Управо у овај манастир се мали Драгић и одлучује да ступи, те коначно своје родно село напушта 5. септембра 1946. године.
О. Дионисије свој монашки живот отпочиње трогодишњим искушеничким стажом, под духовним руководством поменуте игуманије Дарије и духовника дивљанског манастира схиигумана Доментијана Радовановића. Отац Доментијан или, како су га од милоште звале његове сестре, игуман Бата, такође је импозантна духовна личност периода о којем говоримо. Родом је из Крушевца. У манастир одлази да буде искушеник код чувеног по духовности руског јеромонаха Данила (Синка). С њим је боравио у манастирима Лепенцу и Стрмцу код Бруса, а потом и у манастиру Вета, код Црвене реке (Бела паланка). Након Вете, по благослову Епископа нишког Јована Илића, Доментијан бива премештен у ман. Св. Димитрија у Дивљану. Ове две кратке повести о оцу Доментијану и мати Дарији износимо како бисмо показали да се преко њих у братство и сестринство дивљанског манастира, а касније и у Наупаре и ман. Св. Романа, а, слободно можемо рећи, и у ман. Липовац преко оца Дионисија и његових трију рођених сестара, прилично пренео дух руског монашког живота.
У периоду до око 1950. у женском дивљанском манастиру су поред сестринства уз оца Доментијана били: искушеник Драгић, искушеник Стеван (доцније јрђк. Јован, који је напустио манастир), отац Василије (из села Лесковице, такође из трстеничког краја; у манастиру је била и његова сестра м. Софија), отац Методије (Чех), отац Нил (Рус) и други. Искушеник Драгић, као и остала братија, заједно са сестрама вршили су сва неопходна манастирска послушања. О. Дионисије је увек у манастиру први устајао, те му је стога једно од првих послушања било да ујутру буди сестре за богослужење. Помагао је оцу Доментијану у столарској радионици, затим монахињама на пољопривреди, код стоке, при обнављању манастира, али нарочито је био обавезан да присуствује свим манастирским богослужењима и учи се богослужбеном поретку и пјенију, будући да је, као и остали искушеници тог манастира, био припреман за рукоположење и свештеничку службу. На бденију уочи празника Св. свшт. муч. Дионисија Ареопагита 16. 10. 1949. искушеник Драгић, заједно са још три искушенице тог манастира (потоње монахиње Ангелина, Јелисавета и Софија), био је замонашен од стране Епископа Јована Илића у први степен монаштва – расофорног монаха. Сестре је на монашење приводила игуманија Дарија, а иск. Драгића игуман Доментијан. Владика је том приликом благословио да због сутрашњег празника отац Дионисије понесе име по великом светитељу из првог века хришћанства и апостолском ученику – Дионисију Ареопагиту. И ово је јако занимљив моменат, будући да је читав живот оца Дионисија био под молитвеним покровитељством овог светитеља – на његов дан је рођен, на тај дан замонашен и по њему понео своје ново монашко име.
До 1950. године, монах Дионисије живот проводи у дивљанском манастиру, усавршавајући се у послушању и осталим монашким добродетељима. По одлуци Владике Јована бива замонашен у чин мале схиме уочи празника Рођења Пресвете Богородице, а на сам дан празника, у току Св. Литургије, рукоположен је у чин јерођакона 21. септембра 1950. године. Врло брзо, у складу са потребама Цркве, будући да је у том јако тешком периоду под јармом комунистичке власти Црква оскудевала у свештенослужитељима, осамнаестогодишњи о. Дионисије бива произведен у чин јеромонаха у Саборној цркви Пресвете Тројице у Нишу, 5. новембра. 1950. године.
Игуманија Дарија те 1950. године по молби владике Јована преузима управу и над манастиром Наупаре, који је после два светска рата био у врло тешком духовном и економском стању. Мати Дарија у наупарском манастиру за намесницу поставља своју братаницу м. Митродору и с њом шаље још неколико сестара (м. Теклу, м. Нимфодору, м. Софију, м. Јелисавету…), а на место манастирског свештенослужитеља и пароха упражњене наопарско-ломничке парохије постављен је млади јрм. Дионисије. С великим усрђем и ревношћу о. Дионисије је обављао ово поверено му послушање. С обзиром на то да је парохија обухватала више села (Наупаре, Степош, Ломницу, Буковицу…), отац је морао приликом похођења парохије неретко да препешачи и по неколико десетина километара, а притом да манастир не оставља без насушног му свакодневног црквеног богослужења. Уз то се неуморно радило на обнови ове велике средњовековне светиње, коју је подигао Св. деспот Стефан Лазаревић. На велику радост читавог сестринства, а нарочито самог оца Дионисија, на Велики петак 1951. године у манастир Наупаре долази и његова млађа сестра Добросава (потоња монахиња Меланија).
Већ 22. септембра 1952. године, о. Дионисије одлази у Нови Сад на обавезно служење војног рока, где ће провести наредне две године. По повратку из војске 5. априла 1954. године, он поново одлази у манастир Св. Димитрија у Дивљани, где наставља са вршењем послушања свештенослужитеља и отпочиње опслуживање мокрањске парохије, све до 1958. године. Сестринство мати Дарије се у међувремену још више увећало, те сад броји око 30-ак сестара. Важно је поменути да 1955. године у дивљански манастир долази и друга очева сестра, деветнаестогодишња Мара (потоња монахиња Макрина). Године 1958., декретом Владике нишког Јована, јрм. Дионисије бива пребачен у манастир Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани, где проводи пуних 16 година. О. Дионисије овде врши послушање свештенослужитеља и духовника манастира, а упоредо опслужује и парохије: рсовачку, дојкиначку, каменичку и криводолску. Уз много је напора требало живети и опстати у том забаченом манастиру неприступачном, смештеном у врлетима Старе планине, на самој граници са Бугарском. О. Дионисије је заједно са м. Евгенијом улагао велики труд у обнову манастира, притом са врло мало финансијских средстава, будући да им је једини приход био прилог са парохије.
Врло је важно поменути да отац Дионисије, поред тога што има више од седам деценија монашког стажа, већ пола века свакодневно служи Св. Литургију. Наиме, током боравка у ман. Св. Богородице у Височкој Ржани отац је једном приликом отишао у обилазак и на поклоњење светињама Овчарско-кабларске клисуре, тзв. српске Св. Горе. Нарочит утисак на њега је оставило познанство са o. игуманом Евстатијем, претходним дугогодишњим старешином царске лавре ман. Хиландара. Дошавши у Светопреображенски манастир, о. Дионисије запажа да манастир не располаже никаквим обликом пољопривредног добра, те да се не баве ни сточарством, што су били основни начини издржавања тадашњих манастира у Србији. Зачуђен поставља питање тамошњим монасима на који начин се издржавају и добија одговор да они свакодневно богослуже Св. Литургију, те да верници често шаљу имена за помињање, за живе и упокојене, дајући одређени прилог, и да благодаћу Св. Литургије њиховом манастиру никад ништа не недостаје. Јеромонах Дионисије био је одушевљен оваквом праксом и, затраживши благослов и молитвену подршку оца Евстатија, убрзо и сам креће са свакодвеним богослужењем.
У Височкој Ржани отац је живео и служио до 1974. године, након чега са м. Марином прелази у ман. Св. Стефана у Липовцу. Наиме, Епископ нишки Јован Илић после кратке болести предаје душу Господу 1974. године, а до избора новог Епископа епархијом администрира Епископ жички Василије Костић. Отац Дионисије је у овом периоду напустио Височку Ржану, и по препоруци самог Владике, прима управу над манастиром Св. Стефана у селу Липовац, недалеко од Алексинца.
Услед историјских околности, манастир је био у јако лошем стању, а финансијских средстава за рестаурацију није било. На основу података манастирског летописа и археолошких истраживања знамо да је манастир био рушен и паљен за време Турака и Бугара, као и да претходни настојатељи ове светиње, уз сву вољу и труд, под немачком окупацијом и за време комунистичке тираније нису успели да је обнове и доведу у боље материјално стање. По сведочењима оца Дионисија и његових сестара м. Меланије, м. Макрине и м. Марине сазнајемо да је манастир у време њиховог доласка оскудевао буквално у свему и да основних услова за живот готово да није ни било. Примера ради, до 90-их није било средстава за набавку уља за кандила, те су горела само за време богослужења. Али и у таквим условима о. Дионисије, не прекидајући наставља са свакодневним служењем Св. Литургије, уједно прионувши усрдно на обнову ове средњовековне светиње. У наредним годинама уз Божју помоћ и несебичне прилоге добрих људи рестаурирана је унутрашњост и спољашњост манастирског храма Св. Преображења, у потпуности је реновиран и сређен стари конак, као и економске зграде, подигнут камени зид око читаве порте са лепо уређеном чесмом и каменим мостовима преко потока. Оно што је додатно допринело обнови манастира јесте то што почетком 90-их година креће духовно буђење у народу, те много људи почиње да иде у цркву, да посећује манастир и да му помаже својим прилозима. Ово буђење молитвеног духа у Србији додатно је било подстакнуто доласком хиландарског игумана Никанора 1989, новопросијалог светитеља Српске Православне Цркве, који је том приликом посетио и манастир Липовац. У наредном периоду о. Никанор и о. Дионисије ће се још неколико пута срести у самом манастиру Хиландару.
У годинама које следе подигнута су још четири велика конака и читав манастир је доведен у најбољи могући ред. Ни духовна обнова манастира ни мало није заостајала за материјалном. Сестринство манастира се, Богу хвала, непрекидно повећавало.
Важно је споменути да одмах по доласку у манастир Св. Стефана у Липовцу, о. Дионисије од надлежног Епископа бива постављен за вршиоца дужности свештеничког пароха станачке парохије (села Липовац, Станци, Добрујевац, Катун, Пруговац и Црна бара). Са ове дужности о. Дионисије коначно одлази у пензију 1987. године. У наредне две деценије, за свој несебичан труд и залагање око обнове овог древног манастира, подигнутог од стране деспота Стефана, сина кнеза Лазара, о. Дионисије је одлукама Епископа нишког Иринеја био одликован звањима синђела, протосинђела и игумана, а од 18. августа. 1992. године и звањем архимандрита. Дужности старешине манастира разрешен је 10. децембра. 2005. године, те послушање игуманије, након једногласног избора свих сестара, бива поверено мати Меланији. Сам о. Дионисије до 2012. године био је исповедник клира нишке Епархије, као и ученика Призренске Богословије. Испунивши завет свог монашког призвања и добро и неуморно угодивши Богу, две рођене сестре о. Дионисија, м. Макрина и м. Марина су се у врло кратком временском размаку (2008. и 2010.) упокојиле у Господу.
Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Дионисије!
