Type Here to Get Search Results !

Добра реч и злога чини добрим


Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, поучава какав наш лични став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије?


„Једном је авва Макарије ишао на Нитријску гору са учеником и рекао му да иде испред њега. Ученик, будући на одређеном растојању, сусрео се са идолским жрецом (многобожачки свештеник) који је журио негде носећи дрва за потпалу. Ученик му се обратио: „Где трчиш, слуго сатане?“ Жрец се наљутио и претукао га тако да је ученик остао да лежи једва дишући, а он је журно наставио свој пут. Прешавши мало жрец се сусрео са блаженим Макаријем који га је поздравио: „Здраво, здраво, трудбениче!“

Жрец је, запрепастивши се, рекао: „Шта си у мени нашао добро да би ме тако поздравио?“ Старац је одговорио: „Поздравио сам те јер сам видео да се трудиш и да брижно журиш негде“. „Од твог поздрава сам дошао у умиљење и схватио да си ти велики слуга Божији. Напротив, онај проклети монах који ме је срео, вређао ме је и зато сам га пребио.“ Након ових речи жрец је пао пред Макаријеве ноге, загрлио их и ускликнуо: „Не остављам те док ме не учиниш монахом“. Кренули су заједно. Дошавши до места где је лежао пребијени монах, подигли су га и однели на рукама у храм јер није могао да хода… Жрец је примио хришћанство, а затим и монаштво. Његовим примером научени, многи идолопоклоници су се обратили хришћанству. Авва Макарије је рекао: „Зла реч добре људе чини злима, а добра реч и зле људе чини добрима“.

„…Екуменизам је теорија које се држе многи црквени људи сагласно којој различите конфесије – протестанти, православни, римокатолици представљају гране једног дрвета. Дрво је Црква, а ми, гране, треба да учинимо све да бисмо се поново ујединили и не бисмо били подељени. У питању је јерес која негира Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ако верујемо да смо чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и истовремено говоримо да се она поделила на многе цркве – шта значи то? Шта се догодило? Где је та Црква? Нестала је? Или се поделила и испунила јересима и људским учењима? Где је Црква коју су основали Христос и апостоли? Где је Црква ако су сви гране једног дрвета? Екуменизам је ван Цркве.

Са друге стране – зилотизам је супротна крајност која тврди да Црква треба да одсече сваког човека који има било какав дијалог или је у контакту са неким од инославних. Зилоти воле да се крију иза појединих изрека Светих Отаца и канона да би задовољили своје болесно стање.

Није прихватљива ни једна, нити друга крајност. Црква је дужна да иде средњим путем. Она проповеда реч Божију из дана у дан, на сваком месту. Црква се не боји дијалога ни са ким, Црква се не боји за своју веру. Ми можемо имати дијалог са свима и свакоме ко од нас жели да чује нешто о нашој вери ми са радошћу дајемо одговор о нашој нади. Не да бисмо одбацили, убили и осудили тог човека, већ да бисмо му говорили о ономе чиме живимо сваки дан. Показујемо му да живимо Божијим присуством, благодаћу Светог Духа, искуством Цркве. То је светлост која „свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1:5). Дајте светлости да светли и људи чије су очи отворене ће је видети, схватити да је у питању истинска светлост и тама ће нестати сама од себе.

Знате за повест о ученику светог Макарија Великог и незнабожачком жрецу? Она нам показује човека који није савршен у Христу. Такав човек није задовољан, агресиван је, зао, јер осећа несигурност, осећа да је његова вера у опасности. Зашто је твоја вера у опасности? Шта, ти си адвокат Божији? Зар се Бог некога боји и потребна му је твоја заштита? Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером, да још за себе ниси открио ту пуноћу, ту вест да је Христос истинити Бог и да апсолутно нема никакве могућности да у Њему постоји било шта лажно.

Како може бити лаж то што живи у теби, у целом твом бићу? И не само у мени – јер ја могу да обмањујем себе – међутим, о чему сведочи хиљадугодишње искуство Цркве? Видим како Свети Дух делује у Цркви, чини чуда и знамења која сведоче о Христовом присуству. Следи да нема места за сумњу и страх. Агресивни човек који вређа и осуђује другога има проблем. Такав је био и ученик авве Макарија. Он није био савршен и када је срео на путу незнабожачког жреца није му рекао благу реч као његов Старац, већ га је вређао.

Рећи ћете: па зар није рекао истину? Зар није био у питању слуга сатане?

Да, био је, шта је могао незнабожачки жрец да буде него слуга сатане? Међутим, не смеш на тај начин да говориш са другим човеком. Људи Божији су говорили другачије. Чак и у случајевима када су Светитељи били строги у својим речима о другима, они су говорили без страсти и са љубављу. Ако је неко изгубио свест или је пијан потребно је га ошамарити да би се освестио. И ви га ударате, тако? Али не из мржње, већ да би човек дошао себи. Или, на пример, ако си болестан и долази лекар, даје ти инјекцију, сече те, шије – он ти не чини то из злобе, већ да би  те спасио. Исто је и на Исповести када долази човек чије је срце безосећајно као камен и зато му духовник даје ћушку без страсти, без икакве озлобљености и разбија тај камен да би човек могао да открије сопствено срце и избаци оно што је унутра. То је попут електро-шока који се врши да би се помогло другом човеку. Зато, када су Свети Оци користили строге речи – као и Сам Христос и свети Јован Крститељ – њих није покретала страст и не дух осуде ближњега, већ дух човекољубља и жеља да се човек спаси.

Зато не можемо следити неку одређену формулу која дефинише оно што ћемо рећи другом човеку. Ми једноставно треба да будемо слободни људи у Христу, будемо племенити и не бојимо се. Православна Црква се никада није бојала.

На Западу су римокатолици спаљивали научнике јер су се бојали да ће неко од њих моћи да «оповргне» Бога. Били су несигурни јер се њихова вера није држала на искуству, већ на разуму. Тамо где се вера држи на разуму постоји страх да неко може доћи са јачим аргументима, неко паметнији и сруши те. Међутим, када се вера заснива не на интелекту, већ на искуству, шта ти може рећи чак и најумнији противник? Шта год да каже, није у стању да те лиши искуства које имаш у Богу.

Свети апостол Павле говори: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?“ (Рм. 8:35). Да ли постоји нешто што би могло да нас одвоји од ње? Видите, он говори не о вери у Христа већ о Христовој љубави, јер у Цркви правилна веза није веза вере, већ веза љубави, јер „љубав никада не престаје“ (1 Кор. 13:8). Православна Црква нас исцељује и помаже нам не просто да поверујемо у Бога, већ да заволимо Бога. Зато, ако љубимо Бога и пребивамо у љубави Божијој, шта нас може одлучити од ње? „Ни садашњост, ни будућност“ (Рм. 8:38), ни анђели, ни арханђели, апсолутно ништа.

То је највеће искуство које је у човеку и оно потиче не од голе вере, од претпоставки мога ума, већ из искуства љубави. Ту љубав нико не може да угаси, ограничи, нити довести у сумњу. Љубав је изнад свега тога. Како ухватити онога ко љуби Бога? Он је налик летећој ракети коју видиш, али је не можеш руком ухватити. Реци заљубљеном да је његова љубав ружна: да ли ћеш га убедити? Он ће ти очи ископати ако му кажеш тако нешто. Јер он је воли. Људи који воле Бога, уверавам вас, заљубљенији су много више од оних који су раније писали стихове, а сада шаљу мејлове својим девојкама.

Зато, чеда моја, као православни хришћани, ми одбацујемо ове указане крајности које су јереси. Одбацујемо екуменизам, одбацујемо и зилотизам. Нисмо фундаменталисти, нити екуменисти. Ми смо православни хришћани, уравнотежени људи, љубимо цео свет и молимо се за цео свет на Литургији. Ми не желимо да ни један једини човек нестане од лица Божијег. Ми љубимо све људе.

Ви знате да су Светогорци потпуно предани догматима вере и Предању, да се Атос сматра местом са најстрожим правилима. Постоје ствари са којима на Светој Гори никада неће бити компромиса – вера, љубав према Пресветој Богородици и забрана уласка жена на Свету Гору. Монаси су спремни да умру али да не одступе од тога. Они су јако строги по питањима вере. Међутим, истовремено указујемо гостопримство Јеврејима, муслиманима и свим другим људима. И иако неки мисле да ће на тако строгом месту људи бити увређени строгим правилима, догађа се обрнуто. Људи се радују тој љубави као нечем предивном.

Једном приликом смо указали гостопримство једном Немцу – римокатоличком свештенику који нас је случајно посетио. Ви знате да на Атосу постоји велика антипатија према Ватикану и римокатолицизму. Међутим, овај човек био је окружен љубављу и ово место постало је за њега скоро лепше и од рођеног дома. Он сам је то признао. Неко га је питао:

– Да ли си читао нешто о Православној Цркви?

– Па, нешто мало, одговорио је.

Препоручили су му да прочита те и те књиге о Православљу, а он је одговорио:

– Знаш, рећи ћу ти нешто – за мене је Православље оно што видим овде: људи који ме воле, који су испуњени миром. Они су строги у вери, али су строги и у љубави. Апсолутно верују и апсолутно љубе и на тај начин помажу другима.

Ми не можемо продавати своју веру, али ни слати људе у пакао. Мислим да је такав истински православни однос који нам је потребан.

Ми уважавамо друге људе, чак без обзира на то што се човек моли дрвету. Међутим, то није зато што верујемо у то дрво. И, нећемо му рећи: „Ти си исти такав балван као и то дрво чему се клањаш“.

Када је свети апостол Павле био у Атини и разгледао град, испуњен мноштвом жртвеника и идола, видео је на једном од жртвеника натпис: „Непознатом Богу“. Стао је пред Атињане и рекао им: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дела ап. 17:22). Није им рекао: „Зар вас није срамота што сте испунили град идолима Афродите и Артемиде? Зар мислите да ћете се спасити на тај начин?“

Ништа слично. Рекао им је да су они побожни људи који траже Бога и чему као доказ служи олтар са натписом о Непознатом Богу. Он је дошао да би са њима говорио о томе Непознатом Бога, Кога они не знају али траже. Видите какав је Христов апостол који је са љубављу дошао тамо не да убије, осуди, изгони, већ да их обгрли и говори им о истини.

Када уважавам другог човека, не значи да прихватам дрво коме се он моли, не верујем у дрво, али уважавам човека који се моли, не ругам му се, не осуђујем га, не чиним било шта против њега, већ говорим: „Видим брате да се клањаш овом дрвету. Ако то чиниш зато што желиш да љубиш Бога и тражиш Га, ево, ја ћу ти говорити о истинитом Богу“.

Једном су питали једног Старца:

– Старче, причај нам о нетварној светлости? Да ли она ослепљује?

– Бог не ради ништа што би ослепило човека. Чак када је Он Сам постао човек, то се догодило тако тихо, тако лепо, у тишини, да Он никога није ослепео.

Дакле, дилема коју разматрамо – екуменизам или зилотизам – јесте лажна дилема. Није главна ствар то што око нас постоје јереси и глобализација. Оно што је главно је да смо ми дужни да будемо здрави, истински православни, да бисмо стекли дух Христов и заволели Бога свим својим бићем. Онда нас нико неће моћи поставити у тежак положај и ми никада нећемо осетити да је наша вера у опасности, јер „Бог је светлост“ (1 Јн. 1:5). Јел можеш да угасиш сунце? Пробај, ради шта хоћеш, сунце се неће угасити.

Ето зашто је потребно да стекнемо ту везу са Богом, постанемо радосни људи, крећемо се слободно, лепо, молимо се да сви људе заволе Бога и нико се не одвоји од Њега.


Митрополит лимасолски Атанасије

Из књиге „Глад за Богом или Лек за фарисејство“, стр. 97-110, Москва 2011.


Приредила редакција портала "Ризница"

Рубрика