Type Here to Get Search Results !

Епископи Методије и Димитрије богослужили у вучедолском храму


Светом архијерејском Литургијом, литијом и ломљењем славског колача, а потом и свечаним програмом, у суботу 29. јула 2023. године, прослављена је храмовна слава цркве Светог свештеномученика Атиногена на Вучјем долу и обиљежена годишњица славне Вучедолске битке. 


Свету архијерејску Литургију су служили Преосвећени Епископи захумско-херцеговачки и приморски Г. Димитрије и будимљанско-никшићки Г. Методије уз саслужење више свештенослужитеља и вјерног народа.

Током свете службе, Владика Методије је у чин јеромонаха рукоположио јерођакона Андреја, сабрата манастира Косијерево.

Након читања светог Јеванђеља, литургијском проповједи се обратио Преосвећени Епископ Методије, који је пожелио добродошлицу Владици Димитрију „међу своје, у долину вучју“, и осврнувши се на прочитано јеванђелско зачало у којем Христос каже: Коме су милији сродници његови није достојан да се назове Његовим учеником.

„Који је то човјек у овом свијету који може тако нешто да каже било коме у људском роду да му не буду милији родитељи његови, браћа, сестре и ближњи од неког другог човјека. Христос је још рекао: Нисам дошао овдје на земљу да донесем мир, него да донесем раздјељење односно мач. Он Који је стално говорио о миру и говорио чак да су блажени миротоворци, јер ће се синови Божји назвати. Шта је у ствари хтио да каже Господ нама који сљедујемо за Њим, који Га слушамо и у Њега вјерујемо? Он Који је истина, правда и доброта, не само Који има те особине него Који је суштински то, сама истина, јер је Он за себе рекао да је истина, и живот, и пут и Који је сама доброта, и правда, и Који је љубав, сви ми се у свакодневном животу опредјелимо за истину и за правду и за доброту и за слободу као највећи дар Божји и за љубав, опредјелили смо се за Њега“, рекао је Владика.

Ако би се којим случајем десило да неко од наших најближих сродника одступи од онога што је истинито, праведно и добро, све оно чему нас Бог учи какви треба да будемо, ми онда, навео је Преосвећени Епископ, не следујемо, нису нам милији тијело и крв, и природа људска од духовног сродства.

„Сви који су чланови Цркве, они су постали духовно сродство са небом, са самим богочовјеком Христом, јер смо се у Христа крстили и у Њега смо се обукли и све онда оне биолошке, генетске, тјелесне везе се релативизују, оне се могу тиме унаприједити, али оне нијесу примарне и на првом мјесту, поготову не ако се тиме скреће са добра, истине, правде и милости Божје. Зато је у нашем народу увијек била и изрека: Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу. То је пословица на којој се овдје у Вучјем долу, међу нашим народом, кроз све вјекове и покољења чувало да се не огријешимо, јер тиме губимо вјечни живот, губимо заједницу са Богом. Заједница са Христом богочовјеком што је ова заједница гдје смо се ми данас на Литургији окупили, гдје ћемо се причестити тијелом и крвљу Његовом, то је Царство небеско, близина Божја“.

„Свако одсуство Бога је пакао за душу и за човјека, а то се дешава ако одступимо од пута који нам је трасирао и уцртао Христос, а којим су ишли наши преци. У неким другим народима имају неке друге пословице у којима чак кажу да сагнуту главу сабља не сијече али то никад није била пословица код слободарских народа који су знали да ако се овај привремени живот због нечега жртвује знамо због чега га жртвујемо, због вјечног и непролазног живота, јер смо за то створени. Гроб није последња станица и то нам је васкрсење Христово показало. То је порука овог празника, овог нашег сабрања гдје се сјећамо свих јунака, ратника, војсковођа који су се окупили без обзира које су империје у временима минулим, а и у овим нашим данашњим временима, постављале границе, разграничења, међе између једног народа. Тако су заједно Црногорци и Херцеговци, српски народ борио се за ослобођење на Вучјем долу тада од турског окупатора, касније од аустроугарског, па од њемачког, од свих окупатора који покушавају да наш народ и ове просторе укалупе, заробе, у своју матрицу, модел функционисања укључе“, бесједио је Његово Преосвештенство.

По одслуженој Литургији  прослављена је храмовна слава. Литија вјерног народа је опходила храмовно здање, а Преосвећени Епископ Димитрије је освештао славске дарове и преломио славски колач. Сабранима се обратио ријечју архипастриског слова, рекавши да су наши преци овдје положили своје животе за слободу, достојанство, хришћанство, за крст часни и слободу златну.

„Данас смо се састали, сјединила се овдје у Христу Господу, у Литургији, Херцеговина и Црна Гора. Симболично данас Општина Никшић и град Требиње се братиме, али заправо братимисе читава Црна Гора и Херцеговина. Свако вјерно срце, сваки православац, сваки онај који зна нашу историју, који зна шта је слобода и цијени је данас се осјећа као збратимљен и уједињен. Овдје су с нама не само градоначелници Никшића и Требиња, него и Невесиња, Билеће, Гацка, Плужина, тако да је ово симболично као што смо се у тој бици ујединили и сјединили и онда нам је Бог дао благослов, тако смо и данас овдје. Увијек кад се људи сједине у Богу, кад се сложе, кад слушају једни друге Бог да благослов“, рекао је Владика, захвалишви Епископу Методију што га је позвао да на овај дан служе заједно у храму Светог свештеномученика Атиногена.

Највећа слобода и највеће ослобођење, указао је Епископ на ријечи Патријарха Павла, да не можемо да наше срце толико очистимо и нашу душу просвијетлимо, да ум и разум освјетлимо Јеванђељем да не можемо да гријешимо.

„То је права слобода; и кад није рат хришћани су у рату и у борби за ту слободу да будемо истински честити људи, истински хришћани, да будемо онда истински Срби. Дакле, да се боримо против гријеха и онда ће нас Бог благословити“, поучавао је Владика захумско-херцеговачки Димитрије.

Потом је одржана церемонија споразума о братимљењу Никшића и Требиња, који су потписали предсједник Општине Никшић Марко Ковачевић и начелник града Требиња Мирко Ћурић.

Уприличен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза братске љубави.   


Извор: Епархија будимљанско-никшићка