Овај манастир лежи на десној обали ријеке Бијеле, која истиче испод планине Лоле, протиче кроз велико село Бијелу и улива се у ријеку Комарницу. Име je добио пo селу Бијелој.
У предању стоји, да се овај манастир негда звао „Туњемирски“, пo брду Туњемиру, који се налази у непосредној близини манастира. Котлина, кроз коју тече ријека, дуга je и разведена и пo положају удобна за живот.
Манастир je подигнут на маленом бријегу, чија и једна и друга страна падају стрмо у ријеку. Стјешњавају га брда с обје стране ријеке, с једне стране Туњемир, a с друге Велико Ждријело. Одавде je поглед скучен и видик узак.
Виде се на даљини врхови Крновске Главице и Војника. Манастир окружује густа и стара шума. Удаљен je од Шавника непун сат хода. Испод манастира je врло уска и врло дубока клисура, кроз коју протиче ријека Бијела и с те стране се пут пење изнад високих стијена и преко брда Кравице. Ta тешка приступачност давала je унеколико манастиру нешто сигурности од турских упада. Можда je његов оснивач и тражио такво мјесто ради веће безбједности.
Манастирска црква je била на попустљивом терену, пa je темељ попустио и црква била склона паду. Зато je четири пута рушена и поново подизана, и нико не зна рећи каква je била првобитна црква. Само се види пo темељима, који су држали чело цркве да je сваки пут помицана навише, да би се нашао тврђи темељ.
Потоњи пут je порушена и ограђена 1887 г. Црква je скромних размјера, дугачка je изнутра са олтаром 12 a широ- ка 5 м. Грађена je као и све сеоске цркве, у виду лађе, без пјевнице и кубета, a само има звоник на преслицу за три звона, али je звоник несигуран, пa звона држе на дрвеном ниском звонику.
Иконостас je новије израде, рађен je 1911 г. Црква je поплочана са четвороугаоним плочама. Испред олтара je амвон. Камење амвона je сигурно сачувано још од најстарије цркве. Олтар je издигнут за три степенице. Црква је посвећена Св. Ђорђију. Уз цркву je подигнута једна кућа на спрат са шест одјељења. Црква je покривена даскама.
О постанку овог манастира не зна се ништа тачно. Овдје су народна предања несигурна, не слажу се. Његов постанак неки доводе у везу са именом „краља“ Владимира, неки са именом краља Милутина, a неки говоре, да су калуђери овог манастира дали прилог за градњу манастира Мораче, који je подигнут 1252 г. Сва су ова предања врло непоуздана. Поуздано je то, да га није подигао ни краљ, ни кнез владар, jep овaj манастир, како пo свему изгледа, не личи на неку краљевску или владарску грађевину. Овдје je увијек било мало манастирских кућа. Само се познају темељи једне скромне куће, која се сама срушила.
У народу постоји и предање да су га подигли Вуловићи из Бијеле. Овоме предању могла би се поклонити пажња. Ако су му ударили темељ Вуловићи, несумњиво je, да су их у томе помогли и остали сељани. Манастирска црква je још и данас саборна црква Бијеле, која броји повише села. И ако се узме као тачно да су манастир подигли Вуловићи уз помоћ осталих села Бијеле, онда се може претпостављати, да je неки Вуловић носио прилог не за подизање ман. Мораче, већ за његово обнављање, jep je он страдао од Турака и за дуже времена био пуст.
Предању, да су Вуловићи подигли овај манастир, или неколико села Бијеле и Дробњака, иде у прилог и чињеница, што сви стари Дробњаци славе Св. Ђорђију, коме je и црква посвећена. Вуловићи су једно од најстаријих братстава дробњачких и дали су племену доста кнежева, чувених пo чојству и пo јунаштву.
Од старина нема скоро ништа. Вриједно je споменути једно кандило, које je својина манастира Подмалинског, раније Тушине, a које je приложио јеромонах Филотеј 1824. И друго једно кандило je старе израде, a тако и причесна чаша и један крст, али без натписа.
Манастир je некада имао велико имање, али ово се постепено крњило и присвајали су га појединци пa и читаво село. Од турског зулума понекад су калуђери одавде бјежали и остављали манастир, пa je манастир остајао без старешине, те није имао ко пазити манастирска добра и прикупљати приходе с њих.
У тим приликама су читава манастирска имања отуђена те се тако и манастирско имање постепено смањивало. Данас манастир има око 500 коса ливаде и 100 рала оранице и све je дато под аренду и даје годишње око 25.000 дин. прихода. Имање се налази у Крнову, Кравици, Крушевици и Кошици.
Манастир je страдао од Турака. Кад je погинуо Смаил-ага Ченгић на Мљетичку 1840 г, калуђер манастира Бијеле Макарије, родом из Србије, одмах je похитао на Цетиње и однио владици Раду глас о томе. Кад се вратио, и кад су Турци чули гдје je био и зашто, дођу, опљачкају манастир, ухвате Макарија и одведу га далеко од манастира и тамо убију. Али нико не зна нити je чујао да су Турци икад палили или разорили овај манастир.
Овај манастир не даје лијепу слику ни пo положају, ни пo изради, ни пo стилу. Ha прво мјесто огледа се сиромаштво, запуштеност. Сиромашан je у књигама и свим црквеним утварима. Не прича се да je икад био богат у овим стварима.
*Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића
Извор: Ин4с
