Данас многи на Христово Рођење гледају као на догађај прошлости, не увиђајући његов истински значај који се протеже кроз сва времена и кроз сву творевину. Рођење Христово је улазак вечности у време, долазак Бога међу Његов народ.
Да радост овог догађаја надилази време, видимо по томе што су му се Свети пророци радовали и пре но што се одиграо. Од изгона Адама и Еве из раја, читаво човечанство је чекало долазак на свет Онога који ће нас ће ослободити све људе од робовања греху и смрти. Вера и нада људи били су засновани на обећањима која им је Бог дао. Прву назнаку будућег Рођења Спаситеља дао је Сâм Бог приликом протеривања наших праотаца Адама и Еве из Рајског врта (Пост 3, 15).
Израиљска пророштва
По надахнућу и дару Светог Духа пророци су најављивали и припремали јеврејски народ за долазак Спаситеља. Стари Завет говори о помазанику Божијем који ће доћи да започне еру у којој ће сви људи на земљи живети заједно, складно и праведно. Месија ће вратити свет у заједницу са Богом. Али, како знамо да је рођење Исуса у Витлејему – рођење обећаног Спаситеља? Пророк Валам говори да ће Месија бити потомак Јаковљев (Бр 24, 17), а Исаија да је потомак цара Давида (Ис 11, 1) што о Христу сазнајемо да је заиста и био, већ на првим страницама Новог Завета (Мт 1). Пророк Михеј најављује да ће се Спаситељ родити у Витлејему (Мих 5, 2–5), што се такође испунило. Пророк Исаија објављује неверном цару Ахазу да ће се родити наследник од девојке, као спасење народу (Ис 7, 10–17). Исаија га назива „Емануило“, што у преводу значи „Бог је са нама“, указујући да то Дете јесте Бог.
И заиста, Божији Промисао осам векова након што су те речи записане чини да Дјева зачне и да роди Сина Божијег. Да ће се Христу поклонити пастири, и да ће му страни краљеви приносити дарове, откривено је у Псалму 72, 9–10. Када се Христос родио, краљ Ирод је убио много деце у покушају да Га убије, што је предвидео пророк Јеремија (Јер 31, 15). Праведни Јосиф је због овог помора младенаца у сну упозорен да одведе Христа и Пресвету Богородицу у Египат, где су остали све док Ирод није умро. Ово је испуњење Осијиног пророчанства да ће Спаситељ доћи из Египта: „Кад Израиљ беше дете, љубих га, и из Мисира дозвах сина свог“ (Ос 11, 1)
Сва ова пророчанства, као и многа друга, била су добро позната Јеврејима, и сваки потомак Давидове лозе надао се да ће се Месија родити у његовој породици. Тим пре је жалосно што већина Јевреја није препознала дуго очекиваног Спаситеља у Господу Исусу Христу. Они који су Га препознали, постали су Његови верни ученици, ширећи Реч и међу многобошцима. Тако се данас Црква Христова простире целим светом.
Очекивања многобожаца
Што се тиче осталих народа и њиховог очекивања Спаситеља, у ковитлацу историје многи су се удаљили од вере у Једног, Живог Бога. Иако им се није откривао колико Израиљцима, Бог их није одбацио. Блискоисточни народи библијске епохе гајили су наду у боља времена, наду у појаву личности чији је задатак да успостави нови поредак међу људима. Обично је то био цар. Међу становницима Римске империје владало је уверење о доласку великог цара и спаситеља света пореклом из Јудеје, несумњиво под утицајем старих пророштава која су кружила на Блиском Истоку. Доласком цара Августа на власт (27. пре Христа) и препородом Римске државе и друштва на свим пољима створило се уверење да је он тај ишчекивани Месија. Од тог времена се и у Риму на владаре гледало као на намеснике Божије. Успостављен је царски култ и владар је уједно био и врховни првосвештеник (pontifex maximus). Отуда је и један од разлога прогона хришћана у прва три века, будући да су одбијали да признају божанске атрибуте римских владара, признајући само Исуса из Назарета као Сина Божијег и Господа. Због тога су римске власти сматрале хришћане атеистима и нарушиоцима друштвеног поретка. Ипак, као што смо рекли, многи многобошци су увидели ко је Христос и постали Његови следбеници – хришћани. Од мудрацâ са Истока, преко капетана Корнилија, до данашњих дана, људи различитог географског и религијског порекла, већ две хиљаде година, имају смелости и вере да, попут Светог апостола Петра исповеде: „Ти си Христос, Син Бога живога!“ (Мт 16, 16).
Закључак
И управо на тој и таквој вери Господ зида своју Цркву. Заједница Бога и људи чврсто и непоколебиво стоји на вери у Христа. Његово Рођење је почетак месијанске ере, почетак Царства Небеског. Оно ће у својој пуноћи доћи о Христовом Другом доласку, но ми већ сада кушамо његове плодове. Крштењем се у Христа облачимо, Миропомазањем и сами постајемо помазаници, христоси, народ изабран. Сједињујући се са Господом у Светом Причешћу, враћамо се и утврђујемо у Заједници са Богом Љубави, Богом Живим. Њему нека је слава, и свима нама срећан празник Рождества Спаситељевог.
Јереј Александар Ђуричић,
парох кремански
