Преподобни Јован Дамаскин: Зашто се очовечио Син Божији а не Отац или Дух Свети, и шта је тим очовечењем постигао?
Отац је Отац а није Син; Син је Син а није Отац; Дух Свети је Дух и није ни Отац ни Син; јер лична сопственост je неподвижна (непокретна, непромењива). Или, како би сопственост остала као таква ако би била подвижна и ако би се мењала из једне у другу? Због тога Син Божији постаје син човечији, да би сопственост остала неподвижна: јер будући да је био Син Божији постао је Син човечији ваплотивши се од Свете Дјеве, и није одступио од своје сопствености Сина.
Син Божији се, дакле, очовечио да би човеку изнова даровао оно због чега га је и створио: створио га је, наиме, по својему образу (икони, слици) умственог и самовласног, и по подобију (прилици) у односно савршеног у врлинама, колико је то доступно човековој природи; јер врлине су као какви признаци божанске природе: безбрижност и неодвојивост Његове пажње и целовитост, те доброта, премудрост, праведност, и слобода од чињења сваког зла. Поставивши, дакле, човека у заједницу са собом – јер створио га је за нетрулежност – кроз заједницу са собом га је узвео до непропадивости. Међутим, пошто смо преступом божанске заповести избледели и затамнели карактеристике божанског образа, те пошто смо допавши зла лишени божанске заједнице -Јер какву заједницу има светлост с тамом? – и обревши се изван живота, потпали смо под погубност смрти. Но пошто нам је предао оно што је узвишеније и пошто то нисмо очували, Он постаје причастник онога што је ниже, односно постаје причастник наше човечанске природе, да би собом и у себи обновио што je по Његовом образу и подобију, те да би нас поучио врлинском животу и да би собом учинио животни пут лаким за нас, и да би нас кроз нашу заједницу са животом ослободио од пропадивости постајући првина нашега васкрсења; да би обновио бескористан и сатрвен сасуд човечанског тела, те да би нас избавио од тираније ђаволске призивајући нас ка богопознању, и да би нас укрепио и поучио како да трпљењем и смирењем надвладамо тиранина.
Ишчезла је, дакле, демонска религија, творевина је освећена божанском крвљу, олтари и храмови идолски су разрушени; богопознање је усађено у срца људска; поштује се једносуштна Тројица, нестворено божанство, један истинити Бог, Творац свега и Господ. Добродетељи су заживеле, нада на васкрсење дарована је Христовим васкрсењем, демони су у страху од људи које су некад имали у својој власти, а што је чудесно, да је све то остварено Крстом (распећем) и страдањима и крсном смрћу. По целој земљи проповедано је Јеванђеље богопознања, и то не побеђујући противнике ратом и оружјем и војскама, него су малобројни сиромаси, неуки писму, прогоњени, злостављани, убијани, проповедајући Распетога на крсту и умрлога надвладали мудре и силне: јер пратила их је свемогућа сила Распетога. Смрт, која је некада била застрашујућа, сада је поражена, и сада је она, која је била ужасна и мрска, људима дража од живота. To су достигнућа доласка Христовог, то су знамења Његове силе. Али не као што је преко Мојсија, разделивши море, избавио један народ из Египта и од служења Фараону, него је, штавише, целокупно човечанство спасао од смртне погибије и горкога тиранина греха, не водећи нас насилно ка врлини, не заповедајући да грешници буду засути земљом и спаљени огњем и каменовани, већ уверавајући људе кротошћу и дуготрпљењем да се определе за врлину те да се ради ње надмећу у трудовима и буду задовољни; јер негда, када су грешили били су кажњавани, па ипак су се држали греха и сматрали су грех за Бога, међутим сада, пре него благочешће и врлину, изабирају да буду злостављани, мучени и усмрћени.
Слава Ти, Христе, Слово Божије и Премудрости и Сило и Боже Сведржитељу! Чиме бисмо за све то, ми убоги, могли да Ти узвратимо? Јер све је Твоје, и Ти ништа не тражиш од нас него да се спасемо, што си нам Ти сам и даровао, те кад смо примили спасење радујеш се због своје неизрециве доброте; благодарност Теби који си нам подарио биће и који си нам добро биће подарио, и када смо од њега отпали Ти си нас опет, својим неизрецивим снисхођењем, узвео ка њему.
