Уводно слово на предавању на тему Јелеосвећењe у оквиру симпосисона Здравље је однос Бога и човека. Проф. др Србољуб Убипариповић је представио величину ове велике свете тајне. Скуп је организован залагањем др Јелене Обрадовић 24. децембар 2015. године у Патријаршији српској у Београду.
Нека је слава Богу нашем који нас је сабрао данас да говоримо о једној веома битној теми – Светој тајни Јелеосвећења која је за све нас од изузетног значаја будући да живимо у времену великих искушења и криза које су плод нашег неимања стрпљења и наде у патњи што се вероватно дешава јер већина од нас нема исправне погледе на ове две врлине.
Света Тајна Јелеосвећења је, како каже Павле Евдокимов, тајна тела специјално упућена особи која се налази у патњи која је изазвана телесном болешћу, и у исто време она доноси и темељно духовно исцељење. У наше време о величини ове Свете Тајне мало се зна, особито због тога што се она савршава веома ретко у литургијском животу наших парохија и манастира.
У Старом Завету код Јевреја и код Грка помазивање уљем је сматрано нечим природним у различитим болестима. Нови Завет ову праксу оплемењује темељно јер уље више није само симбол исцељења него основна материја којом се исцељује цео човек, посебно тело раслабљено болешћу.
Свети Апостол Јаков саветује болеснику да позове црквене оце. Ово је једина Света Тајна коју не може савршити само један свештенослужитељ. У свим патристичким списима овај детаљ је увек наглашен. Питамо се зашто. Свети Апостол Јаков није случајно нагласио ово….
Есенција ове Свете Тајне је да окупи заједницу око болесника. Један велики румунски теолог, Василе Радука, у својој књизи Света Тајна Јелеосвећења у хришћанском животу каже: Пре свега болесник треба да осети подршку заједнице јер не треба заборавити да свако оздрављење долази, у првом реду кроз породицу пуну љубави, а највећа породица пуна љубави једног православног хришћанина је увек Црква. Поред практичне исцељујуће праксе ова тајна има и јаку пасторалну димензију. Свештеник има могућност да се приближи болеснику и да га упути на пут спасења.
Данас, ове благословене вечери, наша срца су пуна радости јер, ево, под сводовима Свете Патријаршије окупили смо се, заједно – пастири Цркве и лекари медицине, да деламо за добробит човечанства и његовог подизања из мрака душевних и телесних страдања.
Сви видимо око себе патњу и многе душевне и телесне болести које вапију за утехом и исцељењем. Због економске кризе болница је све мање као и лекара. Нажалост, многи су приморани да оду у друге земље где су њихови квалитети свакако боље награђени, лекови су скупи, а болесних је све више.
Црква као брижна мати кроз богослужбени, пасторални и духовни рад, али и кроз социјалне и каритативне могућности, посебно кроз медицинску културу својих верника којом их саветује да поштују дар здравља, избегавајући болести и да имају посебно поштовање према онима који им помажу да оздраве, посебно онда када сиромаштва ради не могу да плате прегледе или лекове.
У сваком случају, насушна је потреба да ујединимо науку и духовност, медицинску уметност и молитву, реч утехе и несебичну помоћ, бригу за сопствено и здравље оних око нас.
Данас, свештеници у селима и градовима, као и житељи наших манастира, упознати су са свим потешкоћама оних који су стари, болесни, сиромашни и усамљени, са проблемима породица са више деце које често трпе недаће због незапослености, којима толико тога недостаје за обичан свакодневни живот.
Овај скуп је позив пастирма и лекарима да тамо где обављају своју мисију несебично указују помоћ онима којима је потребна, увек имајући на уму да ће свако добро дело учињено с љубављу бити награђено благословом овде на земљи и спасењем у вечности.
У времену када расте вербално и физичко насиље у породицама, школама, када расте број војних конфликата и терористичких напада у целоме свету, када многи, будући да немају радост у души, налазе утеху у алкохолу, опојним дрогама, а многи, да би избегли депресију и безнађе, одузимају себи живот, пасторална активност, као и удружени рад Цркве и медицинских лица, треба да буде много активнији. Заједно са школом, породицом и другим институцијама, позвани смо да будемо оаза нашем народу у пустињи материјалног и духовног сиромаштва у којој се налази.
Идемо у сусрет Божићу, празнику мира и љубави. Будући да је Бог наш – Бог мира (Рим. 15,33; Филипљ. 4,9) молимо се да свима дарује мир, духовни мир, мир помирења човека са Богом и ближњима. Овај мир се добија кроз молитву, одржава лепим мислима, речима и добрим делима, јер духовна радост душе извор је социјалног мира у породици, заједници и целоме свету.
Надам се да ћемо отићи својим домовима укрепљени благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја под чијим смо се благословом и покровитељством сабрали.
Јеромонах др Клеопа Стефановић,
професор Карловачке Богословије
Извор: Српска Православна Црква
