Овом приликом бавили смо се једном приповетком другачијом и по садржају и по облику од осталих из Љубишине збирке. Разлог је био поглавито у предмету приповетке, а главни предмет њен је предање о страдању превлачких монаха тровањем вешто смишљеним од стране млетачких власти и рушењу Превлачког манастира у давном XV веку.
Први запис овог предања налазимо код владике Василија Петровића у његовој ,,Историји о Црној Гори“ (1754), од свега две реченице: ,,Тамо је био славни манастир архистратига Михаила, који сагради Стефан Други, цар српски, син Симеона Немање. У том манастиру људи римскога закона из града Котора отровом смртоносним на вечери убише 72 монаха 1433. год“[3]. После њега сажето предање бележе и други (С. Милутиновић, Вук Караџић, Милаковић, Медаковић).
Сима Милутиновић у својој ,,Историји Црне Горе“ износи о томе важна запажања, пишући: ,,у време Ивана Црнојевића которска властела, будући да се због пада српског царства предадоше Млечићима – отроваше посредством неког Которанина, Друшка по имену, седамдесет и два калуђера с њиховим архиепископима у манастиру архистратига Михаила, на дно Солиоцкога или Грбаљскога поља, како би житеље источног вјероисповједања у приморским селима, лишене својих духовних пастира, лакше и брже могли обратити на западно вјероисповједање. (подвл. наше) И тако, тај манастир, који изгради свети Стефан Првовјенчани, краљ српски, остаде пуст и од њега се данас једва види која зидина.“[4].
Мајчин завет
Најобимнијом међу „Приповјестима“, приповетком „Проклети кам“, С. М. Љубиша се највише приближио романескној форми и нимало није случајно што је писац највише простора у збирци дао управо овој приповеци. Заснована на предању о рушењу Превлачког манастира, ова приповест израсла је у читаву историју сложених прилика у Боки крајем XV века. Интересантно је да само последња епизода у приповеци, од укупно пет, оживљава древно предање, док су остале епизоде врста шире експозиције за последњи чин драме мрачног сижеа.[5]
У сижеу, мајка которског трговца Марина Друшка, оставила је сину завештање да манастиру Св. архангела Михаила на Превлаци поклони два звона за покој њене душе. Након вишегодишњег одлагања да испуни мајчину предсмртну жељу, на шта су га опомињали превлачки монаси, лаком и будући потрошио новац, Друшко је почео да оптужује монахе да су опоруку његове мајке они сами писали када она није била у свесном стању. Случај је предат которском суду који донесе пресуду у корист манастира и наложи Друшку да звона преда манастиру. Ову ситуацију искористио је млетачки провидур у Котору и вешто склонио Друшка да испуни паклени млетачки план. Наиме, обећавши Друшку звона, провидур је захтевао да се измири са монасима, што је Друшко и учиниo. Након што је Друшку игуман манастира, архимандрит Рувим опростио сагрешење о светињу, провидур задаје Друшку још један ,,задатак“. Објашњавајући му жељу млетачке господе да се ,,заузму“ за Боку противу Турака а у чему им ,,сметају“ превлачки монаси, провидур, нудећи Дршку племство и велики део превлачке имовине, наговори га да заузврат отрује монахе на сам празник Св. архистратига Михаила. У току свечаног славског ручка, на коме је служена рибља чорба у коју је усут отров, када су монаси почели да умиру за трпезом, Друшко је по плану истрчао у порту вичући да се манастиром проширила куга! То је био изговор за млетачке војнике да са галија топовском паљбом уруше манастир. Том приликом страдао је и народ који је у великом броју дошао на манастирску славу. Будући да је провидур највероватније изиграо Друшка не давши му противотров, Друшко је приликом бежања испустио душу на месту које се од тада зове ,,Проклети кам“. На послетку, Друшкова жена добије четвртину манастирског имања и приличну суму новца да би о свему ћутала.
Проклети кам
Непостојање писаних извора о начину разарања Превлачког манастира и уклањања братства не зачуђује, будући да је оно брижљиво планирано, као што се наслућује управо на основу приповетке ,,Проклети кам“. Но, нешто друго, ипак, помало зачуђује. Наиме, у једној општеприхваћеној студији о књижевном делу С. М. Љубише[6], има поглавље у којем се писац студије бави историјским основама ,,Проклетог кама“. У њему Б. Пејовић изненађујуће некритички доноси извесне закључке а на основу једне једнострано писане ,,хисторијске расправе“ о Превлаци[7], у којој се ,,доказује“ да је предање о тровању превлачких монаха ,,обична измишљотина“. Ова расправа, иронично интонирана, препуна је својеврсних извода из архивске грађе из Ватикана[8] и неозбиљних закључака[9].
На основу ове ,,расправе“ Пејовић закључује: ,,Послије рушења Превлака и манастир су постали својина породице Друшко, коју историја (?) не терети ни за какво учешће у тровању калуђера и рушењу манастира и то непосредно убаштињење дало је повода народу да снује легенду (?)“ (подвл. наше)[10].
Ако се опоменемо само како и који је то народ вековима чувао предање о страдању Превлачког манастира[11] онда је јасно да нема потребе за посебним увидом у историјске основе приповетке за поимање њеног значења јер се посебно значење ,,Проклетог кама“ открива, у овом случају, једном адекватнијом методом од историјске.
Овде се можемо осврнути на још једну посебност везану за ,,Проклети кам“. Тако, само у случају ове приповетке, писац је (у фусноти) забележио од кога ју је чуо: од старог калуђера Мојсеја Вукшића Грбљанина. Наравно, у литерарном смислу Љубиша је у овој приповеци увео друго лице које приповеда повест, али чињеница да је Љубиша навео имe и презиме старог монаха од кога је чуо старо предање[12] такође нам говори да је предање о Превлачким Мученицима потекло са једног другог извора, са извора свете православне вере.
Обретење светих моштију
На једном месту већ смо говорили о томе како се књижевно дело изникло из Светог Православног Предања које садржи, не може разумети независно од њега[13]. Са тим у вези стоји и наша теза да приповетка ,,Проклети кам“ на јединствен, књижевно уметнички начин, кроз своју главну тему о тровању превлачких монаха, чува Предање о страдању Превлачких Мученика које није потекло само из народне усмене традиције.
Поводом пројаве њихових светих мироточивих моштију крајем XX века, објављен је званични документ Митрополије црногорско-приморске чији део наводимо: ,,Благословом тројице архијереја, Митрополита дабробосанског г. Николаја и некадашњег Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија, као и будимљанског г. Јоаникија..., установисмо на овај дан празник пројаве моштију свештеномученика и мученика Превлачких: Михаила, Максима, Рувима, Василија и Димитрија и осталих са њима пострадалих тровањем средином XV вијека (око 1452. год) да се овог дана увијек славе“.[14]
Дакле, након читавих пет векова Српска Православна Црква и званично се огласила о ономе што се вери открило одмах. Најпре, открило се кроз светињу места на коме су мученици страдали, јер је Михољска Превлака, чувајући рушевине манастира, чувала и ону ризницу коју је немогуће опљачкати и уништити а то је благодат мученика који су на том месту страдали.[15]
Истовремено, кроз Свету Православну Цркву, у Заједници Светих јавили су се и јављају се Мученици Превлачки блистајући на Небу Цркве као они који су страдали за Свету Православну веру призивајући нас вековима у наручје Христово и неуморно нам сведочећи живот Будућега Века, чији предукус једино Света Православна Црква благодаћу Светога Духа кроз Господа Христа Васкрслога стално опитује. То су Мученици Превлачки својим животом сведочили, за ту истину су страдали, и њу нам сведоче из Вечности.
И не само то: ,,Они виде све оне који их свим срцем призивају, тј. оне чије су умне очи директно усмерене према њима и за то време их ништа не може замаглити или изазвати сумњу и маловерје код њих. Могло би се рећи да се очи срца онога ко се моли у тим тренуцима на неки начин сливају са очима оних које својом молитвом призивају. Ту је у питању вид који је тајна велика“.[16]
Ту тајну знали су они који су чували Предање о Мученицима Превлачким верно и са болом у срцу због тога што је истина о страдању Светих Превлачких Мученика држана у неправди и што јој није давано да се открије... до у своје (ово наше) време.
Крвљу тог бола писао је С. М. Љубиша ,,Проклети кам“, увијајући га у разне мелеме да, како на једном месту каже, ,,малко умине главну повијест“. И то је, верујемо, по Промислу, али о томе други пут. А до тада: Свети Мученици Превлачки, молите Бога за нас!
[1] Јован Деретић, ,,Историја српске књижевности“, Београд, 1983, 309.
[2] Исидора Секулић, ,,Стјепан Митров Љубиша-предговор“, у С. М. Љубиша „Приповјести“, Београд, 1968, 12.
[3] Митрополит Василије Петровић, ,,Истoрија о Црној Гори“, Цетиње–Титоград, 1985, 41.
[4] Преузето из: Невен Плећевић, ,,Свети Превлачки Мученици – тајна пројављена мироточењем“, Манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, 2007, 89.
[5] Иначе, из Љубишине биографије је познато да је његово књижевно дело настало у последњој деценији пишчевог живота у време његове богате политичке активности. Очигледно, Љубиша је првобитну концепцију приповетке разбио тако што је у причу укључио читав низ других интересовања и историјски оквир приповетке обојио изразито социјалном бојом, датом највише у сукобу између властеле и обичног народа.
[6] Божидар Пејовић, ,,Књижевно дјело Стефана Митрова Љубише“, Сарајево, 1977.
[7] Иво Стијепчевић, ,, Превлака – хисторијска расправа“, Загреб, Тисак надбискупске тискаре, 1930.
[8] Овде је потпуно умесна примедба Ј. Пламенца из једног његовог чланка у којему каже: ,,Да ли су наши историчари провјерили Дон Ивове изводе из ватиканских архива? Сумњам. Нијесу провјеравали ни његове тврдње такође поткријепљене фуснотама, да је црква Светог Луке у Котору римокатоличка па се послије, када је то учињено, испоставило да није него да припада Православној Цркви.“ (Јован Пламенац, ,,Мученичка смрт 70 монаха“ у ,,Превлака Светог архангела Михаила – хумак српске духовности“, Тиват, 1997, 11).
[9] На пример: ,,Допустит ће читалац да из комбинација треба искључити Антуна, јер је немогуће да би се он као свећеник огријешио тако богомрским дјелом“ – И. Стијепчевић, н.д, 58. Питамо се: да ли је ово доказ?
[10] Б. Пејовић, н. д, 79.
[11] Манастир је имао велику метохију у којој је живео православни народ органски везан за своју светињу због чега је носио име : Михољски збор. О томе у: Васко Костић, ,,Михољски збор“, Иловичке свеске, бр. 7, Манастир Светог архангела Михаила на Превлаци, 2011.
[12] Јасно је да на основу Љубишиног књижевног програма писац није имао потребу за литерарном фикцијом ове врсте.
[13] У том случају се посебна пажња поклања религиозним темама и мотивима у делу (теолошки метод). О томе у: Слађана Кадић, ,,Слатке Вилинске приче – приповетке Лазе Лазаревића у светлу Православног Предања“, Београд, 2012, 12.
[14] На празник спаљивања моштију Св. Саве, 27. априла/10. маја 2001.
[15] За Михољску Превлаку је познато да се на простору острва одувек осећа неописиво пријатан мирис. ,,Извориште тог пријатног благоухања није било у цвећу и маслинама, већ је попут непрегледних валова истицало из земље, из моштију невино пострадалих Превлачких мученика. Овакав миомирис и данас је присутан на читавом острву и даје утисак посебности места, осећај светиње и неописиву блискост раја.“ – Н. Плећевић, н.д, 67.
[16] Свети Јован Кронштатски, ,,У свету молитве“, манастир Светог архангела Михаила, Превлака, 2011, 51-52.
