Протојереј Андреј Ткачов: Шта име моје ти значи? (Циклус «Моћ књиге». Чланак четврти)

Постоје сервиси за позивање таксија који клијенту на телефон шаљу кратку поруку о томе да долази возило и наводе име возача. Једном сам наручио кола и добио СМС-поруку: аутомобил марке (рецимо) „нисан“, боја (рецимо) црна, возач се зове Хамлет. У принципу, не сећам се тачно марке и боје ових кола, али име возача нећу заборавити. Без било каквог „рецимо“ возач је био Хамлет. „Баш ме занима,“ – мислим, какав је овај таксиста Хамлет. С беретком? С мачем? Тужних очију као што су очи Смоктуновског?...“ Долази возило, излазим из зграде, седам у кабину. За воланом је човек источњачког изгледа од четрдесетак година. Мршав, кратке косе, необријан. Ништа нордијско. Ништа онострано и загонетно. Питам: „Јесте ли Ви Хамлет?“ Каже: „Јесам. Куда идемо?“ Одговорио сам и кренули смо.

Хамлет за воланом

Али занимало ме је: зашто Хамлет? Зашто не Дон Кихот, или д’Артањан? Упитао сам. Не подругљиво. Добронамерно. Каже: „Мој тата је волео позориште. Радио је као лекар. Као обичан лекар. Није био начелник болнице, није био чиновник. Просто лекар у дому здравља. Али је био лудо заљубљен у позориште. Могао је да превали преко сто километара до Бакуа да оде на представу или на оперу, а онда ноћу да се врати и да ујутру буде на послу. Он ми је дао име Хамлет.“ Питам: „А имате ли браће и сестара?“ – „Имам.“ – „А да ли су они, - кажем – Ђулијете, Офелије, Меркуцији?“ Он врло мирно окреће волан (сигурно је навикао на таква питања). „Не. Они имају обична имена. Само сам ја Хамлет.“ Даље се возимо ћутке. Осмехујем се гледајући кроз прозор. Добронамерно. Онда кажем: „Ви сте Азербејџанац, зар не? Ако је отац ишао у позориште у Баку, то значи да је Азербејџанац. Знате, био је још један Азербејџанац који се звао Оњегин...“ Сад се већ он осмехује: „Не, нисам знао.“

Власт јунака

А он је заиста постојао и звао се Оњегин Хаџикасимов. Његова породица је била племенитог порекла. Префикс „хаџи“ уз презиме значи да је у његовом роду било праведника. Мајка му је била филолог и лудо је волела руску књижевност. Земља је 1937. године обележавала стогодишњицу смрти А. С. Пушкина. Зато је сину који је рођен те године дала име Оњегин. Узгред речено, Оњегинов млађи брат такође има књижевно име: Низами – у част веома познатог источњачког писца Низамија Гјанџеве. И он је рођен кад је била нека годишњица. Схватили сте: занимљива породица. Оњегин (онај из Азербејџана) је занимљив још и због тога што је био један од најпознатијих песника на чије стихове су компоноване песме. Валериј Ободзински је певао његове песме. „У сваком стиху су само тачке после слова „л“... Тако сам хтео (на руском: хотел), али нисам умео (на руском: сумел)...“ Многи се тога сећају. Певао је у Булбул-огли. Многи су певали. А пошто у СССР-у нису важила међународна ауторска права Оњегин је смело преводио западне шлагере на руски потпуно мењајући смисао. Рецимо, “One way ticket” је претворио у „Плаво-плаво иње“. То је било исплативо. Новац, слава и сви атрибути и једног и другог. Међутим, Оњегин је 1985. године постао Олег. Крстио се и примио је Православље. После је отишао у Оптину где је постао Силуан. Умро је у схими с именом Симеон. Сахрањен је негде око Домодједова. Ето, то је таква прича. „Не знате за овог азербејџанског Оњегина?“ – питам таксисту Хамлета. Каже: „Не. Не знам. Стигли смо.“ Платио сам и опростио од Хамлета. Идем и размишљам. Тачније – сећам се:

Срце без жеља било је тада,

Кад мучну сам врелину пила...

„Оњегина“ ваздушна громада

Као облак нада мном се надвила.

То је Ахматова. Сину није дала име у Пушкинову част, али је била очарана његовом поезијом. И како се само прецизно изразила: „ваздушна громада“. И размишљам: ко је још добио име у част Пушкина? Тачно. Сетио сам се: Вампилов, драматург, добио је име у част Пушкина. Дивни Вампилов који је написао „Лов на патке“ и „Старијег сина“. И „Кућа с погледом на поље“ и „Анегдоте из провинције“. Који је уопште био јединствен и самоук. Све што је написао вреди. Живео је још краће од Пушкина. Са тридесет пет година се утопио у Бајкалском језеру, 1972.

„И небом плове бродови од облака. / Али је сваки гроб – крај земље.“

А рођен је исте године кад и Оњегин, 1937. Јубиларне године. Ето, мислим, какву власт Пушкин има над људским судбинама. И не само Пушкин, већ и Оњегин; не само Шекспир, већ и Хамлет. Односно, нема је само аутор, већ и лик. Он је нешто попут сенке, измишљен је – а такође делује. „Ваздушна громада“. „Ваздушна“, али „громада“.

„Оњегин и космос“

Идем тако и сећам се Германа Титова. Гагариновог дублера и другог космонаута у свету. Гледао сам документарни филм о њему. Он је добио име Герман у част јунака Пушкинове „Даме пик“ (премда бих се ја плашио да дам сину име у част таквог јунака). А сестра му је Земфира. Она је, опет, добила име из Пушкинових „Цигана“, оних у којима је и Алеко (премда се такође не бих усудио да дам кћерки име у част овакве јунакиње). Германов и Земфирин тата је био професор руске књижевности негде на Алтају. Очигледно, озбиљно је волео стваралаштво „сунца руске поезије“. Није деци дао име по црквеном календару, него по школском програму. Ето, да није сину дао име у част Германа, већ макар у част Ленског – Владимир, Титов би можда први полетео у космос: причало се да партија није хтела да пошаље у орбиту Руса који се зове Герман. Јуриј је боље. Више смо навикли на њега. Топлије је. Како год било, други космонаут света је такође волео Пушкина. Пушкин му је помагао да живи. Тачније, да преживи.

Космонаути се тренирају и дресирају тако да ни из далека не може свако да доспе у космос: може се десити да умру и на земљи од преоптерећења и несрећних случајева. И колико их је – пионира неба, који су се упокојили на тренинзима на земљи! Један од тестова јесте глува соба. У њој нема ниједног звука и влада мркли мрак. Ту човек треба да седи. Понекад данима. А посматрају га лекари и начичкан је сензорима. Проверавају да ли може да издржи самоћу, некретање и одсуство спољашњих побуђивача. Простије речено, проверавају да ли ће човек полудети у космосу или неће. Дакле, Герман Титов је у глувој соби декламовао читаве главе из „Евгенија Оњегина“. Да би сачувао психичко здравље. Да би изашао из ове собе као друштвено користан човек. И рецитовао је тако много да су стручњаци који су га посматрали стекли утисак да Титов зна напамет целог „Оњегина“. Али је он знао Мајаковског и још нешто. Био је образован и паметан. Једном речју, из собе је изашао као друштвено користан космонаут. И чик нека сад неко каже да су за освајање космоса потребни само физика, само инжењери и само сложена техника.

Да би човек летео до звезда треба прво да их посматра. А гледање звезда је већ поезија и ако је нема човек ће целог живота гледати у земљу као да је нешто изгубио.

Ничег више нисам стигао да се сетим тог дана, зато што није требало да идем далеко од места на којем сам изашао из Хамлетових кола. Поштено говорећи, ничег више о Оњегиновом животу ван кабинета књижевности се не сећам. „И више није било мастила, и оловка се сломила“. Ако се сетим или ако сазнам, испричаћу. Часна реч.

Извор: Православије.ру