Овај израз означава сваку седму годину у Израиљу у којој је долазило до већег броја значајних верских и грађанских догађања.
А. Дефиниција
Б. Година необрађивања земље
В. Отпуштање дугова и залога
Г. Ослобађање робова
Д. Историјска сведочанства
Ђ.Теолошки и етички значај
А. ДЕФИНИЦИЈА
Строго говорећи, израз суботна година налази се једино у Лев 25,2-7, где се изрази „суботни одмор земље“ и „субота Господња“ односе на седму годину током које не треба радити. Међутим, ова уредба у Левитској књизи представља појашњени исказ једног ранијег и једноставнијег прописа о необрађивању земље у Изл 23,10д, а постоје и друге уредбе о томе шта се може радити те године. Изл 21,1-6 и упоредно место у Понз 15,12-18 прописују отписивање дугова и залога, хипотека у седмој години. Уз то, Понз 31,10-13 наглашава да је ова година време када треба прочитати сав Закон пред целокупном јеврејском заједницом.
Према Лев 25,8д, ако се седма, суботна година поклапала с јубиларном, или је јубиларна година непосредно пратила, онда се сва земља која је била продана враћа првобитном власнику, и сваки Израиљац који је доспео у ропство услед сиромаштва, или дуга, враћа у своју породицу.
Тешко је пронаћи ванбиблијске паралеле израиљском суботном цилусу (било кад је у питању субота у седмици или суботна година). Настојања да се пронађу директне паралеле за једну или другу установу у вавилонским календарима остала су безуспешна. С друге стране, у угаритским текстовима налази се постојање седмогодишњег круга у самој природи (Gordon 1953). Разлог за постојање овог круга довођен је у везу с победом Вала над Мотом, и требало је обезбедити повољно пољопривредно благостање. И тако, док је вероватно погрешно сматрати да су Израиљци просто преузели своје суботне године од других народа (посебно кад је у питању субота у седмици), постоје неке паралеле (нарочито кад је у питању седма година) које показују блиску повезаност која је некако нормална у свим људским друштвима. Зацело можемо рећи да у Израиљу, као што је иначе случај у многим животним подручјима где је пројављивао сличности са обичајима суврмених народа, јединствени су теолошко образложење и утемељење разлога за држање израиљских суботних година у историји .
Поред читања Закона пред свим народом те седме године, могу се разлучити три значајнија момента суботне године: уредба о земљи, о дуговању и о робовима. Тако је ова суботна година друштвено-економска установа. Чињеница је да је на њу стављен и снажан верски нагласак, којим се истиче колики је значај за израиљску религију имала економска димензија. Овом питању вратићемо се касније кад будемо говорили о теолошком и економском значају суботне године. У циљу лакшег прегледа, најбоље је да ова три аспекта суботне године обрадимо одвојено.
Б. ГОДИНА НЕОБРАЂИВАЊА ЗЕМЉЕ
1. Изласка 23,10д. („Шест година засевај земљу своју и сабирај род њен; а седме године остави је нека почине, да једу сиромаси народа твога, а што иза њих остане, нека једу звери пољске; тако ради и с виноградом својим и с маслиником својим“). Овај пропис дозвољава да се земља нормално обрађује током шест година, али се забрањује орање седме године. Ма шта да је родило само од себе, сматрано је заједничким, друштвеним, намењено за храну сиромашних и животиња. Пропис се односио и на винограде и маслињаке, као и на житарице.
У Књизи завета (Изласка гл. 21 – 23) налазимо наредни старозаветни пропис о седмој години, и биће да одражава веома древне и преизраиљске обичаје. Премда ова уредба не садржи верско образложење или теолошку мотивацију, њено уношење у Књигу завета зацело јој даје исту снагу закона и свеопшту обавезност коју имају и друге уредбе садржане у овом корпусу уредби. На њега се гледа као на једну од више израиљских дужности према самом Јахвеу, Господу, у оквиру израиљског заветног односа према Њему.
Ма какви били редакцијски захвати кроз историју Књиге завета, уредбе у њој садржане самим својим уношењем у законе имале су далекосежне верске последице. Ако је верски аспект овог законског прописа можда имплицитан, то је (нарочито с обзиром на дубоки верски значај свега што је везано за земљу и пољопривреду) сасвим експлицитан хуманитарни и социјални аспект: година необрађивања земље требало је да буде на добро сиромашних, при чему се изразито мисли на лица без своје сопствене земље, па ће седме године самоникли плодови бити заједнички, свачији. Хуманитарни мотив уредбе уклапа се и у друге сродне уредбе: претходне уредбе тичу се ваљаног односа према ближњима; наредна уредба предвиђа одмор на добро роба и домаћих животиња.
Можемо се запитати да ли је година необрађивања земљишта могла бити од стварне користи за сиромашне. Шта су они јели оних шест година? Из овог разлога неки библисти сматрају да ова најранија уредба није прописивала универзалну забрану да се свуда у Израиљу након шест година не обрађује земље. Односно, мисли се да су поједини земљорадници морали уважавати годину необрађивања своје сопствене земље, или је била нека врста ротирања, смењивања појединих пољопривредних парцела. И док је сасвим могуће да је ово био смисао прописа у његовој најранијој формулацији, питање како су сиромаси преживљавали оних шест година није требало постављати кад је ова суботна година постављена у контекст других уредби о помагању сиромашнима и беземљашима (в. Mason 1987). Наиме, постојао је пропис да се сваке године могло пабирчити по њивама или брати необрано грожђе или скупљати непокупљене или необране маслине (Лев 19,9д; 23,22: „А кад станете жети у земљи својој, немој сасвим пожњети њиве своје, ни пабирчи по жетви; остави дошљаку и сиромаху“; Понз 24,19-22: „Кад тресеш маслине своје, не загледај грану по грану пошто отресеш; нека дошљаку, сироти и удовици. Кад береш виноград свој, не пабирчи што обереш пошто обереш; нека дошљаку, сироти и удовици“).
А сваке треће године требало је одвојити сав десетак од својих доходака оне године и похранити у житници, па да се одатле раздељује дошљацима, сиромашнима и удовицама, при чему се сматрало да ће то бити довољно за њихове потребе, претпоставити је, за две године у међувремену (Понз 14,28д: „Сваке треће године одвој сав десетак од доходака својих оне године и остави га у свом месту. Па нека дођу левити /јер немају дела ни наследства с тобом/ и дошљаци и сироте и удовице што су у месту твоме, и нека једу и насите се, да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих који би радио“). Тачно је да се ови прописи садрже у законским збиркама познијим од оних у Књизи завета, па ипак је сасвим вероватно да они сведоче о ранијим ставовима у Израиљу по питању права сиромаха беземљаша, међу којима је година необрађивања земљишта било једна од њих.
2. Левитска 25,2-7. („Кад дођете у земљу коју вам ја дајем, нека празнује земља суботу Господњу. Шест година засевај њиву, и шест година режи виноград свој и сабирај род. А седма година нека буде субота за одмор земљи, субота Господња, немој сејати у пољу своме ни резати винограда свога. Што само од себе роди иза жетве твоје немој жети, и грожђа у винограду своме нерезаном немој брати; нека буде година одмора земљи. Али што роди земља од почињања свога, оно нека вам буде храна теби и слуги твоме и слушкињи твојој и најамнику твоме и укућанину твоме који је код тене. И стоци твојој и свима животињама што су у твојој земљи, сав род њен нека буде храна“). Кад се овај текст пажљиво упореди са Изл 23,10д, број буквалних паралела показује да он очигледно зависи од изворног текста и да представља његово проширење. Из овог упоређивања појављује се неколико момената. Хтео или не, пропис у књизи Изласка је замишљен као свеопште важећи пропис о години необрађивања њива и винограда, одн. прописује да се ова година понавља сваке седме године за свако пољопривредно земљиште, док је у књизи Левитској ова седма година једна једина уопште. „Ваша земља“ (Изл 23,10) постала је, поново се истиче, земља. Суботна година овде је јасније доведена у везу с теологијом саме земље.
Још два израза, које не налазимо у књизи Изласка, још више истичу религијски аспект те године: šabbat šabbātôn и šabbat layhwh (два пута). Међутим, сасвим је могуће да се овиме први пут уводи религијско њено образложење. Они пре јасније осветљавају оно што се одувек схватало. „Овај сакраментални разлог ... могао би бити првобитни ... судећи према садржини“ (Noth, Leviticus OTL). Из овог разлога неопходно је видети религијски додатак у самом тексту као доказ познијег датума.
Хуманистичка димензија је донекле преуређена. И док пропис из књиге Изласка наводи посебно сиромашне у општем смислу као кориснике године необрађивања земљишта, књига Левитска има на уму свет робова у израиљској средини, најамнике и раднике у кући (25,6). Они би требало да имају предност у стицању плодова те године у домаћинствима у којима живе, а да при том нису искључене друге групе беземљаша. Човечно старање о сиромасима у сваком случају изражено је другим уредбама унутар истог корпуса прописа, рецимо, правом на пабирчење у Лев 19,9д и 23,22.
Комбиновање религијског и хуманитарног може се запазити поређењем прописа у Левитској књизи с непосредним контекстом с претходним прописом у књизи Изласка. Описујући седму годину као суботу Јахвеу, Левитска књига је доводи у везу с прописом о светковању суботе, који у Изл 23,12 долази непосредно после године необрађивања земље. Међутим, занимљива је формулација да се у Књизи завета религијско утемељење седмичне суботе (управо каква је и формулација о седмој години одмора) узима за нормално и очекује човечна мотивација: да се твој во и магарац одмарају, као и роб рођен у твојој кући, а и туђин исто тако. Иста класа корисника наводи се и у пропису о суботној години у Левитској књизи (25,6д), који помиње још и оне последње – ger, одн. неизраиљце, туђине насељене међу њима. И док су израиљске суботне установе на једном нивоу пројављивале симболичан однос према Јахвеу (субота је била знак завета), оне нису биле искуључиве и ускогруде кад је било у и пружање користи другима.
В. ОТПИСИВАЊЕ ДУГОВА И ЗАЛОГА
Почетна реченица прописа о отписивању дугова у Понз 15,1-3 несумњиво преузима стилизацију прописа о запарложеној години у Изл: опраштај (šĕmiṭṭâ); нека опрости (тј. ту земљу), при чему се употребљава исти корен глагола као у Изл 23,11. У ствари, неки библисти сматрају да је почетна реченица уредбе у Понз била древна формула у Израиљу која прописује управо запарложену годину, што је пропис у Понз ст. 2б проширио у пропис по питању дуга. Отуда се мисли да ово треба сматрати прописом који има посла с дýгом, одн. пољопривредним дýгом, који се односи на обрађивање земље, а да није у вези с прописом о отпуштању робова.
Ако израз у Понз šĕmiṭṭâ претпоставља пропис о години необрађивања земље наведен у Књизи завета, настаје питање какав је његов однос с прописом о суботној години у Левитској књизи. Уобичајена подела Мојсијевих књига на изворе приписује, наравно, 25. главу Левитске књиге Закону о светости или Свештеничком кодексу (H или Р извору), који је много познији од прописа у Понз. Међутим, углавном је прихваћено мишљење да социолошки датум о пореклу прописа или установе не мора да се много односи на датум његовог стварног уношења у књижевни састав као такав, тако да рационалистичко класификовање појединих одељака Петокњижја сходно изворима, документима, уопште не може пружити одговор на питање који од тих прописа је настао раније (Weinfeld, 1972, наводи пропис о суботној години и пропис о šĕmiṭṭâ као примере када тврди да су неки прописи у Р старији од прописа у Понз).
Има два разлога за мишљење да је пропис о šĕmiṭṭâ у Понз последњи од наведена три. Прво, буквалне паралеле много су блискије између Лев и Понз. Друго, што је и важније, лако је претпоставити да је девтерономијски пропис једноставно претпостављао постојање седме године необрађивања земље како је то описано у Изл и Лев, али је тешко објаснити зашто би књига Левитска изоставила пропис о опраштању дугова ако је тај пропис већ постојао у Понз. Лев 25 се сва тиче економског питања, а ту је и питање дуговања и сиромаштва, па би изостанак праштања дугова суботне године, ако је постојало, збуњивао. Изгледа да је имало више смисла сматрати Понз проширењем опсега првобитног прописа о години необрађивања земље, па те године није само земља ослобађана од култивисања, него су и људи били ослобођени од терета дуговања. Зацело је за Понз седма година општеважећа (као и у књизи Левитској) и има исти свештени значај (она је за Јахвеа, Господа, као у Лев 25,2.4: „субота Господња“), мада је поново изложен и појачан је хуманитарни аспект првобитног прописа.
Суочавамо се с неколико егзегетских тешкоћа док покушавамо да прецизно одредимо шта је стварно прописивала уредба о šĕmiṭṭâ. То овде не можемо подробно обрадити, но постоји добро поткрепљено гледиште (в. Horst 1930; North 1954; Weil 1938; Wright 1984) о томе да уредба налаже отписивање заложених предмета због дуга, али не и самог дуга. Стих 2 гласи: šāmôṭ kol-ba˓al maššēh yāḏô ˒ăšer yaššeh bĕrē˓ēhû. Уколико се maššēh схвати као залог дат као јемство за позајмицу, онда се овај стих може превести овако: Сваки власник залога у својој власти (yāḏô) опростиће оно што му је заложено од његовог ближњег. Дужник би дао залог свом позајимаоцу, кредитору. Ово би могао бити знатан посед, мада је то пре била парцела његове земље или чак најамник (дете, роб) који би био стављен на располагање кредитору. Овај залог евентуално не би вршио улогу тек јемства све док се дуг не врати, него би у ствари служио да се њиме врати дуг, био би оно што би се назвало антихретички договор. Односно, производ убран са заложене земље или учинак рада надничара датог у залог, припадали би позајимаоцу и служили би за исплату дуга. То што ова уредба тако прописује, јесте да се седме године сва тако заложена земља и лица ослобађају из власти кредитора, позајимаоца и враћају дужнику.
Лев 25,25дд и Нем 5,3-5 илуструју које су све околности у питању и са своје стране појашњавају да је давање у најам лица било онај последњи излаз за дужника, којем је претходило неколико етапа при којима би се земља (или виногради и др.) најпре стављали под хипотеку. Све време током ових седам година било је много лица која би уступила парцеле своје земље како би добила позајмицу пре него што би се започело са изнајмљивањем деце или робова као јемаца.
И тако, може се сматрати да пропис šĕmiṭṭâ има првенствени циљ опраштање заложене земље у пољопривредне сврхе. Отуда се он не сме бркати с прописом о отпуштању Јевреја робова, који су, социолошки гледано, припадали сасвим другачијој категорији. Стилизација овог законског прописа оставља отвореним питање да ли он захтева потпуно отписивање дугова седме године или тек једногодишњу обустави отплате. И једно и друго могло би се правдати текстом као таквим. Јеврејска егзегеза и пракса увек су претпостављали да је пропис захтевао тотално отписивање дугова седме године. Како истиче библиста Вахолдер (Wacholder, IDBSup, 762-63), ово би значило да у Израиљу позајмице никад нису биле сматране неким бизнис трансакцијама или профитним уговорима, него искључиво привременим обликом помоћи људима у невољи. Из овога разлога, у каснијим, развијенијим облицима финансијског уговарања пронађени су начини да се избегне суботно отписивање тиме што су фиксиране новчане позајмице. Овакво радикално законодавство не би било немогуће у контексту радикалне природе других израиљских прописа и схватања, какви се запрепашћујући закон о робовима (запрепашћујући у контексту установљених обичаја у АНЕ документима). Па ипак, неколико ситуација указује на то да је било могуће да је првобитни закон био више усмерен на суспензију, обуставу, а не на поништење, отписивање.
Стилизација друге половине 2. стиха буквално гласи: Он (тј. позајималац) не треба да врши притисак на свог ближњег, свога брата, јер је Јахве прогласио своју šĕmiṭṭâ. Могло би се рећи да ово подразумева да не треба вршити притисак ради враћања дуга докле год траје šĕmiṭṭâ. То значи да се од позајимаоца, кредитора тражи да учини две ствари: да не врши притисак на враћање дуговања те године; да опрости сваки залог и врати га дужнику, што би значило да би дужник требало да има користи од своје земље и рада своје породице или својих најамљених лица чак и у умањеном виду пошто је то била година необрађивања земље. Пошто су потраживања вероватно била довођена у везу са жетвама, ово би значило да кредитор не би примио ништа након било чега враћеног у шестој години, до у јесен осме године. Тако, уплив једногодишње обуставе исплате дуга не би био минимализован, а представљао би испомоћ дужнику, или би било благовољење кредитора.
Обустава исплате дуга, а не отписивање, учинило би и да се овај закон лакше уклопи у уредбе о јубиларној години. Наравно, како смо истакли, проблематичан је однос између уредби у различитим деловима Петокњижја, и потпуна хармонизација тих места може нас завести. Међутим, бар је очигледно да ако би сви дугови били потпуно отписани сваке седме године, и ако би сва земља стављена под хипотеку била враћена дужницима, онда нема много смисла сама јубиларна година која очигледно има исту сврху. Па ипак, ако је седма година била суспензија, обустава враћања дуга у свези са повраћајем заложене земље за ту годину, педесета година је била година потпуног опраштања (dĕrôr - реч која није употребљена док се говорило о šĕmiṭṭâ) за породице које током два или три нараштаја – па и уз помоћ суботних прописа о праштању – не би биле у могућности да избегну финансијске последице сиромаштва и дуговања. Био је то нови почетак, а не привремени предах.
Међутим, ипак би требало прихватити да овде нисмо поуздани у закључку и признати да нити отписивање дуга нити његова суспензија нису могли бити намера законодавца. На овај или онај начин, јасно је из самог закона и начина како је појачано излагање које карактеристично следи (ст. 4-11), да је претежни мотив човечно старање о сиромашним лицима. И управо то старање сада је проширено не само на беземљаше сиромахе (као у првобитном пропису о необрађивању земље), него и на власнике земље којима је претила опасност осиромашења и дуговања.
Г. ОТПУШТАЊЕ РОБОВА
Прописи који се тичу отпуштања робова (Изл 21,2-6; Понз 15,12-18), строго говорећи, не тичу се суботне године, јер они прописују да се робови могу отпустити кући после шест година служења почев од времена њихове продаје или стицања, не безусловно свеопште важеће седме године. Неки библисти су ипак претпостављали да је то пуштање робова кући било суботне године. Наиме, предлагано је да су морали бити ослобођени како би присуствовали великом читању Закона у години šĕmiṭṭâ прописаном у Понз 31,1д. Али с обзиром на изричито укључивање робова и у друге велике култне догађаје израиљског живота, ово испада непотребно. И кад се једноставно чита овај законски пропис у Изл и Понз, види се да се слобода пружа робу после седам година служења без обзира на то која је то година робовања. Па ипак, законско начело – шест година рада, па онда слобода – јасно је суботно начело, и стога се може лепо унети међу друге прописе о седмој години.
Уживалац овог прописа био је јеврејски роб. Библисти се углавном слажу око тога да се израз Јеврејин на неки начин односи на неке од народа апиру (˓apiru) који се сусрећу у документима ANE, где је тај израз имао више социолошко неголи етничко значење, односно, израз није прост еквивалент Израиљцу, него означава класу људи у древном Израиљу. Чини се да су били беземљаши, а у неким случајевима без грађанства, живећи од продаје својих услуга, понекад као војници најамници или као обични радници. Били су класа људи која је зависила од других, понекад и бунџије, што показују неки ванбиблијски текстови, но такође често изложени експлоатисању.
Књига завета ограничава то потенцијално израбљивање пружањем јеврејском робу прилике да буде слободан после шест година служења једном послодавцу. Ако ту слободу буде прихватио, придружио би се класи људи стварно и законски слободних, али и даље без земље, и стога је морао да себе унајми као радника или да се се настани као закупац пољопривредног земљишта. Отуда је за тога Јеврејина пуштање на слободу после шест година било можда више нека врста промене запослења неголи значајан успон на друштвеној лествици. Из овог разлога, не изненађује што ово можда није било привлачно решење. И тако, закон допушта да неки робови Јевреји могу више волети да остану у сталној служби благонаклоних земљопоседника. Усавршавање овог прописа у Понз 15,12-18 карактерише човечан однос. Он проширује добре стране закона изричито на жене робове (којих нема међу прописима наведеним у Изл) и покушава да ободри робове да искористе могућност слободе тражењем од власника да обезбеде отпремнину довољну за живот за роба при испраћају у стоци, житу и вину. Претпоставити је да ово није била тек отпремнина при поласку, него покушај да му се помогне да економски буде независан.
Гледиште да се пропис о отпуштању робова седме године односи на робове Јевреје, помаже нам да схватимо значај разлике између ове врсте прописа и прописа о јубиларној години по питању отпуштања робова сваке педесете године. Очигледно размимоилажење не да се средити вештачким манипулисањем текстовима, нити пак тврдњом да Левитска књига укида или преиначава ранији закон. Пре би се могло сматрати да се ова два законска прописа односе на две сасвим различите групације у друштву: с једне стране, на Јевреје беземљаше, за које је робовање био једини начин опстанка, а с друге, на израиљске власнике земље који су из разних разлога били приморани да ставе под хипотеку део земље над којим су и надаље задржали законско право власништва, и она им се могла вратити о јубиларној години (в. Ellison 1973; Wright 1984).
Д. ИСТОРИЈСКА СВЕДОЧАНСТВА
Нема директних историјских података о томе да је суботна година била уважавана у Старом завету, али постоји мноштво података који потврђују да је она била прастара установа, а не, како се мислило, постегзилски изум. Понз 31,10 налаже читање Закона крајем године šĕmiṭṭâ. Јер 34,8-16 извештава о отпуштању јеврејских робова, а које је накнадно било прекршено. Како се ово дешавало у време народних невоља (опсада Јерусалима кад је сва мушка радна снага била неопходна), можда то и није била стварна суботна година; па ипак, овај извештај јасно показује да је та установа, мада занемаривана, била позната. Лев 26,34д.43 наводи међу разлозима за изгнанство Израиљаца и њихово нехајање за суботе земље, тј. суботне године. Предсказање да ће робовање трајати 70 година (Јер 25,12; 29,10; уп. Дан 9,2) чини се да исто тако претпоставља постојање суботних циклуса, кругова.
И најзад, искази о свечаном завету положеном пред Немијом, свештеницима, левитима и свим народом наводе и важност држања суботне године. У Нем 10,31б истиче се да Израиљци неће узимати плодова („да остављамо седме године да почива земља и опраштамо сваки дуг“), а сличан пропис налазимо и у Понз 15,2: „Опраштање да бива овако: коме је ко дужан што, нека опрости што би могао тражити од ближњега свога; нека не тражи од ближњега свога и од брата свога, јер је опраштање Господње оглашено“ . Сходно томе, њихов завет обухвата и пропис о необрађивању у Изл и пропис о šĕmiṭṭâ у Понз, чиме се показује да је ово рестаурација, обнова, а не неко измишљање прописа о суботи.
У навечерју Старога завета и у прво хришћанско доба имамо неколико изричитих спомена суботних година. Рецимо, у макавејском добу (163/2 г. пре Хр.), у време погубљења оца Јована Хиркана (135/4. г. пре Хр.), за време владавине Агрипе I (41/2. г. по Хр.) и друге године Нероновог царовања (55/56.г. по Хр.). Ове и друге спомене држања суботних година наводи Ваходер (Wachoder 1973), који тврди да је суботна година остала жива, поштована установа у Палестини све до крсташког доба.
Ђ. ТЕОЛОШКИ И ЕТИЧКИ ЗНАЧАЈ
На крају овог рада навешћемо неколико тема које смо додирнули у претходном излагању.
1.Божја владавина временом и историјом. Израиљско схватање суботе у њеним различитим појавама повезано је с њиховим схватањем времена као Богом створеног и, отуда, у неком смислу, Он је власник над њоме. Седми дан и седма година обоје су свети пред Господом и симболисали су Божје полагање права на све време, с гледишта стварања света. Међутим, израиљским схватањем времена доминирала је њихова свест о историји, а она је са своје стране била изграђивана њиховим опитом избављења кроз историју. И тако, избављење из Египта, као историјски чин, представља образложење установе седмичне суботе у Декалогу наведеном у Понз 5,15 („Памти да си био роб у земљи мисирској, и Господ Бог твој изведе те оданде руком крепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог заповедио да светкујеш дан од одмора“). Услед тога што непосредно пре тога описује избављење из египатског ропства, књигом Изласка доминира Књига завета, и она се изричито користи као образложење доношења прописа о необрађивању земље у одмах наставку (Изл 23,9). Закон о šĕmiṭṭâ и о Јеврејима робовима у Понз гл. 5 налажу се на основу божанске благости пројављене кроз историју збивања забележену у Изл и даривања земље. Исти мотив је присутан у суботним прописима у Лев 25,38.42.55. Као што је био случај код неколико других празника и обичаја у Израиљу, ма које да су корене имали у ванизраиљској и преизраљској историји, израиљске суботне установе биле су јединствене у смислу њихове историчности и богословског образложења.
2. Божје власништво над Израиљом. Исказ: „Земља је моја, а ви сте дошљаци и укућани моји“ (Лев 25,23) јесте принцип у сржи економских прописа у Лев гл. 25. Земља је била темељни саставни део израиљске вере: она се наводи у обећању датом Авраму, она је изразити циљ изласка из Египта, предмет је главних историјских збивања у Израиљу почев од Исуса Навина до Давида. Била је то земља божанског обећања и дара, али и земља чији је власник и надаље Бог. И зато је све оно што је у вези с поделом, закупом и коришћењем земље етички значајно, пошто је спадало у матицу израиљског заветног односа с Јахвеом. Суботна година, из овог разлога, била је само једна међу многим димензијама свеукупног економског система који је имао да одражава не само суверену власт Јахвеа, него и његове моралне налоге (в. Wright 1983: гл. 3 и 4).
3. Човечно етичко понашање. Морални аспект ове установе већ смо јасно оцртали. Напоменули смо да је било какав религијски или сакрални смисао постојао у вези с годином необрађивања земље или са седмогодишњим циклусом изван Израиља, па и кад се допусти само религијски значај у самом Израиљу, доминантни мотив или објашњење суботних прописа био је хуман, човечан. Као и у другим подручјима израиљског живота и обичаја, човек је испуњавао своју дужност према Богу делатним старањем за своје ближње – посебно бригом о сиромашнима, слабима и туђинима, јер су они предмет и Божјег старања. Проведено је много социолошких анализа живота древног Израиља које су показале да је не само у принципу, него и у стварности њихов економски систем био усмераван потребама оних на друштвеним маргинама, с непосредним циљем да се пружа максимум помоћи сиромашнима, а апсолутни идеал био је да сиромашних уоште не буде (Понз 15). Суботна година се уклапала у општи оквир ових етичких принципа.
4. Есхатолошка нада. Довођење у везу осећања за време и историју са свешћу о апсолутним идеалима значило је окретање ка будућности. Барем у најмањој мери, суботна и јубиларна година пружале су сиромашнијем слоју израиљског друштва нешто чему да се нада – у чисто економском погледу. Но и изнад тога, схватања као што су починак, опраштање и (о јубиларној години) повратак и успостављање првобитног стања, могла су се лако метафорично уклопити у речник о ишчекиваном новом добу Божјем. Тако опажамо да будућа нада код пророка понекад црпи снагу из алузија на суботну годину и њену позадину (нпр. Ис гл. 35, 58 и 61).
Кристофер Рајт (ChristopherJ. H. Wright)
БИБЛИОГРАФИЈА:
David, M. 1948. The Manumission of Slaves under Zedekiah (A Contribution to the Laws about Hebrew Slaves). OTS 5:63–79.
Ellison, H. L. 1973. The Hebrew Slave: A Study in Early Israelite Society. EvQ 45:30–35.
Gordon, C. H. 1953. Sabbatical Cycle or Seasonal Pattern. Or n.s. 22:79–81.
Horst, F. 1930. Das Privilegrecht Jahves. Munich.
Kessler, M. 1971. The Law of Manumission in Jeremiah 34. BZ 15:105–8.
Lemche, N. P. 1975. The Hebrew Slave. VT 25:129–44.
———. 1976. The Manumission of Slaves—the Fallow Year—the Sabbatical Year—the Jobel Year. VT 26:38–59.
Mason, J. 1987. Biblical Teaching and Assisting the Poor. Transformation 4/ 2:1–14.
Neufeld, E. 1958. Socio-Economic Background of Yōbēl and Šemiṭṭā. RSO 33:53–124.
North, R. 1954. Yâd in the Shemitta-law. VT 14:196–99.
Phillips, A. 1970. Ancient Israel‘s Criminal Law. Oxford.
———. 1973. Some Aspects of Family Law in Pre-exilic Israel. VT 23:349–61.
———. 1984. The Laws of Slavery. JSOT 30:51–66.
Sarna, N. 1973. Zedekiah‘s Emancipation of Slaves and the Sabbatical Year. Pp. 143–149 in Orient and Occident, ed. H. A.
Hoffner, Jr. AOAT 22. Kevelaer and Neukirchen-Vluyn.
Siker-Gieseler, J. S. 1981. The Theology of the Sabbath in the Old Testament: A Canonical Approach. SBT 2/ 1:5–20.
Sloan, R. B., Jr. 1977. The Favorable Year of the Lord: A Study of Jubilary Theology in the Gospel of Luke. Austin, TX.
Wacholder, B. Z. 1973. The Calendar of Sabbatical Cycles during the Second Temple and Early Rabbinic Period. HUCA
44:153–96.
———. 1975. Sabbatical Chronomessianism and the Timing of Messianic Movements. HUCA 46.
Weil, H. M. 1938. Gage et cautionnement dans la Bible. Аrchives d‘histoire du droit oriental 2:171–241.
Weinfeld, M. 1972. Deuteronomy and the Deuteronomic School. Oxford.
Wright, C. J. H. 1983. An Eye for an Eye. Downers Grove, IL.
———. 1984a. The Ethical Relevance of Israel as a Society. Transformation 1/ 4.
———. 1984b. What Happened Every Seven Years in Israel? Old Testament Sabbatical Institutions for Land, Debt and
Slaves. EvQ 56:129–38, 193–201.
Из The Anchor Yale Bible Dictionary, ed. David Noel Freedman, Doubleday, New York, etc. 1992.
са енглеског превео протођакон Радомир Ракић
Објављено у Гласнику Српске Православне Цркве, новембар 2016. бр. 11, стр. 535–541
Извор: Српска Православна Црква
