Браћо и оци! Мирјанин, када крене да гради велику и лепу кућу, нема покоја ни дању ни ноћу, труди се, трчи и трпи лишавања све док не заврши градњу. Он је тако усрдан и брижан, да његов ум и све мисли његове бивају заузети само тиме да кров испадне леп и раскошан, и да све остало буде тако украшено и сређено, да би свако пожелио да има такву кућу. И ако би неко почео да обуздава таквог брижног неимара, већма би га повредио.
Шта овим хоћу да кажем вашој љубави, браћо честита? С обзиром да сваки од нас за своју душу не гради кућу пропадљиву, од камена и дрвета, него кућу небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од врлине и дарова Светог Духа, реците ми онда, зар ћемо ми бити мање вредни и више лени од оних који граде пропадљиве куће? Нећемо ли велики губитак претрпети због тога? Тим пре што кућа трулежна прима плотске људе, а када се смени много власника, и сама стари и руши се; духовна, пак, кућа, грађена од врлина, прима Светог Духа, као што и Апостол говори: ви сте храм Божији, и Дух Свети живи у вама (1 Кор. 3:16). И када наступи време да напустимо овај свет, наше духовно (благо) кренуће за нама на небеса, и биће тамо вечно.
Почетак сазидања врлина је страх Божији, јер Божанствено Писмо говори: почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110:10). А затим четири велике врлине: мудрост, храброст, целомудрије, праведност, и остале са њима, које се сједињују и сазидавају савезом љубави, и израстају у свети храм Господа. Правимо стога, браћо, такву обитељ и украшавајмо је врлинама, да бисмо стекли у себи Духа Светога и развеселили свете ангеле и да бисмо и људима донели корист својим врлинама. А пошто је и уздржавање, у којем се сада подвизавамо, једна од великих врлина, уздајмо славу Богу, Који нас је удостојио да свршимо једно поприште свете седмице. Лица наша су се изменила и побледела, али зато сијају благодаћу уздржавања. Од жучи која се појавила услед поста, у устима је нашим горчина, али душе наше су се насладиле надом и благодаћу спасења. Јер душа и плот по природи ратују једна против друге, и када једно јача, друго слаби. Према томе, браћо, радујмо се што смо боље од то двоје учинили јачим.
Може неко да пита: „Узимати храну једном на дан – није ли то нарушавање савршенства уздржавања?“ Не. Тога се не требамо бојати, јер да је тако, не би нам Христос наредио у молитви „Оче наш“ да молимо за потребну храну сваког дана, не би доносио вране пророку Илији, као и божанственом Павлу Тивејском сваки дан храну; ни Антоније Велики не би сматрао да је боље да се сваки дан једе по мало, него да се буде у посту по три, четири, седам дана. А ја мислим да је за то разлог следеће: тело наше од дневног труда изнемаже и слаби, и Бог, стварајући нас, тако га је устројио, да се оно свакодневном храном поткрепљује, како бисмо могли да извршавамо заповести Божије, и да се човек не раслаби, као што бива са онима који посте по два и три дана; они не могу вршити ни честе метаније, нити могу да упражњавају како је заповеђено читање и псалмопеније, нити могу да исправно извршавају остале службе и обавезе; да и не говоримо о ономе што је изнад тога.
Према томе, узимање хране сваког дана, према правилу и чину који указасмо, није дело несавршених, него и већма савршених; уосталом, све што су код нас установили божанствени оци јест добро и богољубиво. О, када би нам Господ даровао и мало више здравља и снаге душевне и телесне, да служимо Богу Живом и Истинитом и да очекујемо последњи дан узвраћања, у који вам желим да са свима од века светим просијате попут сунца, добивши у наслеђе Небеско Царство, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин.
Извор: Носталгија
