Двојица свештеномученика момишићких,
побожно поживјеше и у страху Божјем
четрдесет ученика својих васпиташе,
па као јагањци заједно бише заклани,
од непријатеља вјере Христове;
тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,
које узима на себе гријехе свијета. (тропар)
Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча.
Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију, у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика.
Димитрије Плећевић: Свети момишићки мученици
Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду.
Након многих пораза од племена Куча, злогласни скадарски Сулејман-паша у једном од осветничких похода заробио је момишићке свештеноучитеље и ђаке и спалио их у школи у којој се они учвршћиваше у вери Христовој.
Према живом народном сећању (што потврђују и историјске чињенице) ово мучеништво догодило се 1688. лета Господњег, на дан самог преславног васкрсења Христовог или на неки други велики Господњи празник.
Момишићани, будући крепки и постојани у вери, сакупише остатке спаљених свештених моштију мученика и похранише их под свети престо храма Светога Георгија под Горицом. Кроз читаво време турскога ропства, свештене мошти почиваху у споменутом храму, на радост и молитвену утеху православнога народа, све до 1936. године, када са великом чашћу у незапамћеној литији беху пренете у обновљени храм Светога Георгија у Момишићима и положене под свети престо, где се находише све до 1995. године, када бише свечано похрањене у гробницу, са десне стране наоса храма.
На небозарној Гори момишићкој,
изнад града Подгорице,
вјечно сјаји Христово лице,
обасјавајући свјетлошћу нетрулежном
мошти четрдесет ђака мученика,
и двојице часних свештеника,
што за праву вјеру пострадаше
и посташе обиталиште
Пресвете Тројице. (кондак)
Извор: Српска Православна Црква
.jpg)
