На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Сабор Светих дванаест апостола; Преподобни Георгије иверски; Свети новомученик Михаил вртар; Свети блажени Петар царевић; и Свети благоверни кнез Андреј.
* * *
Тропар празника:
САБОР СВЕТИХ СЛАВНИХ И СВЕХВАЛНИХ ДВАНАЕСТОРИЦЕ АПОСТОЛА
Када сваки од дванаест великих апостола има свој нарочити дан празновања у години, ипак је Црква одредила овај дан као саборни празник свих Светих Апостола укупно, и уз њих Павла. Ово су имена и ово су дани посебног празновања свете Дванаесторице:
Петар – 29. јуна и 16. јануара;.
Андреј – 30. новембра;
Јаков Заведејев – 30. априла;
Јован Богослов – 26. септембра и 8. маја;
Филип – 14. новембра;
Вартоломеј – 11. јуна и 25. августа;
Тома – 6. октобра;
Матеј Еванђелист – 16. новембра;
Јаков Алфејев – 9. октобра;
Тадеј (или Јуда Јаковљев) – 19. јуна;
Симон Зилот – 10. маја;
Матија – 9. августа;
Павле – 29. јуна.
Треба још споменути овде, како је који од ових најсветијих и најкориснијих људи у историји света скончао свој земни живот:
Петар – распет главачке; Андреј – распет; Јаков Заведејев – посечен; Јован Богослов – упокојио се чудесно; Филип – распет; Вартоломеј – распет, па одеран и посечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – огњем сажежен; Јаков Алфејев – распет; Тадеј – распет; Симон Зилот- распет; Матија – каменован, па мртав посечен секиром; Павле – посечен.
У синаксару Цариградске Цркве данас се празнује не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице Апостола (који се иначе празнује 4. јануара).
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ИВЕРСКОГ
Рођен у Иверији или Грузији 1014. године као сродник царева Грузијских. Добио добро класично образовање у детињству, но срце га повукло духовном животу. Подвизавао се код чувеног духовника Георгија у гори Црној. Овај духовник препоручи му, да преведе Свето Писмо на грузински језик. Одбегао у Свету Гору, и наставио подвиг у манастиру Иверу. Постао игуманом Иверским. С помоћу цара Константина Мономаха обновио Ивер и покрио цркву оловом. Тај оловни кров и до данас стоји. Превео на грузински језик Свето Писмо, Пролог и богослужбене књиге. Цар Баграт позове га у Грузију, да учи народ. Царски буде дочекан у својој домовини. Свуда је ходио и поучавао клир и народ. У старости пожели да сконча у Светој Гори, куда и крене, но смрт га стигне у Цариграду, 1067. године. Мошти му пренете у Ивер. Иако је умро 24. маја, Иверци празнују спомен његов тридесетог јуна сматрајући га равноапостолним.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ЂУБРЕТАРА (ВРТАРА)
Овај блажени мученик Христов Михаило роди се у Атини од побожних и веома сиромашних родитеља. Због велике сиротиње својих родитеља он се није могао учити књизи, и тако остаде неписмен. Зарађивао је за живот скупљајући ђубре по градинама и разносећи га на свом магаренцету сељацима у околини Атине и продавајући га. Једнога дана при повратку са села њега на улазу у град срете капетан са својом четом, заустави га и злонамерно оклевета како је Михаило ишао у шуму и носио барут хајдуцима. Са таквом клеветом он ухвати Михаила, изби га и баци у тамницу. И сваког дана одлажаше он и други Турци у тамницу, и на све могуће начине наговараху Михаила да се потурчи. При томе га застрашиваху и примораваху, и прећаху му да ће га предати на смрт ако се не потурчи.
Сазнавши за то, један побожан хришћанин по имену Георгије, ношен божанском ревношћу, побоја се да се млади и прости младић Михаило, коме беше осамнаест година, не превари и одрекне своје хришћанске вере. Зато кришом оде к њему у тамницу, утеши га и укрепи у вери, и осоколи га на мучеништво, па се онда опрости с њим.
Тридесет дана Турци мучитељи мучише у тамници младог Михаила, трудећи се да га или приволе или принуде да прими њихову веру. Али у томе ни најмање не успеше. Затим га изведоше пред капетана. Капетан му стаде нудити разноврсне дарове, и новац и одело, и имање, само да се потурчи. У противном, он ће га погубити. Но мученик Христов остаде чврст у својој вери, и ништа друго не говораше сем: „Не турчим се“. Тада капетан посла Михаила паши да му он суди. Паша му стаде обећавати много више него капетан; али му предочи и страшна мучења на која ће га ставити. Но све то ни најмање не поколеба младог мученика, који у простоти својој не престајаше говорити једно исто: „Не турчим се! не турчим се!“ Најзад му паша рече: Лудо једна, одреци се своје вере привремено, да би остао у овом слатком животу, па онда отиди у друго место и држи опет своју веру. – Међутим мученик не пристаде на то ни по коју цену, и непрестано викаше: „Не турчим се! не турчим се!“ Паша га онда предаде судији. Судија покуша на разне начине да га придобије и приволи на потурчење. Али ни он ништа не успе, јер ангелоимени Михаило непрекидно понављаше једно те исто: „Не турчим се! не турчим се!“ Судија најзад изрече пресуду: да се Михаилу одсече глава.
Слуге узеше сужња Михаила и поведоше на губилиште. А Михаило, без трунке страха, с радошћу хиташе путем ка месту погубљења, и које год хришћане среташе на путу говораше им: „Опростите ми, браћо! и Бог нека вама опрости!“ Када стигоше на губилиште, Михаило клече, и приклонивши главу радосно очекиваше смрт као живот. Међутим џелат га удари по врату тупом страном мача, еда би мученика уплашио и он се одрекао Христа. Но храбри војник Христов неустрашиво рече џелату: „Одруби је за веру!“ Џелат замахну мачем и засече му мало врат, тек да мученик осети бол, и причека да се мученик предомисли. Али се неустрашиви мученик ни најмање не уплаши, него на сав глас довикну џелату по други пут: „Одруби је за веру!“ Џелат се силно разјари, свом снагом замахну мачем, и одруби чесну главу светом мученику. Тако блажени Михаило доби венац мучеништва у Христу Исусу, коме слава и моћ кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ПЕТРА ЦАРЕВИЋА
Пореклом Татарин, и синовац татарског цара Беркаја. Чу речи о спасењу од епископа Ростовског Кирила, и те речи му се прилепише за срце. А када још виде чудесно исцељење сина Беркајевог помоћу молитве епископа Кирила, он остави потајно Златну Орду и добеже у Ростов, где се крсти, и где свом душом и срцем предаде себе подвигу и изучавању вере благочестиве. Једном заноћи на обали језера, и у сну му се јавише апостоли Петар и Павле и наредише му, да сагради цркву у њихово име на самом томе месту; још уз то добије од њих и потребан новац за ту сврху. Петар заиста сагради ту прекрасан храм, у коме се и сам под старост, после смрти своје супруге, замонаши. Мирно сконча у дубокој старости 29. јуна 1290. године, а црква његова постане и остане манастиром, такозваним Петровским.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА АНДРЕЈА БОГОЉУБСКОГ
Син великог кнеза Јурија Долгорукова; био први великоруски кнез, са престолом у Владимиру. У том граду подигао велељепну Успенску цркву, и раскошно је украсио. Поред тога: подигао многе манастире, украсио многе цркве, био хранитељ сиротиње, монаха и монахиња. Строги ревнитељ правде, он сам вођаше живот чист, врлински, узоран. Зато што беше веома правдољубив, праведан и правичан, он би издајнички убијен од блиских му људи у селу Богољубову, 30. јуна 1174. године. Његове свете мошти обретене нетљене 1702. године; оне почивају у Владимирској саборној цркви.
