11.03.2017.

Беседа митрополита Амфилохија у другу недељу Великог поста 2005. године


Драга браћо и сестре, велики светитељ и учитељ цркве Божије, кога ми данас прослављамо, у другој недјељи Великога поста, Свети Григорије Палама, молио се Богу овим ријечима: „Господе, просвијетли таму моју!"


Он је, као и наш отац Свети Сава, у својих 17-18 година чуо глас Господњи који га је позвао. Заједно са својим братом Макаријем и родитељима, који су били велики угледници на царском двору у Цариграду (а и његова сестра је касније била игуманија код Солуна, звала се Ксенија), кренуо је за Господом и постао вјерни Његов слуга. Као млад је напустио Цариград, дошао у Свету Гору, и ту постао послушник једног од угледних тадашњих великих духовника светогорских. Ту је испуњен вјером, покајањем, смирењем, и сваком врлином, заблистао као јарко сунце на небу Цркве Христове. Његова свјетлост до данас нам сија и обасјава нас. Његов свети примјер нас учи како треба Богу служити, како треба у Господа вјеровати, и како се треба Господу клањати.

Више вјекова прије њега, један други велики сасуд Божије благодати, Св. Бенедикт Нурсијски, кога такође данас прослављамо, дошавши у Рим да изучава свјетовне науке, ушао је у цркву и чуо ријечи из Јеванђеља: „Ко хоће да иде замном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде замном".

Он се окренуо око себе. Питао се: „Коме су ове ријечи упућене? " " Па, очевидно мени „, рекла је та млада богочежњива душа. И то је било довољно да се у његовом срцу разгори велика и света љубав за Христом, и да он заиста узме крст Христов на себе и да се принесе Господу на дар.

Свети Григорије Палама, као послије њега Св. Сава и многи други Божији угодници, је отишао у пустињу звану Субјако, на просторима данашње јужне Италије, и тамо је сакривен од људских очију и славе земаљске, у тајности свога срца, приносио себе на миомирну жртву Христу Богу. Господ га је наградио великим светим даровима. Испунио га је као сасуд благодати, постао је један од највећих духовника хришћанске Цркве, нарочито ондашње Цркве Запада (то је вријеме када је Запад био православни, 6.-7. вијек), и постао је духовни отац многих манастира, многих монаха и монахиња, и не само њих, него је на пут Господњи извео и изводи до данашњега дана, многе душе гладне и жедне живога Бога.

Њих двојица су живјели у различитим временима, али су служили истоме Господу, истом Господу се клањали, истом Господу принијели себе на жртву и дар, исту вјеру вјеровали, исто крштење примили, исти печат дара Духа Светога примили на своје чело и на читаво своје тијело, истом врлином Божијом живјели, Јеванђељем се просвјећивали. Господ је прославио њих, који су Њега прославили својом врлином и својим дјелима.

Св. Григорије Палама је један од највећих учитеља Цркве Христове, са правом изравнат са светим апостолима. Једно његово виђење је остало записано у његовом житију од патријарха тадашњег Цариградског, његовог ученика Калиста. На сабору који је сазван поводом немира и расправа, по питањима вјере ( први је сазван 1341 г. а други 1351. г. ), доминантна тема била је, да ли је и како је било могуће виђење Божанске свјетлости, односно да ли људи ( у свом молитвеном подвигу ) могу видјети такву светлост, равну оној коју су апостоли видјели на Тавору? Тражили су оци сабора Светог Григорија, и питали су:" Гдје је Григорије?" Рекли су им : „Не тражите га, он је пред Господом, клечи пред Њим". И позвали су Св.Григорија на тај сабор да им он каже о могућности тог тајанственог виђења. Он је богословски, систематично изложио и оправдао могућност тог нарочитог духовног искуства. Са њим су у том виђењу били сагласни сви велики оци Цркве древних времена: Св. Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Нисијски и остали велики учитељи Цркве. Зато је он назван као онај који је унаприједио, продубио велико и дивно учење светих отаца, о великим и светим тајнама.

Нарочито је остао познат као проповиједник вјечне и непролазне свјетлости Божије, оне за којом је вапио у својим младим годинама, Господ га је тога удостојио. Док се молио у светогорској пустињи, јавио му се Св. Јован Богослов, омиљени и мили ученик Христов, и питао га: " Зашто се ти тако молиш, као што се нико други није молио?" А он каже: „Светитељу Божији, апостоле, има ли веће потребе за човјека, земно биће погружено у таму и незнање, него да га Бог просвијетли својом свјетлошћу вјечном?" Онда му је рекао Св. Јован Богослов: „Поручила ти је Мајка Божија, да ће те Син Њен Јединородни удостојити божанске свјетлости" . Он се заиста испунио те божанске свјетлости, и остао као проповиједник и свједок те божанске свјетлости, јер су се у оно вријеме појавили лажни учитељи, као што их има и у ова наша времена. Ти лажни учитељи су тврдили да свјетлост, која је обасјала Христа и његове ученике на гори Таворској, није вјечна свјетлолост. Тврдили су да свјетлост лица Божијега није вјечна сила Божанска, која је исијала из Христа и његовог лика, и обасјала тројицу његових ученика, него да је то нека привремена, створена свјетлост, попут ове која нас обасјава од земаљског Сунца.

Св. Григорије Палама је говорио: „Не! Та свјетлост која је, на дан Преображења обасјала свете ученике и засијала са Христовог лика-то је она свјетлост која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет. То је свјетлост лица Божијега, вјечна и непролазна Божанска сила за коју је Бог, оне који га љубе, оспособио да је примају. Јер, ако то није вјечна свјетлост, и ако ми преко ње не можемо задобити нетрулежно и непролазно знање о Богу и о Божијим тајнама, и ако не можемо преко ње да се сјединимо непосредно са живим Господом, онда је узалудна вјера наша, онда за нас нема спаса, онда ми не можемо премостити ту провалију која постоји између творевине Божије, између овога свијета и онога свијета, између човјека и Бога, између материје и духа, између онога што је пролазно и онога што је вјечно и непролазно. Та Божанска свјетлост и Божанске силе, то су Божанске вјечне силе, које су као мост, којим Бог премошћује провалију између себе као вјечнога и непролазнога, и између творевине своје, између људи који се овдје на земљи рађају и којом Бог обасјава оне који овдје живе. То је она свјетлост у којој ми видимо тајне, созерцавамо, преко које се ми с Богом сједињујемо и са Њим постајемо заједничари и са Њим општимо. „

Око тог учења је била велика борба у 14. вијеку. Лажни учитељи који су дошли из јужне Италије ( познати Варлам, Акиндин... да не помињемо сва њихова имена), су имали знања, али знања које надима, земаљскога знања. Били су философи и њихова философија је била по човјеку, а не по Богу.

Св. Григорије Палама је хтио да обдари људе и себе мудрошћу и мудрољубљем које није по човјеку, него по Христу, тим знањем којим је Бог обдарио оне које Њега љубе. Он је дакле био свједок, и носилац и проповједник вјечне Божанске свјетлости, а прије њега исто тако и Св. Бенедикт Нурсијски. Занимљиво је да у својим списима, Св. Григорије Палама наводи један податак из житија Св. Бенедикта Нурсијског, који је живио толико вјекова прије њега. Тај податак наводи да би доказао истинитост свог учења. О чему се ради? Св. Григорије Двојеслов, папа римски, у вријеме јединства цркве Истока и Запада био је ученик Св. Бенедикта Нурсијског. Био је велики апостол Христов и мисионар, слао је монахе Богом озарене да проповиједају Христа до Британских острва и широм Европе. У списима који су остали иза њега, записано је, како је он говорио о човјеку Божијем Бенедикту, своме духовном оцу и учитељу, и како је наводио да је његов учитељ видио Божију свјетлост. Догодило се то док је био у једном од својих манастира које је основао. Ноћу док је клечао на молитви, на једној од звонара тих манастира - пиргова, отворила су му се небеса и обасјала га је свјетлост. Божански зрак Божанске свјетлости га обасјао. Он је у једном трену видио у тој Божанској свјетлости, сабрану сву васиону, свеукупну Божанску творевину и видио је и душу неког епископа Германа, кога је он познавао, како је анђели носе према небесима.

Његов ђакон га је питао: „Свети оче, како је могуће да смртни човјек у једном зраку свјетлоти види сабрану сву васиону". А он каже: „Чедо, они који су Божији (као што је био Св. Бенедикт - Божији човјек), који приме ту Божанску свјетлост, они не гледају свијет својим људским пролазним очима, него им Бог позајмљује своје очи." И као што је сва васиона у односу на Бога, творца неба и земље и Сведржитеља, као шака пијеска на човјековом длану, тако и за оне који су примили ту благодат и ту божанску свјетлост, сва васиона постаје толико мала, јер су они по благодати много виши, него свекупна васиона.

Васиона је квантитавно већа од човјека, али квалитативно, по основним својствима, човјек има могућности и дарове, да смјести у себе нешто што је бескрајно, што је шире и више од онога што може да смјести у себе васиона.

Тако је свети Божији човјек могао да види сву васиону сабрану у једном зраку Божанске свјетлости. Тај примјер наводи Св. Григорије Палама, да докаже да је Таворска свјетлост, свјетлост која свијетли у тами и тама је не може обузети ( као што каже јеванђелист Јован), да је то свјетлост која је вјечна, која је непролазна, коју је Бог даривао онима који Њега љубе, и којом Бог просвјећује сваког човјека који долази у овај свијет.

Дакле двојица великих учитаља Цркве Христове, два сасуда благодати Божије, два светионика који свијетле кроз вјекове и својом свјетлошћу обасјавају покољења, Св. Григорије Палама и Св. Бенедикт Нурсијски. И ево данас ми њих двојицу прослављамо та два дивна светионика Христова који су сваки у своје вријеме Христу послужили и које је Христос прославио и обасјао својом вјечном свјетлошћу и посвједочио да је заиста та свјелост вјечна и непролазна и да је човјек када прими ту свјелост и он постаје вјечан бесмртан и непролазан, и човјеково тијело, и човјекова душа, и да је то уствари смисао човјековог живота да постане причасник, заједничар и носилац те Божанске свјетлости. Не само да га обасјава ово овоземаљско Сунце и земаљски светионици, које је Бог подарио да обасјавају људски живот овдје на земљи, него да прими и ту вјечну божанску свјетлост да га обасја сунце правде Христос Бог наш, од Дјеве рођени, и да га том својом свјетлошћу учини бесмртним, непролазним и вјечним.

Ето дакле, зашто се Св. Григорије Палама молио оном молитвом „Господе просвијетли таму моју", и добро је да се и ми молимо свакодневно. Ту молитву, дивна молитва Св. Григорија Паламе, кад год можемо да се сјетимо њега да му се помолимо и да поновомо те његове ријечи „Господе просвијетли таму моју", и у праву је Св. Григорије, ништа није важније за човјека овдје на земљи него да га Бог просвијетли, да га освијетли, да га освешта, да му покаже прави пут којим треба да ходи, да заповијест његова буде свјетлост ногама његовим и да постане заједничар те Божанске свјетлости попут светих пророка, апостола и светих отаца. Молитвама Св. Григорија Солунскога, архиепископа и просветитеља и Св. Бенедикта Нурскијскога великог сасуда благодати Божије, Господе Исусе Христе, Боже наш просвијетли и нас у ово наше вријеме и вјекове вјекова. Амин.