Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол…Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ.
По речима Светог Јована Златоустог ова седмица се назива „великомˮ, не зато што су њени дани дужи или је број њених дана већи, већ зато што је Господ у овим данима извршио велика дела: Разрушено је царство ђавола, уништена је смрт, побеђен је грех, скинуто је проклетство, отворен је рај и небо је постало приступачно људима. Људи су постали сједињени са Ангелима, разрушен је и уклоњен преградни зид, и Бог мира је помирио небеско и земаљско. Зато се ова недеља назива Велика недеља.[1] Свети Епифаније кипарски поучава да су хришћани дане страдалне недеље проводили у нарочитој побожности са тоталним постом и појачаном молитвом. Кроз активно учествовање у богослужењима страдалне недеље, сваки хришћанин постаје учесник крсног и страдалног пута Христовог. Сâм тропар који појемо прва три дана подстиче у нама духовну будност како не бисмо заспали греховним сном. Тако већ на јутрењу Великог понедељка у првом сједалном појемо да Господ хита на вољно страдање:
Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у својој руци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека.
Невидљиви Судијо, како си у телу виђен, и долазиш да будеш убијен од људи безаконих, Ти који осуду нашу осуђујеш страдањем Својим! Стога хвалу, величање и славу узносећи твојој власти, Речи, сагласно приносимо.
Богослужбене особености прва три дана страдалне седмице огладају се у заједничком тропару и егзапостилару на јутрењу, као и у заједничком отпусту. На јутрењу после сједалних чита се тумачење Еванђеља, као и Светоотачко тумачење перикопе која се тога дана чита. Након ових чтенија на јутрењу се чита и Еванђеље. Битно је нагласити да на јутрењу не појемо Чесњејшују, већ припеве из трипеснеца који су праћени стихом „Слава теби Боже наш, слава Теби!ˮ
Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.
(тропар)
Ложницу твоју видим, Спасе мој, украшену, и одећу немам да бих ушао у исту. Просвети хаљину душе моје, Светлодавче, и спаси ме.
(егзапостилар)
Христос истинити Бог наш, који ради нашега спасења иде на добровољно страдање…
(отпуст)
Прва три дана страдалне недеље карактерише и служење Литургије Пређеосвећених дарова, на којој се мали вход врши са Еванђељем из разлога што се на њој и чита Еванђеље. Од Старозаветних читања на Пређеосвећеним Литургијама ових дана задржава се читање из Књиге постања, док се читање из прича Соломонових замењује читањем из Књиге о Јову. На Велики понедељак, уторак и среду препоручује се служење Литургије Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова брата Господњег, коју имамо на српском језику, чији превод је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), а издао је Епархијски Управни Одбор Епархије банатске, 1996. године. Једна од препознатљивих особености ових дана јесте читање Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу. У званичном типику за сваки дан у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, о овим Еванђелским читањима налазимо следећу напомену: У пракси се ово читање Светог Еванђеља искључиво у прва три дана страсне седмице показало као тешко оствариво. Иако постоји неколико модела одступања од важећег типика, блажене успомене професор А. А. Дмитријевски каже да је идеалу црквене праксе зацртаном у типику, најближе читање Еванђеља, шесте и седме, уместо само седме седмице поста.
Распоред читања Четвороеванђеља на трећем, шестом и деветом часу:
Понедељак:
На трећем часу: Матеј 1-14. главе.
На шестом часу: Матеј 15-28 главе.
На деветом часу: Марко 1-8 главе.
Уторак:
На трећем часу: Марко 9-16 главе.
На шестом часу: Лука 1-8 главе.
На деветом часу: Лука 9-16 главе.
Среда:
На трећем часу: Лука 17-24 главе.
На шестом часу: Јован 1-6 главе.
На деветом часу: Јован 7-13,30 стих
Богослужење Светог и Великог понедељка
Јаков оплакиваше губитак Јосифа, а племенити сеђаше на колима, као цар поштован. Јер пошто не послужи тада Египћанки на задовољење сласти, би прослављен од Онога који познаје срца људи, и који шаље венац непропадљив. (кондак Великог понедељка)
Кроз богослужење Светог и Великог понедељка сећамо се Светог праведног целомудреног Јосифа, кога још називамо и праобразом Христовим будући да је од своје браће продан за тридесет сребрника и утамничен, да би се на крају из тог страдања уз Божију помоћ јавио као победник. Кроз цео канон Великог понедељка славимо и величамо праведног Јосифа који је постао пример целомудрености. У овај први дан страдалне недеље сећамо се и оне од Господа проклете и сасушене смокве, која на символичан начин представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши собом закон. Према неким тумачењима Господ кажњавајући ову смокву показује да има власт да суди јер је Син Човечији, али не желећи да казни човека Он кажњава бездушну и неосетљиву смокву. Свети Исидор Пелусиот нас пак подсећа да смоква представља и дрво непослушања са чијим листовима су Адам и Ева покрили своју греховну наготу. Кроз богослужбене песме овог првог дана страдалне недеље бивамо позвани да заједно са Господом идемо у Јерусалим, са очишћеним умом и умртвљеним страстима.
Господ који иде на вољно страдање, апостолима говораше на путу: Ево узлазимо у Јерусалим, и предаће се Син Човечији, као што је писано за Њега. Ходите, дакле, и ми, очишћеним мислима, пратимо Га, и сараспнимо се са Њим, и умртвимо Њега ради животна уживања, да би и оживели са Њим, и чули Га како вапије: Нећу више ићи у земаљски Јерусалим да бих страдао, него усходим к Оцу моме и Оцу вашем, и Богу моме и Богу вашем, и узнећу вас са собом у горњи Јерусалим, у царство Небеско. (Прва стихира на Господи возвах Великог понедељка)
Црквене песме Великог понедељка саставили су знаменити химнографи, Свети Андреј Критски, Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мајумски. Најстарија сведочанства о богослужењу Светог и Великог понедељка налазимо од седмог века у јерусалимском канонару, док каснија сведочанства налазимо од деветог века у типику Велике цариградске цркве и Еваргетидксом типику, како нам сведочи проф. Лазар Мирковићу својој „Хеортологијиˮ.
Из химнографије Великог понедељка:
Достигавши, верни, спасоносно страдање Христа Бога, неизрециво Његово дуготрпљење прославимо; да би милосрђем својим саваскрсао и нас, умртвљене грехом, као добар и човекољубив.
(Друга стихира на хвалитне)
Господе, који идеш на страдање, утврђујући своје ученике, говорио си, узевши их насамо: Како се не сећате мојих речи, које сам раније рекао вама, да ни један пророк не може, као што је писано, сем у Јерусалиму бити убијен. Сада је, дакле, време настало за које сам вам рекао: Јер ево предајем се у руке грешника да будем поруган, који ће ме и на крст приковати, и гробу предати, омрзнутог сматраће ме као мртва. Ипак, не бојте се! јер ћу тридневан васкрснути, на радост верних, и живот вечни.
(Слава и сада на хвалитне)
Господе, учећи своје ученике да размишљају о најсавршенијим стварима, говорио си им да не буду као незнабошци, у владању над најнижим стварима. Јер неће тако бити вама мојим ученицима, јер хотећи сиромах сам. Први, дакле, међу вама да буде свима слуга, а онај који влада као подчињени, и првоизабрани као последњи; јер и Сам дођох да Адаму осиромашеном послужим, и душу моју дадем за избављење многих који ми кличу: слава Теби.
(Друга стихира на стиховњим)
катихета Бранислав Илић
[1] Свети Јован Златоуст, тридесета беседа на Књигу постања.
