Документарни филм "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења"

14.06.2017.

Јерођакона Силуан (Мракић): Антропологија Преподобног Јустина Поповића


У издању Епархије ваљевске изашла је књига – антроплошка студија (кандидатска дисертација на искање научно богословског степена Кандидата Богословља) јерођакона Силуана (Мракића), која се бави учењем Преподобног Јустина Ћелијског о човеку, дакле, његовом антрополошком виђењу, доживљају човека.

Уместо предговора: Одзив о Дисертацији АНТРОПОЛОГИЈА ПРЕПОДОБНОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА г. Александра Мракића, Московска Духовна Академија, при одбрани научног степена Кандидата Богословља.

Захваљујем се од свег срца на указаној ми части да по позиву учествујем у академском животу и раду овако високе богословске установе каква је Московска Духовна Академија. Такође честитам уваженом професору Г. Алексеју Иванович Сидорову и његовом студенту г. Александру Мракићу на избору овако значајног, дубоког и плодног савременог Православног богослова какав је новопрослављени Светитељ свега православља, Преподобни Отац Јустин Ћелијски, као и одбиру овако значајне и врло савремене теме – Хришћанске антропологије. И Свети Јустин Нови као врхунски богослов, и његова Христоцентрична антропологија, данас су итекако актуелни, не само за Православно богословље, него и уопште за савремену теолошку и философску мисао у свету на Истоку и Западу.

Кандидатски рад Александра Мракића (Србина из Херцеговине, по рођењу из Аустралије, сада у Ваљеву, Србија), представља богословску студију која верно и документовано излаже и тумачи богословско учење Преподобног Оца Јустина Новог (Поповића) о човеку.

 Рад се, после Увода, дели на три дела и завршава се закључком. Увод садржи 3 параграфа: 1. Општи систематски део, 2. Библијско-светоотачки извори учења Оца Јустина, и 3. Критика хуманистичке антропологије. Овај 3 параграф је с правом истакнут као важан за схватање Христоцентричне антропологије Оца Јустина, како ће се даље у раду видети.

Први део рада, под насловом Библијска антропологија Оца Јустина, говори о Јустиновом богословском схватању и тумачењу стварања човека, његовог састава од душе и тела, и даље о рајском и палом-греховном стању првог човека.

Други део, Христолошка антропологија Оца Јустина, има 6 параграфа, и говори о Христовом Оваплоћењу као основи новозаветне антропологије; коју излаже и тумачи Преподобни Јустин; затим говори о препорођењу и облагодаћењу човека и његовом спасењу у Телу Христовом – Цркви, кроз Свете Тајне ( Крштење, Миропомазање, Евхаристија) и Свете Врлине, како то наглашава сам Јустин, са завршним параграфом 6: Аскетско-литургијски аспект Јустинове антропологије, и 7. параграфом: Уцрковљење и Охристовљење човека.  Овај 7. параграф представља резиме другог дела ове студије и добро је обрађен.

Трећи део Дисертације носи наслов: Обожење човека – есхатолошка антропологија О. Јустина, и има 4. параграфа: 1. Христолошко-еклисиолошки аспект Обожења човека; 2. Благодат као преображавајући и обожујућа сила; 3. Есхатолошки предокушај Обожења; 4. Човек у Царству Небеском у Христу, као завршетак испуњења Предвечног Савета Свете Тројице, кроз: а) Васкрсење, б) Преображење све твари као последица Христовог и нашег васкрсења у Христу в) Царство Небеско као Вечна Литургија.

Сва три дела Дисертације обрађена су поприлично систематским (мада би то могло бити још боље обрађено), и кроз цео рад се верно и документовано, понегде селективно, излаже богословско-антрополошко учење Оца Јустина

Пре свега аутор, и наравно његов научни руководитељ уважени проф. Алексеј Сидоров, добро су осетили актуелност теме о човеку, и нарочито новину Христолошке антропологије Св. Аве Јустина, коју он противставља површној, хоризонталној, иманентној и често безбожној хуманистичкој антропологији. Млади кандидат богословља правилно запажа да Јустинова критика хуманизма није била из предубеђења, незнања или ксенофобије, него је плод његовог дубоко људског и благодатно искуства и просветљеног сазнања стеченог у доживљају човека у Христу у Цркви, искуство које је наследио од Пророка, Апостола и Светитеља, а које дубоко људско искуство je присутно и код великих и дубоких људи, какав је био нпр. Достојевски. Аутор правилно запажа да О. Јустин не одбацује сасвим хуманизам, него се залаже за истински хуманизам, и то потврђује својим дубоко утемељеним  ставом да ,,само Богохуманизам јесте истински Хуманизам. Јер, само је Богочовек истински и потпуно човек” (стр. 53).

Аутор је умесно, са богословским осећањем, разделио учење О. Јустина о човеку на 3 основна момента: Протологија, Христологија, Есхатологија, што одражава троделност Божанског Домостроја о човеку: Стварање – Спасење – Обожење. Као у Светом Писму и Светоотачком учењу о човеку, тако и антропологија О. Јустина, у центру сваког од та три момента, или етапе, или периода, Божанске Икономије Свете Тројице о свету и човеку, налази се Богочовек Христос, као Творац, Спаситељ и Обожитељ човека и све твари. Отуда је антропологија Оца Јустина нераздељиво повезана са Христологијом, а то значи истовремено и са Еклисиологијом, јер се Христос, као Оваплоћени у Телу Бог Логос и Син Божији, у богословљу и искуство Апостола и Отаца, и Оца Јустина, поистовечује са Црквом као Саборним Телом Његовим. Аутор то констатује: ,,Тајна човека скривена је у тајни Богочовека“ (стр.111). ,,Тајна Христа открива се као тајна Цркве“ (стр. 134; ср. Такође стр. 156: ,,Света Евхаристија јесте Црква“. У том смислу изузетно значење у раду има 7. параграф другог дела: Уцрковљење и Охристовљење човека (стр. 179 – 181), у којем је верно схваћена и пренета богословска интуиција и мисао Оца Јустина, а такође је правилно истакнута и у 7. параграфу трећег дела: Христолошко-еклисиолошки аспект Обожења (стр. 182).

Млади аутор је, дакле, правилно схватио Оца Јустина и верно изложио његово богословље о човеку, које је плод Јустиновог доживљеног и осазнаног богооткривеног учења и благодатног искуства Цркве, израженог кратко и јасним речима: ,,сва тајна човека и света садржи се у Тајни Христа Богочовека“

Ако и има извесне недоречености и недовољне систематичности у овом студентском раду, или понегде нејасности у језику, стилу и терминологији, треба напоменути да се слични недостаци донекле могу сусрести и у неким делима Оца Јустина, коме систематичност у излагању својих мисли није јача карактеристика, а језик и стил су му често више поетски и литургијско-доксолошки, него ли систематско-академски. Аутор у напомени на стр. 3 умесно запажа и говори о ,,многим новим богословским терминима и неологизмима“ код О. Јустина, и наводи неке примере, као што су: облагодаћење, охристовљење; и такође: обогочовечење и ологошење (стр. 118). Тако на стр. 154 наводи Јустинове речи: ,,Причешћујући се у Евхаристији човек се уцрквењује, сједињује се са Богочовеком, улази у сами живот Богочовека“, и цитира и он, као и О. Јустин, 2Петр. 1,4: ,,причасници Божанске природе“. (Упореди такође и стр. 185; ,,Категорија богочовечности“). Недостатком у овом раду младог аутора треба сматрати и понекад уопштено цитирање ,,по учењу Светих Отаца“, или само ,,По Оцима“ (што је понекад случај и код самог Јустина), а да се притом не наводи конкретно име некога од Отаца или пак дело и место код Отаца, које би сведочило о томе. (Тако нпр. На стр. 191 стоји: ,,По речима Св. Симеона Новог Богослова благодат је слобода“ – али недостаје извор, тј. дело цитираног Оца). Ови недостатци, надамо се, биће лако исправљени приликом штампања овог иначе вредног студентског рада.

Аутор правилно указује на постојеће у учењу Оца Јустина о човеку истицање значаја Светих Тајни, и на тај начин подвлачи мистириолошки/светотајински, тј. еклисиолошки карактер Јустинове антропологије. Исто треба рећи и за Јустиново наглашавање значаја Светих Врлина у антропологији, што млади аутор такође истиче у своме раду, показујући тако аскетско-литургијски карактер антропологије овог великог српског и православног богослова, чиме је он близак Светим Оцима попут Григорија Богослова, Макарија Египатског и Максима Исповедника.  О томе, тј. о светотајинском и морално-етичком карактеру бића и живота човека, аутор, по Оцу Јустину, говори у другом делу, параграф 5: Узрастање човека у Христу Цркви помоћу Светих Тајни и Божанских Добродетељи. Овим се, наравно, истовремено наглашава место и улога Духа Светог у антропологији, што Отац Јустин често наглашава, и млади кандидат богословља, иако не увек довољно.

 Врло је значајан трећи део Дисертације – Есхатолошка антропологија, тј. учење Јустина Поповића о Обожењу човека, које започиње у Цркви као Богочовечанском Телу Христа и Заједници Духа Светога, и, испуњује се у Васкрсењу човека и све творевине у Царству Небеском, кој је и Царство Свете Тројице. Тај Есхатон је, по Оцу Јустину, и нашем аутору, Вечера Царства, тј. Вечна Литургија, што је позната тема великих Отаца као што су Св. Максим Исповедник и Св. Николај Кавасила. Taj догађај-тајна јесте истовремено испуњење Предвечне Воље Божије о anakefaleosisu = возглављењу = сједињењу свих и свега у Христу, што је омиљена тема Св. Апостола Павла, нарочито у Посланици Ефесцима (1,10). Уопште треба рећи да Јустиново тумачење Посланице Ефесцима Апостола народа јест једно од најбољих тумачења ове посланице и особито је поткрепљено бројним Светоотачким местима (што се не може рећи и за његово тумачење, нпр., Посланица Коринћанима).

Закључак ове дисертације успешно своди резултате целога рада. После тога следи опширни списак употребљених извора и литературе (на српском, руском и енглеском језику) из којег се види академска образованост младог кандидата богословља.

Потсећајући на оно што и сам аутор закључује, да Отац Јустин није писао систематско учење о човеку, иако је то покушао донекле у својој 1. књизи Догматике, писаној иначе, како и аутор запажа, као обавезни уџбеник при аспиратури за доцента на Богословском факултету у Београду понављамо да је извесна ,,несистематичност“ присутна и у овом раду младог богослова, али додајемо да то није битан недостатак овога рада. Јер, ако бисмо тако ценили, онда би могли слично рећи нпр., и за Догматику Светог Јована Дамаскина. Код Светог Дамаскина, као и код Оца Јустина, па и код нашег кандидата богословља, није у првом плану ,,систематско богословље“ о човеку, у смислу уско схваћеног академског дискурса, или трактата, него је на делу надахнуто сведочење о небоземној тајни човека, Богом започетог при Стварању и у Христу Богочовеку довршеног као испуњењу вечног плана Бога Љубави, Који је човека, као најмилије и најсложеније створење Своје, позвао из таме на чудесну Светлост Своју, да објавимо Врлине Његове и постанемо причасници Божанске природе, тј. заједничари у великом и славном Сабору Бога Тројице, као обожених синова, сабраних  око Јединородног Сина и Бога, Првородног међу многом браћом, благодаћу Духа Учитеља, у Цркви Бога Живога и Истинитога и Бесмртнога.

На крају предлажемо уваженој Дисертацији Комисији да Кандидатски рад г. Александра Мракића прихвати са позитивном оценом, јер његов рад то и заслужује. У случају објављивања, тј. штампања ове Дисертације, препоручујемо добру лектуру, коректуру и редактуру текста, да би иначе несумљиве вредности ове студије дошле до још већег изражаја.

+Епископ Атанасије (Јевтић), 
умировљени Херцеговачки,
Заслужни професор Богословског 
Факултета СПЦ у Београду

Ова дисертација са оргиналним насловом: Антропологија Преподобног Јустина Поповића, одбрањена је на Московској Духовној Академији, 19. новембра 2010. године под менторством врсног патролога и Црквеног историчара др Алексеја Ивановича Сидорова, а под стручном богословском комисијом од шеснаест чланова, у чијем саставу је био и његово Преосвештенство Епископ Атанасије (Јевтић), умировљени Херцеговачки, којег је Академија позвала да учествује у одбрани рада, и то у улози спољног рецезента-апонента, као најстручнијег познаваоца богословског дела Преподобног Јустина Ћелијског.

Јерођакон Силуан Мракић је рођен 17.09.1979. године у Сиднеју, Аустралија. Завршио је Богословију Светог Петра Цетињског на Цетињу, Богословски институт Српске Православне Цркве у Београду и Московску Духовну Академију на којој је стекао звање Кандидат Богословља. Замонашен је у манастиру Пустиња код Ваљева 18. децембра 2010. уочи Светог Николе, а рукоположен је у чин јерођакона 19. децембра 2010. на дан светог Николаја Мирликијског Чиудотворца. Секретар је Црквеног суда Епархије ваљевске и сабрат Епископа ваљевског Г. Милутина.