У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, данашњи дан је дан велике светковине за Цркву Божју, за Београђане, за православне Вождовчане. Управо Вождовчани, данашњи синови и кћери оних дивних предака који су пре сто година подигли и осветили овај храм и предали будућим нараштајима – на молитвену употребу, - поносни су на величанствено дело својих отаца и матера.
Прослављамо јубиларну годину – стогодишњицу појања ове цркве посвећене светом цару Константину и његовој матери, светој Јелени, али кад је у питању храмовна прослава, свака година је јубиларна. Да, свака недеља и сваки празник кад се на светом престолу, жртвенику одслужи Божанска Литургија, представља јубилеј, славље своје, другачије врсте.
Код древних Јевреја постојала је тзв. јубиларна година – свака 50. година је обележавана отпуштањем робова на слободу и повраћајем заложеног имања и иметка. Била је то најхуманија установа коју је видело оно доба, у много чему напреднија од данашњих потеза отписивања дуговања на измаку једног временског периода, или кад се увиди да позајималац заиста не може да отплати дуговање. Можете и сами замислити, колико су ту, јубиларну годину пожељно очекивали појединци у сужањству, у робовању са својом породицом, код богатих и имућних људи свога времена!
Старозаветни јеванђелист, пророк Исаија, својевремено је, у 8. веку (740-701.г.) пре Христа, проповедао пријатну годину Господњу. Он вели: „Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница. Да огласим годину милости Господње...“ (Ис 61,1-2). Због значаја ових речи, њих понавља управо Господ Христос у назаретској синагоги, кад му дадоше свитак пророка Исаије. На почетку свог тумачења Господ примењује ове речи на себе, као на личност која ће започети ту пријатну годину милости Господње, кад истиче: „Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим“ (Лука 4,16,21).
Ето, драга браћо и сестре, данас ова црква навршава венац летā, годинā милости Господње, јер у њој свету Евхаристију приноси наш свети Патријарх са свештенством и Вама присутнима, и кад се у молитвама сећамо свих оних дивних великих добротвора, добротвора, приложника, украситеља овога храма, оних ревнитеља који су предузимали и његову обнову, доградњу и раније, али и седамдесетих година прошлог столећа – и његову потпуну реконструкцију, из темеља, а што је једини храм који је – може се рећи подигнут, макар и на месту срушеног старог храма из 1910-11. године – у Београду у она тешка времена административне атеизације!
Уз то, ово је једини храм у Београду који на посебан начин гаји и развија култ светог Острошког Чудотворца Василија, чији омофор с његовог нетљеног тела чувамо као зеницу ока и пред којим узносимо молитве Острошком Чудотворцу ради његових ходатајстава пред Престолом Божјим, са висина овог вождовачког брега.
Ми Вождовчани смо поносни и на то што је управо овде, на овим падинама, можда где се сад налазимо, давне 1806. г. Вожд Србије Карађорђе разапео војничке шаторе, да би одавде кренуо у ослобођење београдске тврђаве, а у знак радости због извојеване победе, касније је узео као друго крсно име дан ослобођења Београда – светог апостола Андреја Првозваног, што је постала слава дома Карађорђевића. У спомен на Вождов подвиг, и овај крај Београда назван је Вождовац. Штета је што се Вожду из Тополе ми Вождовчани још нисмо довољно одужили, осим што имамо и школу на овим просторима која носи његово име, „Карађорђе“.
Претпоставити је да су ктитори овога светог храма и чланови ондашње Црквене управе, у договору са црквеним високим властима, узели за духовне заштитнике целога овога краја – који је тада, почетком 20. века, имао свега 400 домаћинстава (!) – светог цара Константина и Јелену, јер, као што је овај цар победио непријатеља знаком Крста Христовог исписаног на војничким униформама и заставама, тако је и племенити Вожд Карађорђе у знаку Крста победио некрста. Управо и градња ове цркве отпочела је поводом 100-годишњице ослобођења Београда (1806-1906).
Ми, свештенство и верни народ овог краја, славићемо и 700-годишњицу Миланског указа, којим је хришћанство стекло право слободног, јавног вероисповедања; прославићемо ту значајну годишњицу за свеколико хришћанство кроз две године; тачније, 2013. г. сјединићемо своју прославу с најторжественијом прославом овог указа у Нишу, одакле је цар Константин родом!
Цар Константин је рођен у Нишу 285. г. од мајке Јелене, хришћанке. Живећи неко време као младић у Никомидији, на двору цара Диоклецијана, који је немилосрдно гонио хришћане, Константин је гледао страшне неправде вршене према хришћанима. Кад му је умро отац, који је био савладар у западном делу Римске царевине, Константин је 306. г. проглашен за владара тог дела Царевине. Али против њега се диже Максенције и завлада Италијом и северном Африком, ослањајући се на многобожачку војску. Константин се, пак, више ослањао на хришћане, којих је било много у његовој војсци.
Уочи битке с Максенцијем, док се молио Богу, Константин је видео знак крста око сунца, с натписом на латинском језику: Овим побеђуј! Те ноћи јавио му се и сам Господ Христос у сну са знаком крста, и рекао му да такав крст начини и с њим пође у битку против Максенција. Ујутру он и војводе начине знак крста на свима заставама с монограмом Христовог имена. Војске се сударише код Милвијског моста код реке Тибра близу Рима. Константинова војска с крстом победи, а сам Максенције се удави у реци. То је било 28. октобра 312. г.
Следеће године, тј. 313, у договору са сувладаром источног дела царевине Ликинијем, Константин изда у граду Милану указ којим се хришћанима дозвољава слободно исповедање вере. Тиме је хришћанска вера изједначена у правима са осталим признатим верама.
Ово је један од најзначајнијих датума у историји хришћанске Цркве, и тиме је отпочео други и другачији период њене историје, назван „златни период“, или пост-контантиновска ера. Константин је увидео да је хришћанство, мада прогањано пуних 300 година, показало своју духовну надмоћ над свим осталим религијским и философским учењима. А победа код Милвијског моста, под знаком крста, показала је да у држави нема те оружане силе која би се могла мерити са снагом хришћанства.
Цар Константин није волео Рим због јаке многобожачке струје у њему. Стога је подигао 330. године нову престоницу на Босфору, на месту старог града Византа, по чему је касније цела источна римска империја названа Византија. Та нова престоница се и данас назива Константинопољ (Константинов град) или међу Словенима Царев град – Цариград. Па и данашњи назив Истанбул је грчки назив - у град! Цариград убрзо постаде хришћанска престоница током читавих 11 столећа постојања византијске државе, а тиме и средиште верског, културног и државничког живота за цели хришћански свет.
После објаве Миланског едикта настаде општи полет у Цркви: осуђени на робију, према претходном закону, епископи, свештеници и верници пуштени су на слободу; јеванђеље је слободно проповедано по свим крајевима тадашњег насељеног света; настаде изградња цркава и других црквених грађевина, процвета устројство Цркве, итд. На помолу су највећи хришћански умови и најзначајнији светитељи, на пример: св. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст.
Богомудри богослови почеше разјашњавати догмате вере, јавише се надахнути писци свете поезије, химнографи, талентовани књижевници и велики уметници, који својим књижевним и уметничким делима дадоше изразити хришћански карактер целој култури. Они богатији подизали су велелепне храмове, а храм цара Јустинијана, Света Софија, у Цариграду, заблистала је свима, као царица хришћанских храмова. Имућнији хришћани су подизали манастире за монахе и домове за старе и изнемогле, и болнице за болесне. Владари су прописивали уредбе којима је кориговано дотадашње незнабожачко римско право.
И не само владари и светитељи, него и милиони верних, мушких и женских, према својим силама и талентима, узели су учешћа у борби за хришћанске идеале, и тиме доприносили победи Цркве.
Све то укупно је названо хришћанско-византијска култура. Она је кроз хиљаду година имала огромног утицаја на културни развој не само целог Блиског истока, него и целе западне Европе, где су, под утицајем те културе, а под бољим условима, осниване школе, универзитети и научне установе. Огромна заслуга за то припада и цару Константину, јер је он својим едиктом – указом о слободи хришћанске вере и другим уредбама дао јаки замајац напредовању хришћанства. Између осталог, он је 321. године прогласио недељу за дан одмора, и за све остале народе у држави.
Да би осудио погрешно учење о начину сједињења двеју природа у Христу, божанске и човечанске, сазвао је овај благочестиви цар васељенски сабор у Никеји, познат као Први, 325. г. Према мишљењу најугледнијих хришћанских богослова, овај сабор је за хришћанску веру и Цркву један од најважнијих догађаја у историји Цркве. Наиме, одлуке тог сабора спасле су хришћанство од даљег цепкања, и сачувале Цркву од јеретичких и секташких роварења, мада борба против секташа траје до дана данашњег.
Тек пред своју смрту цар Константин је примио крштење и постао је хришћанин. Умро је у 52. години живота, 337. године.
Због његових заслуга, Црква га је прогласила за равног апостолима, раноапостолног, и прославља га 21. маја по црквеном календару одн. 3. јуна по н.ст., заједно с његовом благочестивом матером Јеленом.
Браћо и сестре, саградивши ову цркву, њени ктитори, оснивачи, велики добротвори и приложници, и сви други као и наши предшественици, свештеници при овом храму, могли су заблагодарити Богу на дивним приликама што могу недељом и празником, и иначе, долазити у овај дом Божји: „Обрадовах се кад ми рекоше: Хајдемо у дом Господњи!“ (Пс 122,1); заблагодарити речима псалмопевца, одн. цара Давида, који својим огромним делом у израиљској историји подсећа на наше небеске заштитнике, свете Константина и Јелену.
Господ је невидљиво присутан у цркви и чује наше молитве, сходно Христовим речима: „Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мат 18,20). Овде „небеске силе с нама невидљиво служе“, и стога кажемо да је црква „парче Неба на земљи“ или „острвце Царства небеског“. Кад је Бог присутан у цркви, онда црква постаје усредсређење, фокус свих других грађевина на земљи. Кад се Божанска литургија савршава у цркви, тад и најмања црква на земљи постаје шира од небеса. Светост цркве почива на њеним светим тајнама и свештенодејствима која се у њој обављају, у светости Божје благодати, на свему оном добром што је та Благодат подарила нашим душама; она почива у оном сабрању светих који су спасени благодаћу, она почива у сваком истинском полету наше душе према нечем узвишенијем од свакодневног и пролазног.
Према споменутом Никејском сабору, Црква је и апостолска. Зашто? Јер су апостоли раширили Христово учење и оснивали Цркве широм васељене. А данас сви ми, браћо и сестре, сваки члан Цркве треба да је равноапостолан, треба да је мали мисионар, проповедник, весник Божје речи. А то можемо бити у својој средини, на радном месту, на улици, у својем комшилуку и другде.
Дај, Боже, да сваки од нас постане жива Црква Божја, црква Светога Духа, и нека би се наша љубав према Невидљивој Цркви пројављивала у старању према овој видљивој цркви, коју наши преци из љубави према Невидљивој цркви подигоше - на прослављање Бога, а себи за спомен.
Ја сагињем своја колена пред свима онима који подигоше ову цркву и молим се Богу за покој душа и блажени помен свих грађевинара и парохијана ове цркве, који су не само подигли ову цркву, него су је временом поправљали, украшавали, снабдевали неопходним сасудима и предметима, једном речју, свих оних којима је црква током ових 100 година била на срцу. Вечна им памјат!
Светом цару Константину, коме је овај свети храм посвећен, певамо и данас у тропару и сећамо се његовог виђења Часног крста:
Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле, примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама Богородице, Једини Човекољупче.
Беседа изговорена 1. октобра 2011. године
о стогодишњици цркве
Светих Цара Константина и мајке му Јелене
на Вождовцу
