Type Here to Get Search Results !

Владика Фотије: Свето Писмо и мисија Цркве


Своје кратко излагање о Светом Писму почео бих речима великог учитеља Цркве, светог Јована Златоуста, великог и духоносног тумача Светог Писма, који је у својим делима протумачио скоро све књиге како Старог тако и Новог Завета. Он каже: «Свето Писмо је пут и ко са њега сиђе - лута». А на другом месту каже, продубљујући и проширујући претходну тврдњу: «Богаташ (Лк. 16,19) је пророчке књиге и закон Божији сматрао за бајке и празнословље, но када је сишао у ад све је схватио». 


Ове наведене тврдње светог Златоуста говоре да је за верујуће хришћане у Светом Писму откривен пут спасења, јер нас Закон и пророци Старог Завета, као и новозаветно Јеванђеље приводе Оваплоћеној Речи и Логосу Божијем Исусу Христу (Јн. 1,1). Са друге стране, пример безумног богаташа (Лк. 16,19) јасно показује да није довољно спољашње познавање науке Светог Писма, јер то само по себи не спасава. Свето Писмо спасава само оне који слушају Реч Божију и држе је (Лк. 11, 28).

По учењу Светог Писма, записана реч Истине има вечно и непромењиво значење, јер је Сам Господ Христос рекао, да ће небо и земља проћи, али речи моје неће (Мт. 24, 35). У Светом Писму свет се генерално карактерише као реалност која у злу лежи (1.Јн. 5, 19). Та би се тврдња са правом још више могла рећи за данашњи свет, јер иза њега стоје безбројне невине жртве, многобројна и разнолика безакоња, па је и сама земља натопљена крвљу праведника, која вапије тражећи правду Божију (Рим. 1, 17). Међутим, управо том и таквом свету данас је најпотребнија Реч спасења, као једина реч која може дати истинску наду и истинску утеху и мир Божији савременом човеку и човечанству.

Многи од отаца Цркве су тумачећи књиге Старог и Новог Завета указивали на погубни феномен спољашњег познавања закона Божијег, вере и Светог Писма. Такво познавање Светога Писма никада није приводило човека ка Богу, па то ни данас не чини. Спољашње познавање речи и духа Светога Писма задржава веру људи на уснама (Мк. 7, 6), док у срцу њиховом нема места за Господа да би ту главу склонио (Лк. 9, 58). Данашњем свету су управо преко потребни истински сведоци (мартири) Светога Писма као живе и истините науке Васкрсења, а то су они људи који животом сведоче реалност Светог Писма. Њихов живот је надахнут Духом Светим, па отуда ни њихова проповед није слово које убија (2. Кор. 3, 6), већ реч која васкрсава, препорађа и охристовљује сваког човека са којим се сусретне.

У Посланици светог апостола Петра (2. Пет. 3,16) говори се и о томе како је божанска мудрост записана у Светом Писму тешко разумљива и да је многи изврћу на своју сопствену пропаст. Свети апостол Петар је овим речима јасно указао на појаву јеретика у раној Цркви, али и са друге стране на потребу да Реч Божија у Светом Писму буде тумачена у Духу Светом и Духом Светим (1. Пет. 1,12). Отуда се у православном искуству тумачење Светог Писма увек заснивало на тумачењу отаца Цркве. Оце Цркве је Бог подигао и поставио у овоме свету као светиљке и градове који на гори стоје (Мт. 5, 14). Они су својим богонадахнутим тумачењима Светога Писма открили верујућима дубоке тајне вере у које и анђели Божији желе да завире (1. Пт. 1, 12).

Данас сви говоримо о општем проблему секуларизације света, као и о евидентној доминацији материје и материјализма над духовним вредностима. Да се то искушење секуларизације не би увукло и у библијско тумачење спасоносне Речи Божије, чувају нас свети апостоли и свети богоносни Оци. Они нам записаше и прповедаше речи Светог Писма, да њима живимо и да се њима спасавамо. То потврђује и свети Атанасије Велики, учитељ јединствене Цркве, речима да нам је Свето Писмо у Цркви дано ради спасења, а не ради људске науке, нити философије.

По јевнђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не.

Мисија Цркве и проповед Светог Писма је заповест коју су апостоли добили од самог Господа Исуса Христа: «идите научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа» (Мт. 28, 19). Она траје и у наше време и трајаће до свршетка света и века. Проповед Светога Писма се чак повезује и са апокалиптичким пророштвом о Другом доласку Христовом, који ће се збити када се Реч Божија буде проповедала свим градовима Израиљевим (Мт. 11, 1).

По речима светог Симеона Новог Богослова, Свето Писмо је записана Жива реч Живога Бога, која је со и светлост овог света (Мт. 5, 14), Најдубљи унутрашњи и духовни смисао Светога Писма открива се свету у свој својој пуноћи, у животу и Литургији Цркве. Литургија Цркве, као долазеће Царство Божије, је оно што, по речима Господњим, првенствено треба да иштемо и ка чему треба да стремимо, а остало ће нам се све додати (Мт. 6, 33). У Светом Писму нам је откривен тај спасоносни литургијски дијалог Бога са човеком и човека са Богом, што потврђују и речи блаженог Августина: «у молитви ми беседимо са Богом, а у Светом Писму Бог беседи са нама».

Ово кратко излагање о свеспасоносној речи Божијој, која је записана у Светом Писму, а упућена свим народима свих времена, завршио бих речима преподобног Аве Јустина Ћелијског: «Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост, јеси ли гневан - укроћење, јеси ли сладострастан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге».


Текст за Скупштину Римокатоличке цркве - 
Рим 5-21. 10. 2008. године


Рубрика