Беседа оца Јустина Поповића поводом годишњице бесмртности блаженопочившег Патријарха Варнаве.
Годишњица смрти Блаженопочившег Патријарха Варнаве у ствари је годишњица његове бесмртности. Јер је својом смрћу он постао бесмртан. Величина православних великана темељи се не еванђелском парадоксу: бесмртности не бива без смрти. Без смрти за Христову истину и правду. А смрт за Христову истину и правду чини човека бесмртним и у овом свету који оставља и у оном у који улази. Човек може многим путевима у овом свету јурити за бесмртношћу, али је само један пут који води у стварну бесмртност, то је: смрт за Христа. Она чини човека бесмртним и у овом свету који напушта и у оном у који улази. Уколико невидљива рука времена буде више година одмицала наш живот од дана смрти таквога човека, утолико ће он бити све бесмртнији и бесмртнији.
Смрт! Шта је страшније од ње? А гле, она постаје мајка бесмртности када бива за Христову истину и правду. Земља, која несумњиво у космосу ужива тужну привилегију да је једина фабрика смрти, може измислити хиљаде и хиљаде смрти, и све их натуткати на Христовог Великана, ипак ће из њих излећи се хиљаде и хиљаде Његових бесмртности. И што више смрти, то више бесмртности. Ништа не измишљам, ја само размишљам о зрну горушичином, о његовој чудесној тајни. А о њој говори сетни Богочовек: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно горушичино паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди“ (Јн12,24).
Годишњица смрти Блаженопочившег Патријарха Варнаве у ствари је годишњица његове бесмртности. Јер је својом смрћу он постао бесмртан. Величина православних великана темељи се не еванђелском парадоксу: бесмртности не бива без смрти. Без смрти за Христову истину и правду. А смрт за Христову истину и правду чини човека бесмртним и у овом свету који оставља и у оном у који улази. Човек може многим путевима у овом свету јурити за бесмртношћу, али је само један пут који води у стварну бесмртност, то је: смрт за Христа. Она чини човека бесмртним и у овом свету који напушта и у оном у који улази. Уколико невидљива рука времена буде више година одмицала наш живот од дана смрти таквога човека, утолико ће он бити све бесмртнији и бесмртнији.
Мистерија ових Божанских речи кружи око личности Блаженопочившег Патријарха Варнаве: Он је умро, и умревши родио многи род, јер је родио и препородио род Српски за нова еванђелска прегнућа и постигнућа, за нове светосавске подвиге и потхвате. Ко има очи да види, може то видети; ко има уши да чује, може то чути. Ја имам у виду ослепеле у злу и оглувеле у безумљу, у властољубљу.
Пре годину дана, ми смо на данашњи дан послали небу нашу савест - душу Блаженопочившег Патријарха Варнаве. Тајанственим смислом догађаја, он је постао савест наша. То смо сви ми осетили, нарочито на дан његове смрти. Да, на дан његове смрти прогледале су све очи наше народне душе и у мртвом Патријарху угледале Новог Христовог Бесмртника. Мртав - бесмртник! То је још један парадокс који је Богочовек донео земљи, а чију стварност Његови следбеници проносе небом и земљом. Да ли народ ствара своју колективну савест? Нема сумње. Величина свакога поколења што су свим оним што је било најбоље и најсветије у њиховим подухватима и поступцима стварала савест нашу, да се једнога дана као пламени стуб протегне између земље и неба у личности Патријарха Варнаве. Стварао је савест нашу Свети Сава и сви Свети цареви и краљи; стварали су је српски испосници и пустињаци; стварали су је Косовски Мученици; стварали су је Косовски осветници; стварао је и Блаженопочивши Патријарх Варнава. Једном речју: Православна Црква је савест нашега народа. Колективно и индивидуално. Коме то она није, зар је православни, зар је наш?
НАРОДНИ ПРОБЛЕМ
Наш народни проблем је у свом пракорену - православни проблем. Почиње од стварног родоначелника рода српског: Светог Саве. Шта је за њега душа нашег народа? - Православље. А шта савест? Опет: Православље. А шта славље? Још једном: Православље. Пробајте и на свим нашим народним великанима, сви попут свог Светог родоначелника то исто говоре и творе: непрекидно сви од Светог Саве до Свештеномученика Патријарха Варнаве. Ни једана наш црквени проблем, а кроз њега делимично и последњи народни проблем, не може се решити правилно и добро без Светог Саве, а од сада и без Свештеномученика Патријарха Варнаве. Хтели или не, народ је у суштини својој колективно и свесно и исповеднички православан. Стоји иза Њега /=Христа/, бори се за Њега и умире за Њега. Не реците, говориш безумље: наш народ је мученички православан. Он увек одстрада херојски и мученички своју судбину православну и своје вредности православне.
Смрт Патријарха Варнаве била је својеврсни духовни земљотрес. Земљотрес који је религиозним узбуђењем затресао све темеље наше српске историје, као никада од Светога Саве. И кренуо све српске душе ка новим видицама и новим хаџилуцима. И отворио све наше очи за праве вредности народне.
СРПСКА ИСТОРИЈА
Шта је наша историја? На првом месту, сведочанство како се страда и гине за Крст часни и слободу златну. И још сведочанство: како Небеско царство и његова правда имају несравњиво већу вредност него сва земаљска царства. Свети Косовски Кнез, духовни син Светога Саве, повео је наш народ Небеском царству кроз мучеништво: Небеске вредности вечне претпоставио је земаљским вредностима: духовне - материјалнима, еванђелске - пролазнима. Зато /је/ у нашем епосу наша голготска етика. Шта је род Српски? Непрегледна поворка сведока како се живи и умире за вечне вредности Небеског царства: од Светог Саве до Патријарха Варнаве. Следити Царству небеском кроз страдање и мучеништво за Христову истину и правду, ето, то је - резиме наше народне историје, нашег народног подвига. То је исконски наше, народно; у томе народ види своју историјску мисију. А његову савест вређа - наметати му као историјски идеал ма какав овострани материјални, привредни, финансијски, историјски, светски фетиш. Осећа народ наш, и зна, и исповеда: „Правда држи земљу и градове“. Ако се тај темељ извуче испод наше народне историје, све се са њим клати и руши у прах и пепео.
Погледајте наш народ са гледишта вечних вредности. Замислите да сте ви баш тај човек, тај судија, који има да пронађе и утврди шта је највеће, најбоље и најдугорочније у Српском народу. Не сумњам, морали би сте пронаћи и рећи: највеће је оно што је најправославније; најдостојније је оно што је најправославније. Па чак и када бисте били судија на Страшном суду козмичке историје, ви би сте морали објавити свима бићима у свима световима: да је у нас Срба најбоље оно што је православно: од Светога Саве до Патријарха Варнаве.
ОСЕЋАЊЕ НАРОДНЕ ПРАВДЕ
У чему је величина Блаженопочившег Патријарха Варнаве? У томе што је својом религиозним принципима умео да уђе у народно осећање правде, да се изједначи са њим, да га осећа као своје, и да са њим изради у себи оно народно осећање потребе страдања за ту правду. Наш народ је на крсташу барјаку своје историје крвљу својом исписао речи Св. Апостола Павла: који хоће побожно да живе у Христу Исусу морају страдати (1Тим). - То народно осећање правде претворило се у читаву личност Блаженопочившег Патријарха Варнаве, и отуда је он постао свенародни човек. Носилац народне правде, будилац народне савести, вођ народне душе путем Светосавља и Христославља. Као такав, он данас јесте провера наше савести, провера наше православности, а тиме провера и наше народности и праведности. Јер у нас Срба, правим народним човеком може бити само истински православац. Ко је православнији, и стога народнији, од Светог Саве? Ко је православнији, и стога народнији, од Стевана Немање? Ко је православнији, и стога народнији, од Светог Краља Стефана Дечанског? Ко православнији и народнији од Св. Василија Острошког, Петра Цетињског, Јоаникија Девичког, Петра Коришког, Лазара Косовског, и осталих народних великана и неимара и градилаца и подвижника? Косовских Мученика и осветника? Свуда и у свему: Православље је душа нашег народа. Ко православан, тај и народан. То је мото, израђен и у мукама наше народне историје.
Не, ово није фашистичко, ни незнабожачко, ни идолопоклоничко теизирање народа, обожење народа. Ово је народност освеђена мучеништвом ради Христове истине и правде. То је сублимација, узвишење, преображење народа Христом и у Христу. Не велича се овим народ као етничка маса, већ као етичка вредност, народ као носилац виших еванђелских вредности. А Српски народ може бити мали у техници, у привреди, у богатству, али је несумњиво велики у једној ствари: у страдању за Христову истину и правду. У ствари, Срби - то је мученик до мученика за Христову правду, како у доба Светога Саве тако и доба Патријарха Варнаве.
Ко може бити страшан ономе који се не боји смрти? Ко и шта? - Нико и ништа. Ако је то народ, чиме ћете га уплашити? - Никим и ничим. Реците, чиме ћете уплашити Светога Саву и Патријарха Варнаву? Смрћу? Та то је за њих почетак бесмртности њихове, јер им омогућије сусрет и вечни живот са бесмртним Господом Христом. И још: таква смрт постаје расадник бесмртности. Све попут Христове смрти, која је непресушни извор бесмртности и мати бесмртника. Но, у свему томе је најдивније и најчудесније то, што се људи не само не плаше онога што је настрашније у овом свету, а то је смрт, него јој се радују као озебао сунцу.
Људи Христове вере имају једно неизмерно преимућство над осталим људима: после своје физичке смрти они су живији, бесмртнији и славнији него до ње. На тајанствен начин они из онога света силно утичу на овај свет, делују у овом свету интензивније иако невидљивије: воде душе многих људи, па и читавих народа. Сучај Светога Саве и Патријарха Варнаве. Коме се при помену њихових светих имена сва душа не разбуди. и све срце не узбуди за вечну Христову истину и правду? Светосавско спалиште постало је неугасиво жариште, на коме се загревају и запаљују душе непролазним народним идеалима и надахњују племенитим визијама.
Прошло је триста шездесет и пет дана од како је Блаженопочивши Патријарх Варнава променио светом. Ко се од истински народних људи није у току ове године осврнуо на њега и запитао себе: а шта он мисли о овом и оном црквеном догађају, овом и оном народном послу? За многе од наши православних народних људи није важно шта мисле неке наше владике. Већ је важно и најважније шта мисли Свети Сава и Патријарх Варнава. И по томе регулишу и своје мисли и своја дела. Када народна душа наиђе на који мучан проблем, онда се она обрати савести својој: својим Светитељима и својим Учитељима. На првом месту Светом Сави, а од сада и Патријарху Варнави.
На данашњи дан ми палимо душе своје као воштанице на гробу Блаженопочившег Патријарха Варнаве, на том извору наше православне ревности, наше будућности, наше вере. Њиме се напаја и напајаће се све што је наше; Њему ће се клањати све што народну муку мукује и с Божјом правдом кроз овај свет путује.
Ми не тугујемо данас, јер се на гробу Христовог Бесмртника не тугује: ми се молимо, ми се напајамо, ми се учимо народној вери у нашег бесмртног Учитеља; ми се смиравамо пред његовим историјским подвигом; ми се заветујемо на верност свему што је свето, што је народно, што је православно, што је светосавско, /што је Христово/.
Нема сумње, радост подухвата душу када осети да је годишњица Патријархове смрти уствари годишњица његове бесмртности. И свака наредна година биће још једна нова година његове бесмртности. Све тако, из године у годину, док се сви потоци времена на крају историје не слију у безобални океан вечности. А тамо нема смрти, нема времена, све сама бескрајност до бескрајности и бесмртност до бесмртности. И усред њих, на челу многострадалног рода Српског: Свети Сава и Блаженопочивши Патријарх Варнава.
Педесет и седам Мученика Нових за веру православну: Горе срца, Срби!
Беседа изговорена у Врањској Саборној цркви 11/24. јула (1938). - Рукопис на шест страна белог канцеларијског папира писан оловком, понегде поправљан и допуњаван на маргини. - Приређивач Еп. Атанасије.
