Дана 22. децембра 2017. године у Коларчевој задужбини у Београду Епископу захумско-херцеговачком и приморском Григорију додијељене су награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за 2017. годину, Задужбине „Петар Кочић“ са сједиштем у Бањалуци и Београду.
Трочлани жири који је одлучивао о награди сачињавали су Никола Вуколић, председник Задужбине, Миљенко Јерговић, књижевник и Младен Весковић, књижевни критичар. Присутнима се прво обратио Вуколић, упознавши их са чињеницом да се „Кочићево перо“ већ више од 20 година додијељује „ауторима који на својствен начин слиједе љепоту Кочићеве речи и дубину Кочићеве мисли“, као и са чињеницом да је жири једногласно одлучио да групи таквих аутора приброји и владику Григорија. Међу нарочито важним порукама књиге „Преко прага“ Вуколић је истакао ону о томе да се људи не дијеле по вјерској и националној основи, већ постоје само људи и нељуди.
Миљенко Јерговић сликовито је подвукао значај књижевности рекавши да књиге излазе већ хиљадама година „да људи не би потпуно подивљали“, те одредивши човјека као „биће које очекује причу“. Стога је Јерговић нарочито похвалио Владикино кочићевско „чудесно умјеће приповједања прича“, које се пројавило упркос терету који представља његова епископска служба, која „читаоцима намеће ону врсту ауторитета коју књига заправо не воли“. Збирка „Преко прага“ ипак је пронашла, сматра он, свој пут како до од ауторитета еманциповане, тако и, што је још важније, до обичне, простодушне читалачке публике. Ово је нарочито значајно јер, увјерен је Јерговић, у питању је књига која има потенцијал поправљања нарушеног и поквареног у душама људи.
Младен Весковић је, слажући се са претходницима истакао још неколико аспеката са којих се може сагледати значај награђене збирке. Прво, њен аутор је прекорачио устаљене оквире службе коју обавља, и први је, макар у последњих стотинак година, (поготово високи) великодостојник Српске Православне Цркве који се широј јавности представља као књижевник. Друго, Весковић је похвалио једноставност Владикиног приповједања, која би на први поглед могла заварати и заличити на невјештост, али се заправо ради о непретенциозности, избјегавању злоупотребе епископског ауторитета и покушај да се читаоцу обрати на најпријемчивији могући начин. За Весковића је значајно и интересантно и то што нам књига пружа увид у „живот свештеника унутра“, те нам омогућава да сагледамо шта он то види и чује у злим временима.
Последњи се присутнима обратио и сам аутор, владика Григорије. У свом кратком говору Владика се нарочито осврнуо на лик онога чије име носе додијељене му награде - Петра Кочића. Он се похвално осврнуо на његов списатељски дар, али и на бунтовни карактер, посебно пред стегама и оковима, те на његов сатирични и хумористични смијех. Владика је изразио жаљење због Кочићевог прераног упокојења, које нас је лишило нових дјела из његовог пера, цитирајући Дучића који је о Кочићевој смрти потресно говорио као о „једном нашем преломљеном мачу, замуклом гласу побједе и једној нашој изгубљеној бици“. Због свега реченог, добијање награде која носи управо име Петра Кочића представља за Владику нарочиту радост, али и одговорност.
Награду „Кочићево перо“ Владици је уручио познати књижевник Владимир Пиштало, док му је награду „Кочићева књига“ додијелила глумица, сликарка и књижевница Ева Рас. Читавој церемонији додјеле наградâ присуствовао је, за овакве манифестације, изузетно велики број људи, међу којима и познати књижевници Драган Великић, Владимир Кецмановић, Ђорђо Сладоје и други. Свима присутнима Владика је од срца заблагодарио на части и радости које су му својим присуством приредили.
