Пречистом лику Твоме поклањамо се Благи, просећи опроштај грехова наших, Христе Боже, који си благоизволио да се телом узнесеш на Крст, и да избавиш оно што си саздао од преваре ђаволске. Зато Ти благодарствено кличемо: Са радошћу си испунио све, Спасе наш, дошавши да спасеш свет.
У недељном прилогу прочитајте:
Светописамска читања:
Јев. 329 (11:24-26,32-12:2)
Браћо, вјером Мојсеј, када је одрастао, одрече да се назива син кћери Фараонове; 25. И више вољаше да страда са народом Божијим него да има привремену насладу гријеха, 26. Сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер гледаше на награду. 32. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, 33. Који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, 34. Угасише силу огњену, текоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; 35. Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; 36. А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; 37. Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; 38. Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. 39. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; 40. Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. 1. Зато и ми, имајући око себе толики облак свједока, одбацимо свако бреме и гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, 2. Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере.
Јн. 5 (1:43-51)
У вријеме оно, хтједе Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном! 44. А Филип бјеше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. 45. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина. 46. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види! 47. А Исус видје Натанаила гдје долази к њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. 48. Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом. 49. Одговори Натанаило и рече му: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израиљев. 50. Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видјех под смоквом, вјерујеш? Видјећеш више од овога. 51. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега.
Беседа:
И опет наша Св. црква слави победу наше Св. вере над њеним непријатељима; и опет јерес пропада и опет православље побеђује! Па зато, колику радост треба да осећају хришћани сећајући се данас оних богоносних Отаца, који са божанским одушевљењем на толиким саборима бранише, очуваше и утврдише Хришћан ство и побожност! Али, какву би опет жалост осетили ови исти Св. Оци, кад би видели како православии хришћани, оно исто благо чашће, за које су се они против ј еретика борили, данас слабо по штују и мало уважавају?
Хришћанство је препородило свет и под упливом његових бо жанских идеја слави се и велича данашњи нараштај. А та слава и величина данашњег света, шта је друго ако не венац славе на на шој глави, - али венац, који је стекла победа наших богоносних Отаца, а за благо и срећу нашу? Но кад би било могуће да се Христови Апостоли, да се црквени учитељи и свети оци врате натраг у овај свет, који је помоћу хришћанства пун напретка, који по сво ме опредељењу непрестано тежи за напретком и који се већ могао уверити, да без хришћанства нема напретка а међутим хришћанско благочашће тако осетно занемарује - кад би велимо било могуће, да се они велики и славни црквени учитељи врате к' нама, е да ли не би требало, да опет из основа Христовој вери верне уче, да опет од самог почетка православље православнима проповедају? Православље је помоћник свију наука, православље благосиља вештине и проналаске, оно освећује слободу мисли и удружења, оно налаже узајамно потпомагање, оно ујамчава личну и општу сигурност, оно чува светињу части, имена и слободе, оно је напре дак за којим цео свет тежи. И после близу 2.000 год. свога благотворног рада на препорођају овога света упитајмо се, драга браћо са чиме смо му благодарили, или какву му пошту данас одајемо? Па за то, кад би било могуће да се опет врате у овај свет они велики црквени учитељи, они славни борци духовног и световног истинитог напретка, да ли би требало да полемишу непријатеље вере, или би било прече, да верне вери врате! Јер Св. веру Спаситеља света већ не напада безбоштво и руга ј еретика, него незнање и небрига самих хришћана! И тако, најсветија вера Христа Спаситеља, која је у средини незнабожачких заблуда засијала као сунце међу обла цима; која је у средини јеретичког трња процветала као ружа; ко ја је при ужасима страшних гоњења славно победила - та вера данас изгледа помрачена и слабо уважена у средини хришћанских друштава - онде, где ј е у теориј и истине требало све јаче да светли и на делу светости све боље да цвати!
Па и поред свега тога и ми заједно са незлобним Израиљћани ном Натанаилом исповедамо; да је Христос син Божији, да је цар Израиљев! Али, ми не разумемо шта верујемо и ми не живимо као што верујемо. Ми верујемо Св. веру нашег Спаситеља и Господа, но ми смо у познавању вере слепи а на делу вере мртви, па за то наша вера и јесте непотпуна. Непотпуна у познавању, јер не знамо оно што верујемо; непотпуна на делу, јер не живимо као што веру јемо, па с тога и јесте нужно, да се данас, на празник православља, поучимо у православљу с погледом на обе битне црте његовог ка рактера, с погледом и на веру и на дела почев као што је тело без духа мртво, тако је и вера без добрих дела мртва, каже Св. Апостол.
Кад је син Божији, Спаситељ света, сишао с неба на земљу дао нам је закон о томе, како треба да верујемо и шта треба да радимо. Па да би постигли вечно блаженство показао нам је два пута: је дан за познавање истине а други за чињење добрих дела И ова j двојаки закон јесте наша Св. вера, а хришћанин, који га потпуно не извршује јесте као болесник, који не може да иде. Ако хришћа нин верује а не чини добра дела, његова вера није потпуна, па зато је преко нужно да знамо истине које садржи наука наше Св. вере и да чинимо добра дела, кој а нам налаже наша вера. Дакле ми треба добро да знамо оно што верујемо и треба да живимо као што ве рујемо.
Ми верујемо у Господа Исуса Христа, но да ли знамо чуда Ње говог живота; да ли нам је позната истина Његове науке; да ли разумемо важност Његових страдања; да ли појимамо величину Његове славе? Ако све то добро не знамо, онда је Он за нас непознати бог. Хришћани имају Јеванђеље, но да ли су им познате јеванђелске заповести и догмати? Хришћани светкују празнике, но да ли знају какав је циљ цркве с тиме? Ми постимо, но да ли знамо дужности поста? Чувајући се од јела, да ли у нашем друштву видимо и уздржавање од страсти? Ми примамо Св. тајне, но да ли разумемо њихов благотворни уплив? И тако, ми имамо веру, но да ли смо богати и са познавањем и разумевањем вере? Кад хришћа нин на сва ова питања узможе дати повољан одговор, тек онда ће бити прави хришћанин, јер вера, коју смо са крштењем добили, јесте само почетак вере. Она је као корен, који треба да расте, да цвати и да уроди богатим плодом у овоме земном рају Христове цркве. Почетак захтева напредак, корен тражи плод и вера хоће дела, јер је без њих мртва. Ми верујемо и у цркву долазимо, но колико пута у години? Ми постимо од јела, но да ли се од страсти уздржавамо? Ми се исповедамо, но да ли смо се са свима опростили, да ли смо из нашег срца искоренили сваку злобу и мржњу - да ли смо престали грешити? Ми се причешћујемо, па примајући у себе тело и крв Христову да ли као хришћани и представљамо Христа Спаситеља, који је непријатељима праштао и за њих се Богу молио, који је био друг и добротвор сиротиње, који је мученички умро за благо и срећу општу? На ова питања нека свакоме његова савест одговори, али је већ крајње време да сваки од нас озбиљну пажњу обрати на своје хришћанске дужности које има према Богу, према себи и према ближњем; јер није далеко време „ кад ће Господ послати анђеле своје и сабраће из царства његова све који чине саблазни и безакоња и бациће их у пећ огњену; а праведници засијаће као сунце у царству Оца њихова". Па зато, долазећи у цркву са вером за спасење наше душе, покажимо да смо и на делу хришћани. Чинећи добра дела ми их чинимо човеку, нашем брату, ми их чинимо Србину, ономе, који нам је најмилији. У Нојевом ковчегу пуних 40. дана живели су сложно и мирно лав и во, кур јак и овца и једном се храном заједнички хранили, па зато и ми као људи и хришћани при нашем благовању не треба да заборави-мо на нашу браћу, која се муче и злопате, јер је и Господ наш Исус Христос образовао од нас овај спасоносни ковчег да нас у име Ње гово спасе од светске покварености, давши нам заповед да љубимо један другог. У Нојевом ковчегу заповеда Господ животињи, да се слаже и узајамно потпомаже и животиња га слуша; и нама, људи ма, заповеда да љубимо један другог, да се узајамно потпомажемо, и ми ту Божију заповед често не испуњавамо, ми, који имамо јед ну природу, једно име, једну веру и једнога Бога! Ми знамо, да нам је дужност да и наше непријатеље љубимо, но колико пута пријатељ не воле пријатеља, брат не мари за брата па зар често и деца не поштују родитеље, који су их родили? Дакле, ми слабо знамо оно, што верујемо, и ми врло често не живимо као што верујемо.
С тога је нужно да знамо, да се за чисту веру и добра дела траже од сваког хришћанина само две ствари: чист разум и непокварено срце. Разум за познавање истина и заповеди вере и срце за љубав према Богу и ближњему. И стари хришћани вазда су имали једно срце и једну душу. Но да ли је и код нас тако? Кад после потопни свет из велике гордости поче зидати вавилонску кулу са намером да се на небо попне, Бог се наљути и рече: хајде да сиђемо и да им помешемо језик да не разуму један другог шта говоре (Бит. 11. 7) те тако сваки говораше другим језиком, не може се разумети и међу њима беше само шум, неспоразумевање и неслога. Па да ли и од дана шњих хришћана сваки нема по један различан језик , или да ли међу њима није колико страсти толико и језика? И тако, да ли и наше друштво данас није као кула вавилонска а наша вера смеса језика? Јер име хришћанског друштва није име себичности, мр жње и поцепаности, него пожртвовања, љубави и слоге.
Па зато и ја драга браћо не срамотећи вас ово говорим ( I Кор. 4, 14.) него да се не би старали само сваки за себе већ и за друге (Фал. 2.4 ) обраћам вашу озбиљну пажњу на следеће речи слова Божјег, које веле: Не износи лажних гласова и не пристај с безбожником. Не иди за множином на зло и не говори криво да се Правда не изврне. Немој изврнути Правде сиромаху. Безазленога и иравога немој убити, до шљака не цвели. Поклона не у зимај, јер поклон заслепљује окате и изврће речи правима. Шест дана ради а седми дан посвети Господу Богу на молишву. Па кад само тако радили будемо онда ће мо разумети оно што верујемо и живети као што верујемо; онда вера наша неће бити непотпуна, јер ће бити спојена са добрим делима и онда ћемо достојно и као истинити чланови цркве живети у цркви и ползовати се њеним поукама, постом и молитвом, испо вешћу и Св. причешћем, што нас спроводећи кроз овај велики пост спрема, да радосно, са чистим срцем и чистом савешћу дочекамо и светли празник Христова васкрсења. Амин.
Текст преузет из књиге:
Архимандрит Фирмилијан,
ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА
-СА БЕСЕДАМА- ,
СПЦО Линц,
Линц - Аустрија, 2003
Прилог припремио,
катихета Бранислав Илић
