Хришћанство и секуларни хуманизам углавном приписују различито значење идеји достојанства и слободе личности. У религијској традицији појмови достојанства и слободе личности директно произилази из концепта њеног божанског исходишта.
Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу.
Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом.
Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла.
Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет.
Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера.
Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал.
Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену.
Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички:
Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“]
„Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро.
„Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо.
Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.]
Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином.
Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора.
Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства.
Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње.
Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста.
Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија]
Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света.
Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста.
Извор: Теологија.нет
