Eво шта је стајало у његовом писму:
Поштовани колега!
Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију…
Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно.
Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено…
Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада…
Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење.
Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха.
Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце.
Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена…
А ево и мог одговора:
Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе…
Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке.
Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу…
Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца.
Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна.
Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“…
Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“].
Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе.
Извор: Теолигија.нет
