Type Here to Get Search Results !

Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [последња три дана]


Топло јутро без дашка ветра гарантовало је паклени дан у Јудејској пустињи. Крајњи циљ био је Масада – последње упориште јудејских зилота и симбол пркоса малог народа против римског империјализма. Аутопутем преко источног дела Јерусалима ка Западној обали уз Мртво море до тврђаве било је потребно око сат и по вожње.

Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине.

Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније.

Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу.

Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе.

Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође.

Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома.

И би вече и би јутро, дан шести.

 [VII]

Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје  док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара.

Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе.

Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм.

Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега.

Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо.

Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету.

И би вече и би јутро дан седми.

 [VIII]

Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру.

Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи.

Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи.

Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6)



Рубрика