У молитви људи клекну из поштовања пред Господом. Али савремени европски човек не зна да клекне ни пред ким. Његова гордост и бес су довели дотле да је морал срушен, а материјално богатство гори у некој невиђеној ватри, па је само питање дана када ће изгорети. Шта се то десило да човек не зна коленопреклоно да тражи од Бога благодат и заштиту од свега што се никако другачије не може решити до само Божјом силом?
Видите шта се дешава: злобни дух покреће људе да мрзе оно што је неопходно човеку. То је дух данашње Европе у којој се само смењују злобни духови, и бацају њихове људе у ватру и воду, као у оној еванђељској причи. Отуда данас толико обољења од депресије, неурозе - то су поплаве по свести и савести људској. У моје време се говорило: „Ћути, нема Бога, не постоји ништа!“ Истераше бесови Христа из Европе, преузеше на себе одговорност за човечанство.
Нема нико да клекне пред Христа и да каже: „Господе Исусе Христе, помилуј Европу, спаси нас, полуделе људе. Ма какав сатана, ми смо га превазишли!“
Свети ава Јустин беседи да се данашњи човек оваплотио од сатане и полудео; надмашио сатанску мржњу према Б огу, и као да Велики петак још није престао. Ако савременим људима споменеш апостоле, они се смеју; ако говориш о Пресветој Богородици, они се подсмевају. Нека би дао Бог православним хришћанима који још нису потонули у безумље и лудило да измоле од Бога само две ствари: да нас ђаво не баци у ватру и воду, јер нити знамо пливати, нити се знамо од те ватре одбранити.
Једини је Христос јачи од злога, и зато каже онај мученик за свог сина: „Спаси њега, мене како год хоћеш“, а онда додаје: „Ни твоји ученици не могоше ништа учинити“. И кад Он све то заврши, ученици му приђу и питају га зашто га они не могоше истерати, а Он им каже: „Ако имате вере као горушичино зрно, горе ћете премештати“. А та вера се добија постом и молитвом.
Где су пост и молитва у Европи и у Србији, та челична крила којима се у небо летело? Ми смо их поломили и заборавили. Паметан човек пости зато што хоће да испуни закон, зато што тако Црква заповеда, а тек тада благодат Божја допуњава човеку све оно што треба. А шта треба? Вера колико горушичино зрно. Не тражи Господ од нас веру као високе планинске врхове. А горушичино зрно развија се до те мере, израсте велико, те се под њим скривају многе птице и налазе утеху.
Која је то Европа, каква је то Европа, која свукуд по свету закувава ратове и поморе? Какво је то хришћанство, какав је то хришћанин ако се попне на цркву и сломи крст само зато што црква није његова?
А ко је лекар овог лудила? Онај кога смо истерали. Зато, вратимо свеопштег и свемогућег Лекара на наш конинент, па да овај мркли мрак прође, да се зарадују они наши свети људи који су Европу волели и љубили, просветили је музиком, песмом, архитектуром, уметношћу и многим другим вредностима које ми данас користимо, а на њих смо заборавили. Они су то остварили постом и молитвом.
Из књиге:
Игуман Стефан (Вучковић) Великореметски, Господ и Бог мој, стр. 176-178.
Извор: Српска Православна Црква
