Навршило се 149 година од почетка наставе у Цетињској Богословији – првој средњој школи у нововјековној Црној Гори. Прије 149 година, 19. септембра 1869. године почела је настава у Богословији на Цетињу, док су свечано отварање и благослов рада извршени дан раније – 18. септембра.
,,Нека нам је свима са срећом ова годишњица прве средње школе у нововјековној Црној Гори“, овом честитком је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског почео интервјуу који је овим дивним поводом дао за Радио ,,Светигора“.
Отац Гојко подсјећа на предисторију овог догађаја када су, још у вријеме Светог Петра Цетињског и Његошево вријеме, постојала настојања и планови да се отвори школа која би образовала будуће свештенике.
Иако историја не може баш да обради у којој мјери и каква је била та школа, при Цетињском манастиру је ипак постојало неко основно образовање, које је давало кандидате за свештеничку службу, гдје су се кандидати учили црквеном читању и појању у некој најкраћој мјери. Такву школу је похађао и сам Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац прије свог одласка у Херцег Нови. Касније је Његош основао основне школе, али се увијек осјећала потреба за једном вишом школом од основне.
,,Још 1863.године, заједно са херцеговачким архимандритом Нићифором (Дучићем), књаз Никола је основао привремену Богословију, која је радила само једну годину због недостатка финансијских средстава, али су сачувана нека документа везана за тај период њеног рада. Оснивању Богословије 1869. претходио је пут књаза Николе у Русију гдје је добио значајну материјалну помоћ од руског Двора за оснивање Цетињске богословије и ,,Ђевојачког института“ на Цетињу. Пракса, која и до данас постоји у руским црквеним школама налаже да се оснива посебна школа за будуће свештенике, а да у близини буду и регентске школе (школе за диригентице). Њихова основна намјена је да се у близини Светиње васпитавају и будући свештеници и дјевојке по свим црквеним и интернатским правилима, како би сјутра свештеник, из те школе која је у близини, могао себи да изабере попадију и да са њом формира црквени брак“, истиче отац Гојко.
Подсјећа да је ова школа једно вријеме радила као Богословија, па као богословско-учитељска школа, која је имала неке системске везе и са цетињском гимназијом, која је основана двадесетак година после тога и тако је дочекала почетак Првог свјетског рата, када је њен рад и престао. Свој рад је поново 1921. године обновила и то први пут под именом Богословија Светог Петра Цетињског на предлог Митрополита Митрофана Бана, који се трудио да се школа обнови и да се врати у Биљарду, гдје је и прије била. Од 1921. до 1943. Богословија је радила у Биљарди. 1943. прекинула је свој рад јер су комунистичке власти забраниле њену обнову после 1945. Од тада до 1992. године нисмо имали Богословију на Цетињу, осим што је шездесетих-седамдесетих година радила монашка школа у манастиру Острог, која је била неки најкраћи могући систем по којем су обучавани монаси и будући свештенослужитељи за будућу службу“, каже отац Гојко, говорећи о историјату ове црквено-просветне установе.
Отац Гојко каже да је 1991. године када се десетак људи, међу којима и Митрополит Данило (Дајковић), окупило да прослави 50. годишњицу матуре, Митрополит Амфилохије (који је тада већ био на трону Митрополита црногоско-приморских), инспирисан том годишњицом и сусретом, а на њихов предлог, упутио Светом Синоду предлог да се Богословија на Цетињу обнови, што се и догодило 1992. године.
,,Цетињска Богословија је свој рад обновила као једна од богословија Српске православне цркве, каква је била и она из 1921. године. То је средња, петогодишња школа са интернатом. По нужди, рад школе је смјештен у згради Црквеног суда, који се налази иза Владиног дома на Цетињу, јер је Биљарда претворена у музеј и у њој није било могуће радити. Ова школа ради од 1992. године и изњедрила је преко двадесет генерација, или нешто око 400 свршених богословаца. Они су данас свештеници, професори, двојица ђака су архијереји, а још четворица професора су архијереји Српске православне цркве на све четири стране свијета. Један је бивши професор, Владика Кирило, у Аргентини, а други ђак Владика Силуан, у Аустралији“, подсјећа отац Гојко на значај овог духовног расадника.
Ректор Богословије каже да се у школи ради у условима који и нису баш примјерени.
,,Школа је смјештена у црквеном суду а интернат је на другом крају града. Имамо једну монтажну кућу у којој се налази трпезарија Богословије. Иако то и нису баш најбољи услови, све то има и својих позитивних страна. Управо тако размјештена школа чини да цио овај град буде као један школски интернат, јер су ђаци, просто, принуђени да сваког дана шетају градом, нису затворени у четири зида као што је случај у другим школама ове врсте. Имамо тринаест професора и петнаест помоћних радника. Оно што ову школу чини успјешном и до сада квалитетном је чињеница да се читав њен живот одвија око ћивота Светог Петра Цетињског, велике светиње Цетињског манастира, манастирских богослужења. Немамо потребу, као неке градске богословије, да импровизујемо богослужбени живот, већ живо учествујемо у богослужењима, не само Цетињског манастира него и цијеле Митрополије“, каже отац Гојко Перовић.
Ове године у Цетињску Богословију уписано је десет ученика у први разред. У свим богословијама наше Цркве смањен је број ђака првака у односу, на примјер, на случај кад је Цетињска Богословија обновила свој рад 1992. и уписала седамдесет ђака и када је било година да броји и до 140 ученика.
,,Сада имамо укупно 50 ученика, што је са педагошке стране чак и добро, с обзиром на овакав интернатски живот и на друге обавезе које ђак има. Тако се и ми професори више можемо посветити својим ђацима. Све ово ће бити и ствар неких других системских рјешења; да ли ће се богословије укључивати у школски систем државе у којој су и на који начин. Можда ће Богословија почети да пружа и неко шире образовање, као што је и био случај ове школе када је била богословско-учитељска школа из које су излазили, осим свештеника, и будући правници, историчари, наставници…Све у свему, спремни смо на све опције, пред нама је будућност. Имамо обучен професорски кадар и за неке друге планове и програме“, каже отац Гојко Перовић.
Иако је ово прва средња школа у Црној Гори, Цетињска Богословија нема подршку државе.
,,Нама не треба толико финансијска помоћ државе, мада наравно да би нам користила, колико је држави потребно да се понаша принципијелно. Ако помаже другу вјерску школу, школу Исламске заједнице, медресу у Тузима, онда би, на нивоу принципа, било логично да помаже и рад најстарије школе у Црној Гори. Молимо се Богу да се и те неке основне ствари посложе како треба“,закључује Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора“ поводом 149. годишњице почетка наставе у Богословији.
Слободанка Грдинић
