13.11.2019.

Катихета Бранислав Илић: Протојереј Александар Шмеман - човек богослужења


Налазећи се пред темом „Света Русијаˮ, једна од незаобилазних личности о којој је потребно казивати је знаменити и надасве велики протојереј Александар Шмеман. О горостасној личности и духовној громади, као што је отац Александар Шмеман, није лако казивати. Живот оца Александра био је прожет великом љубављу према богослужењу, а особито, према Тајни над тајнама – светој Литургији, која је била његов живот. Дакле, на сâмом почетку нашег казивања усуђујемо се да кажемо, да је живот овог великог богослова био непрестана литургија, јер све што је чинио и говорио било је у служби Богу, а самим тим, било је непрестано богослужење. 


Знаменити протојереј Александар Шмеман рођен је на празник Полагања појаса Пресвете Богородице, 13. септембра 1921. године у Талину, (данашња Естонија). Услед животних околности, у раним годинама његовог детињства са својом благочестивом породицом сели се из Естоније у Француску. У погледу његовог узрастања у образовном смислу, потребно је истаћи да је образовање започео у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. За време студирања, посебну пажњу посветио је подробном и озбиљном изучавању црквене историје. Одбраном научног рада из литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Године, 1943. ступио је у брак, док је у свештени презвитерски чин рукоположен 1946. године. Година 1951. златним словима је записана у његовој личности. Наведене године одлази у Сједињене Америчке Државе и постаје професор Академије Светог Владимира у Њујорку. За декана ове академије изабран је 1962. а на том послушању остаје до свог престављења, на празник светог Апостола Андреја Првозваног, 13. децембра 1983. лета Господњег. 

Као ванредан теолог, написао је многобројна дела која на најбољи начин осликавају, не само његову љубав према богословљу и богослужењу, већ поврх свега, његову непоколебиву веру и постојану хришћанску љубав. Сва његова дела повезује једна танана нит која тихо и ненаметљиво, као један свештени путоказ, подсећа читаоца на радост Васкрсења, на ону радост коју овде и сада предокушавамо учешћем у Божанственој Евхаристији. Отац Александар је често своју пажњу посвећивао хеортологији, трудећи се да на разумљив начин пренесе смисао, суштину и поруку одређеног празника, те је често понављао да хришћани живе од празника до празника. Наведене речи су истинско сведочанство да протојереј Александра Шмеман није само живео од празника до празника, већ је сваки празник, од године до године,  доживљавао и проживљао као да се догађа овде и сада. 
У погледу знаменитих дела овог великог богослова, наш српских народ је посвећивао и посвећује велику пажњу, а делатни израз те пажње пројављен је превођењем његових дела. За ову прилику издвојићемо само нека дела која су преведена на српски језик: 

Историјски пут православља (Атос, Београд, 1994);

Тајне празника (Светигора, Цетиње, 1996);

Црква, свет мисија – размишљања о православљу на западу (Светигора, Цетиње, 1997);

Велики пост (Каленић, Крагујевац, 2002);

За живот света – свете тајне и православље (Логос, Београд, 2006);

Дневник (Видослов, Требиње, 2007);

Наш живот у Христу, Христов живот у нама, изабране беседе, есеји, итд. (Образ светачки, Београд, 2007);

Смрт смрти (Хришћански културни центар, Београд, 2007);

Водом и духом: о тајинству крштења (Света Гора, манастир Хиландар, 2008);

Евхаристија: тајинство Царства (Света Гора, манастир Хиландар, 2009);

Евхаристијско богословље (Богословско друштво Отачник, Београд, 2011).

Пред крај, лепа је прилика да се надахнемо живим сведочанством супруге протојереја Александра Шмемана, Лилијен Шмеман, која је у свом познатом писму под насловом „Жена, супруга једног свештеникаˮ, на опитан и искрен начин приближила основне детаље везане за личност великог Шмемана: „Оно што је предодредило пут свештеника је његов дар беседништва, који је био непосредан, директан, неизбежан за оне које је упознао. Био је сходно томе непрестано окружен људима и тражен, и никада није рекао не. Ако би његови саговорници постављали необична или нејасна питања, имао је дар да разуме оно што су хтели рећи и зашто имају проблеме. Одговарао је никада не намећући решење, никада не корећи. 

Знао је чудесно да опусти људе, да им угоди, да их охрабри, да им пренесе оно најважније, са чим све постаје једноставније, радосније и спокојније. Заиста је уздизао срца. Понекад су људи готово били разочарани надајући се добијању решења или осуде, али он им је радије давао визију. Нисте могли а да се не смејете у његовом присуству, чак и када су теолошка питања била по среди. Његов осећај за правду, здрав разум, његово виђење живота који није оптерећен лажним проблемима, уз један непрестано будан смисао за хумор, извесна срамежљивост, уздржање у свакој емоцији или сувише личном осећању, чинили су га човеком кога су многи тражили не би ли добили утеху, поверење које је обилато даваоˮ. 

У једном делу писма, супруга оца Александра Шмемана приповеда о данима када је отац био суочен са тешком болешћу, али се присећа и дана његовог упокојења, а према њеном сведочанству, тај је дан по свему одисао празничном атмосфером: „Његово прихватање болести било је без дрхтаја и велика радост је ушла у наш живот. То није била радост жртве или мученика који прихвата своју судбину. Била је то радост чиста и једноставна, она коју је проповедао целог свог живота, али и више од тога јер се осећало да он види Царство – Врата Царства. Све остало је било завршено или је, штавише, тек почињало. Завршена је животна борба за проповедања, саопштавање, уверавање и отпочињало је велико путовање које је, у ствари, ослобађало. Био је попут оних жена којима се Христос јавио када је васкрсао, рекавши им: „Радујте се!“ Његова болест и путовање ка смрти били су, без сумње, живот, све ближи и ближи Господу. Једноставнији и уздржанији него икада, чекао је са потпуном вером, као што је и написао: „Долази дан без сумрака, Царство.“ Његова смрт заиста је била чин живота. Био је то празник његове смрти. Његово умирање изгледало је као воз који се после последњег звиждука протресао, уздахнуо и почео најпре да се лагано котрља – уз буку точкова и пару, а затим све брже и брже, све тише и тише – ка циљу сваког људског путовања, ка Вратима Царства која су била отворена, и ка којима је ишао у миру и захвалности. Никада га нисам видела тако озареног, тако благодарног, истрајног. Када је последњи пут помазан освећеним уљем, три дана пред смрт, био је веома слаб, и нисмо били сигурни да ли ће реаговати, али на крају молитава изговорио је три пута јако и јасно: „Амин, амин, амин.“ Било је то: „Нека буде“ у његовом животуˮ. 

Катихета Бранислав Илић


*Објављено у септембарско-октобарском 369. броју Православног мисионара (стр. 37-39)