08.12.2019.

Представио се у Господу геронда Јефрем Филотејски и Аризонски (1928-2019)


Јутрос око 6:00 часова по средњоевропском времену упокојио се у Господу познати изданак светогорског монаштва и велики делатник наше Цркве на тлу Северне Америке старац Јефрем Аризонски (Филотејски), саопштено је на порталу Ромфеа.гр


Велики савремени подвижник, проигумaн светогорског манастира Филотеј, старац Јефрем Филотејски (у свету Јоанис Мораитис) се родио 24. јуна 1928. године у граду Волос (Грчка). Са 19 година се одрекао света и преселио на Свету Гору Атос, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака.

Величина личности и дела Старца Јефрема достојна су његовог духовног оца. Обновио је обитељ Филотеј на Атосу, а после тога је за кратко време на Америчком континенту основао деветнаест манастира који су постали духовна оаза за Американце жедне благодати Божије. Преминуо је у обитељи Светог Антонија у Аризони (САД)  коју је сам основао вршећи непрестану молитву за своја духовна чеда и спасење целог света.

1960.године један од највећих православних богослова ХХ века, отац Јован Романидис (1927-2001) је у писму атонском монаху и црковном писцу Теоклиту Дионисијатском писао: ”Светогорци морају да одмах пошаљу своје представнике у САД и да оснују тамо монашке обитељи, у супротном случају Православље на Америчком континенту очекује неизбежна погибао”. Неколико година после тога, да оствари замишљено напорима тек једног човека, рекло би се немогуће.

Отац Јефрем (Мораитис) је први пут дошао у Канаду 1972. године на позив својих духовних чеда. После неколико година овакве посете у САД и Канаду су постале честе. Старац је разговарао са људима, учио их, тешио, проповедао... Постепено је све више постајала очигледна потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихова потреба за правим духовним животом.

За основу своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио отварање мушких и женских манастира, који су постајали духовни центри, који су привлачили хиљаде неравнодушних људи, који су гледали на обитељ као на “делић Неба на земљи”.

Према речима познатог грчког историчара и богослова оца Георгија Металиноса, “православни манастири постају најефективнији мисионарски центри. Живот у обитељи, посматрање живота монаха и учествовање у богослужењима много ефективније делују на оне који пролазе кроз процес оглашења од сувопарних схоластичких речи. Инославни желе да упознају живо Православље и да га виде изнутра”.

Манастири старца Јефрема су се појавили у многим регионима САД и Канаде: Њујорку, Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту. Укупан број обитељи које је основао старац Јефрем у овом тренутку износи деветнаест, а још два манастира се налазе у изградњи. Тај број се може још повећати, пошто многи мирјани поклањају земљу и иступају са иницијативом да се оснује још више нових обитељи.

Сви манастири старца Јефрема су са конаком. Они се руководе атонским уставом и као основу свог живота изабрали су завете Јосифа Исихасте. Многи житељи америчких и канадских обитељи су више пута посећивали Свету Гору и чак су неко време живели у атонским манастирима, желећи да се упознају са монашким предањем на његовом извору.

У број људи који живе у обитељима које је основао Јефрем Филотејски убрајају се људи разних социјалних слојева и националности: поред грчких имиграната у САД, ту спадају и разни представници различитих народа и религија који су прешли у Православље (мормони, муслимани,индуси, будисти, јудејци, католици и протестанти).

Америчка Православна Црква се у тренутку пресељења старца Јефрема у САД налазила у дубокој кризи. Модернистичка новотарења архиепископа (касније Васељенског патријарха) Атинагоре(Спиру) довела су до лишавања Цркве њеног исихастичког и аскетског карактера. Америчко Православље је изгубило духовну дубину и васељенску перспективу, претворивши се тек у етнографски клуб за оне имигранте који жале за Отаџбином.

Старац Јефрем је спасао америчко Православље од растапања и асимилације према протестантском обрасцу. Његова делатност је омогућила да Црква изађе из своје националне затворености и да придобије себи нове људе.

Однос ка старцу Јефрему је у прво време у православној средини био уздржан. Хришћанство Јефрема Филотејског је на први поглед деловало сувише сурово и аскетично, али када би се сами људи упознали боље са старцем и његовим ученицима, топио би се лед неразумевања: Грци-имигранти су од све душе заволели обитељи старца Јефрема.

Данас хиљаде људи викендима и празницима са свих страна САД и Канаде долазе у манастире које је основао старац. Они вољно и са радошћу одстојавају многосатне манастирске службе и мењају своје ставове ка вери под утицајем виђеног.

Манастири Јефрема Филотејског су имали огроман утицај на православне јереје који су служили у САД и Канади. Мењање ставова свештенослужитеља је омогућило постепен повратак заборављеном Православном предању у многим америчким парохијама. Данас већина православних свештеника у трагањима за духовном подршком долази код оца Јефрема и у његове обитељи. Под утицајем учења и позива Јефрема Филотејског многи амерички православни свештеници су постали противници религиозног синкретизма и екуменизма, почели су да носе мантију не само за време богослужења, већ и у свакодневном животу.

Центар мисионерског служења оца Јефрема је био манастир светог Антонија у Аризони, који се налазио недалеко од главног града те америчке државе, града Феникс. Већина  локалних становника у тренутку доласка старца Јефрема су били мормони, а данас су неки од њих прихватили Православље.

Обитељ светог Антонија је основана 1995.године у безводној и сувој пустињи. Старац Јефрем је првобитно планирао да сагради манастир на другом месту, али је према промислу скренуо са пута и обрео се на пустињском месту између Феникса и Тусона. Очевидци говоре да су у том тренутку јасно чули звук звона, невероватно налик звону у родној обитељи оца Јефрема - манастиру Филотеју. “Овде ћемо саградити манастир”, рекао је тада старац. Владика Антоније, епископ Сан Францискански дуго није могао да поверује у ту причу, све док и сам једном, неколико година касније, није чуо сличан звук. Он се приближавао манастиру светог Антонија који је био у изградњи, када је чуо како звоне звона. Како су сазнали неколико минута касније, звук је био натприродног порекла, пошто сами монаси нису звонили.

Око манастира је, по благослову старца, купљено 1.200 јарди земље на којима је посађено 3.000 стабала маслина, поморанџи, лимуна, грејпфрура, пистаћа, грожђа и палми. Да се дрвеће не би осушило била је неопходна вода која је на чудесан начин пронађена током подземних ископавања. Старцу Јефрему се јавио Антоније Велики и показао му је место где треба да почну да копају бунар. На дубини од 980 м пронађена је вода које је било довољно да околину из пустиње преобрати у цветну оазу.

Сада се у манастирском врту налази више од две хиљаде врста биљака, без обзира на то што летње температуре у Аризони достижу 40-45 степени Целзијусових. По свој околини братија манастира је подигла фонтане, поставила  уличне сијалице  и изградила путеве.

Данас посматрајући величанствени рајски врт и велелепне храмове, које је подигла братија обитељи светог Антонија, тешко можемо поверовати да када је овде први пут дошло шест атонских монаха, да ту није било ни воде, ни путева, ни струје. Као првобитни смештај за старца Јефрема и његове ученике су послужиле четири приколице. Монаси су били принуђени да раде у околини која је обиловала отровним змијама и опасним крволочним животињама. Старца Јефрема, који је пожелео да сагради манастир у пустињи, је локално становништво сматрало лудим. Чак су у успех његове делатности сумњали и православни људи.

Али прошло је време и на месту малених приколица појавили су се храмови и главне грађевине, а број братије се повећао са седам на четрдесет пет људи. Главни саборни храм манастира посвећен је преподобному Антонију Великом и светитељу Нектарију Егинском. Још шест храмова је посвећено преподобном Серафиму Саровском, пророку Илији, великомученику Пантелејмону, великомученику Георгију, великомученику Димитрију, светом Николи и Јовану Предтечи.

При обитељи се налази и конак, са пространим, светлим собама у којима се истовремено може сместити 500 ходочасника. У складу са традицијама атонског монаштва, преноћиште и храна се гостима манастира дају бесплатно. У конаку је гостима у неограниченој количини доступно воће, освежавајући напици, чај, кафа.

Према броју посетилаца обитељ светог Антонија  се налази на другом месту у држави Аризона, само нешто мало заостајући за Великим Кањоном (Гранд Кањоном) - једној од главних атракција у САД.

Манастир светог Антонија води огромну добротворну делатност. Монаси обезбеђују смештај скитницама и пружају помоћ свима који је траже. У граду Тусону који се налази нешто јужније од обитељи, по благослову старца Јефрема је саграђен центар помоћи за сиромашне и неудате жене.

Игуман светоантонијевског манастира је атонски јеромонах Пајсије - један од првих пет досељеника у обитељи, који је дошао у САД са Свете Горе заједно са Јефремом Филотејским. Сам старац Јефрем се у манастиру не бави питањима вођења манастира, већ је духовних свих манастира које су основали. Такође, отац Јефрем је и духовни наставник за хиљаде мирјана који долазе у Аризону са свих старана планете.

Свети старац Јосиф Исихаста - духовни учитељ Јефрема Филотејског


Значај мисије старца Јефрема се тешко може преценити. „Ми, амерички архијереји и јереји, током седамдесет година смо хтели да привучемо народ у Цркву организовањем фестивала. То јесте ми смо организовали празнике и прославе, угошћавали  смо људе пићима, храном и забавом. Заборавили смо молитву, исповест, постове, бројанице - све оно што чини Предање наше Цркве. Чак смо били против изградње манастира, пошто смо мислили да нема апотребе за њима и да они ништа не могу да дају нашој Цркви. И ево, дошао нам је најмањи човек, без светског образовања и богословских диплома, без новаторских и смелих идеја (које смо ми у изобиљу имали) и подсетио нас на најважније - на наше Православно Предање.

Он није позивао на игре и забаве, већ је позивао на пост и учешће у многочасовним бдењима. И људи су се одазвали на његов позив, дошли су код старца и подржали га. Број оних који долазе код оца Јефрема се не може избројати. Америка, која се спремила за излаз из ћорсокака потрошачке културе и робовања материјалним вредностима помоћу различитих друштвених покрета (на пример хипи) и источњачких религија, је открила за себе истинско неупрљано хришћанство - Православље“- ово су речи оца Антонија (Мосхонаса), који се упокојио као многогодишњи настојник православног храма у граду Тусан.

Према речима оца Јефрема, дикеја скита светог Андреја Првозваног на Атону, “старац Јефрем се подвргао прекомерним и најтежим клеветама и нападима”. Али, без обзира на сталне наручене критичке репортаже на америчкој телевизији и у штампи, он није спуштао руке већ је наставио своје мисионерско служење. Јефрем Филотејски је живи пример великог подвижника, који је својим животом доказао исправност речи преподобног Серафима Саровског “Спаси се сам и око тебе ће се спасти хиљаде”. (текст преузет са интернет странице Православна породица)

Велико дело старца Јефрема Аризонског



Старац Јефрем је духовно чедо великог старца Јосифа Исихасте. Постао је познат као Филотејски од 1973. године, када је изабран за игумана манастира Филотеја на Светој Гори, у ком је врло брзо оживио аскетски монашки живот. Након тога, Свештена општина Свете Горе је благословила старца Јефрема да прошири и попуни још три атонска манастира са онима који траже монашки живот и то: Ксиропотам, Констамонит и Каракал. Ови манастири су остали под духовним руководством архимандрита Јефрема, као и велики број мушких и женских манастира у Грчкој и Сјеверној Америци.

Грчки православни свештеник и теолог, протојереј Јован Романидис, написао је 1960. године: „Светогорци би требало да што пре пошаљу своје представнике у САД и оснују тамо монашке заједнице, иначе Православље на америчком континенту очекује неминовна пропаст.“ Неколико година касније ове пророчке ријечи су се оствариле, напорима само једног човека. Манастири Старца Јефрема су се појавили у многим регионима САД-а и Канаде. Први међу њима је манастир Светог Антонија Великог у Аризони. Од тада се старац често назива „Аризонски“.

Представљамо нашим читаоцима разговор са његовим духовним чедом, Александром Лагос, веома занимљивом особом. Она је била духовно руковођена и од стране старице Макрине, игуманије Манастира Пресвете Богородице Одигитрије, који се налази близу грчког града Волоса, основаног са благословом великог старца Јосифа Исихасте. Александра је професор историје и археологије, и ради много година на Факултету историје Медицинског универзитета у Јањини (Северна Грчка). Са благословом свог духовног оца, она се труди да темељи свој рад на отачком предању, и да предаје на темељима православног погледа на свет. Монаси, духовни оци, старешине манастира старца Јефрема и његова световна духовна чада, често одседају у кући Александре и њеног супруга Џорџа Лагоса, који је професор неурологије на истом Медицинском универзитету.

Александра је имала ту срећу да не само ближе упозна велики број духовне деце старца Јефрема, и постане пријатељ са њима, него и да на дуже време посети његове манастире, како у Грчкој тако и у Америци. Њена породица је увек пружала помоћ старцу (и дан данас то ради) и подржавала његов рад.

- Александра, можете ли нам рећи како је дошло до тога да будете под духовним вођством старца Јефрема?

- Мој супруг и ја смо духовна деца старца Јефрема већ тридесет година. Чули смо за старца 1986. године и милошћу Божијом он је постао духовни отац целој нашој породици. Првог дана нашег познанства старац је поделио са великим ентузијазмом своје планове у вези са „његовим великим послом“, а то је изградња манастира.

Сви знамо да је старац Јефрем изградио осамнаест манастира у Северној Америци. Паралелно са оснивањем ових нових манастира у Северној Америци, он је оживео древне грчке манастире, уништене и напуштене још од времена турске владавине. У Грчкој, као и у Русији, много предивних манастира се нашло, и још увек се налази у запустелом стању, што због недостатка средстава за њихову обнову, што због недостатка оних који би се у њима подвизавали. Тако да се прва половина старчевог „великог посла“ пројавила у Северној Америци, а друга половина у Грчкој.

- Александра, да ли је ваш духовни отац разговарао са вама о његовом старцу – Јосифу Исихасти? Да ли је било откривено великом старцу Јосифу Исихасти да ће његов духовни син градити манастире?

- Духовна деца старца Јефрема често називају старца Јосифа „Дедом“, пошто је он духовни отац њиховог духовног оца. Још док је деда Јосиф био жив он је рекао старцу Јефрему да му је Господ открио да га велики посао очекује у будућности. Деда Јосиф је водио рачуна да његов духовни син добро једе, и знао је да му каже: „Једи, једи, мали мој, имаш пред собом велики подвиг; имаћеш пуно посла.“

У свој књизи старац Јефрем наводи да му је једном старац Јосиф рекао: „Долази час када ћеш говорити усред цркве.“ Старац Јефрем је онда помислио: „Наш мали скит једва може да прими троје људи. Кад само помислим, како би то била велика ствар ако бих икад говорио усред њега.”

Старац Јефрем је примио врло строго духовно образовање од свог старца. Старац Јосиф се није односио тако строго према било којем почетнику, колико према старцу Јефрему, управо зато јер је знао какав га рад очекује у будућности.

Пре него што је старац Јосиф уснуо у Господу, он је поделио своје ученике – ко ће са ким остати после његове смрти. Као послушника старца Јефрема оставио је оца Јосифа који је већ дужи низ година служио у Портарији. Старац Јосиф је такође поверио старцу Јефрему духовно руковођење женском заједницом у Волосу. У том сестринству је живела мајка старца Јефрема, као и мати Макрина (Марија у то време). Из ове заједнице ће касније израсти чувени манастир у Портарији.

- Можете ли нам рећи како је овај манастир постао „матица“ многим другим женским манастирима?

- Духовна деца старца Јефрема имају незваничан назив за манастир у Портарији – „митрополија“. Ријеч „митрополија“ (гр. μητροπολις) бисмо могли превести као „мајчински град“, јер је она сложена из две речи: μητηρ – „мајка“ и πολις – „град“. У грчким градовима то је најстарији део града из кога произилази, или фигуративно говорећи, рађа се остатак града. У случају манастира у Портарији, сматра се да је он „мајка манастира“ осталим старчевим женским манастирима. Ево како се то догодило.

Под руководством тако великих подвижника као што су старац Јефрем и мати Макрина, сестре манастира у Портарији су почеле да напредују веома брзо и биле су испуњене сваком врлином. Када је старац почео да отвара један манастир за другим, прво у Грчкој, а потом у Америци, потребне су му биле духовно искусне монахиње, добро упознате са обичајима које су он и мати Макрина усвојили од деде Јосифа. Управо такве монахиње старац Јефрем је намеравао да прве постави у својим манастирима, како би оне могле да пренесу као наследство духовно предање старца Јосифа Исихасте на следећу генерацију монаха и монахиња.

- Који манастири су били прво установљени?

- Најпре је старац Јефрем успео да убеди игуманију Макрину да пусти неколико сестара за прва два његова манастира основана у Грчкој – Св. Јована Крститеља у Сересу и Св. архангела Михаила на острву Тасос.

Почетком 80-их година старац Јефрем је преселио своју мајку, монахињу Теофанију (†1986), и друге сестре у новоотворени Филотејски метох на острву Тасос. Мати Јефремија, која је до данашњег дана настојатељица манастира на Тасосу, била је у то време млада девојка из града Волоса. Она је често посећивала манастир у Портарији и знала је старца Јефрема, мати Макрину, мати Теофанију… Може се рећи да је одрасла у њиховим рукама.

Затим је старац Јефрем узео из Портарије четири сестре: Февронију, Маркелу, Теклу и Вриани, и отворио манастир у Сересу, поставивши монахињу Февронију за игуманију. Након тога, мати Макрина је рекла да више неће давати сестре из свог манастира. Када ју је старац Јефрем молио за то, она је одговорила: „Док сам ја жива, не могу дати више.“ Мати је била веома осетљива особа и волела је своје сестре, тако да се, као добра мајка, веома бринула видевши тешкоће које су оне трпеле након одласка из њеног манастира.

- Тих година старац Јефрем почиње да гради манастире у Америци…

- Да, тих година старац Јефрем је почео да редовно посећује Канаду и Америку. У почетку је тамо путовао једанпут-двапут годишње. Старац је видео да многим грчким емигрантским породицама треба духовна подршка – исповест, служба, реч Божија. Једанпут је један човек, старчево духовно чедо, позвао старца на Хаваје како би исповедио локалне православце. Ту је старац Јефрем имао визију. Он је видио деду Јосифа, како је изручио на његово крило обиље поморанџи уз речи: „Садићеш поморанџе, драги! Видећеш колико ће воћа бити!“, из чега је схватио да ће морати да се потруди у Америци.

У току ових десет година старчевих посета Америци, он је схватио да месец-два годишње није довољно. Било је неопходно да започне изградњу манастира у Америци. Он је такође имао откровење од Господа да је неопходна изградња манастира. Ево шта нам је старац испричао о томе. У почетку он није желео да прихвати овај „велики посао“ изградње манастира. Молио се Господу, говорећи му да он није у стању да прихвати тај посао. У једном тренутку је чуо глас Христа, Који му је рекао: „Не, бићеш ми послушан и преузећеш тај посао на себе!“ Онда је старац одговорио: „Добро, Господе, али ми само дај толико љубави која ће бити довољна за све људе који ће доћи код мене.“

Одакле баш двадесет манастира у Северној Америци? У својој књизи „Дарови пустиње“ (2005) Киријакос Мартидес је записао да је старчев задатак био да изгради онолико манастира у Америци колико их има на Светој Гори. Зашто је баш морао да гради манастире у Америци? Старац је рекао у разговору да је изградња манастира за последња времена када ће доћи „непријатељ“ (антихрист), и баш у Америци, јер ће све одавде почети и стога је људима овде потребна духовна храна и помоћ.

- Који је први манастир основан од старца Јефрем у Америци, и коју монахињу је поставио за игуманију тог манастира?

- Старчев први манастир у Америци, отворен 1989. године, био је у Пенсилванији – Рођења Пресвете Богородице. Прва игуманија старца Јефрема у Америци била је блаженог спомена мати Таксиархија († 1994). Мати Таксиархија била је света душа, Богом изабрана. Имала је тако велике духовне дарове као и мати Макрина. Након њеног упокојења мати Макрина је говорила о њој: „Никада ме није узнемирила, нити ми противречила. Била је анђео“. Мати Макрина је била много везана за њу и бринула се за њу. Мати Таксиархија је била изузетно лепа, добра, љубазна и насмејана жена. Није имала ништа од оне строгости коју често видимо код монаха.

Након што је мати Таксиархија отишла за Америку 1989. године, писала је писма мати Макрини у којима се осећа њен бол: било је очигледно колико јој је било тешко да живи далеко од свог манастира, у страној земљи, другојезичној, без иједног познаника, нити било кога са ким би могла да се моли – по први пут је била потпуно сама у манастиру. Мати Макрина је лично отишла у Америку да види своју драгу духовну кћер, и да види својим сопственим очима све те тешкоће. Тада се утврдила у одлуци да не пусти више ни једну сестру из манастира.
Иако је старац желео да узме сестре из Портарије за Америку, пошто је мати Макрина рекла: „Док сам жива, не могу дати више“, он је почео да узима сестре за Америку из манастира са Тасоса и Сереса.

Али, на дан сахране мати Таксиархије десила се својеврсна прекретница, као неко откривење свише. Мати Таксиархијa je живела мање од пет година у Америци. Боловала је од рака, и отишла је Господу 3. августа 1994. године. Практично цела духовна породица старца Јефрема се окупила на њеној сахрани у Пенсилванији: мати Макрина је долетела са неколико других сестара из Грчке, дошле су америчке игуманије, а са Свете Горе сам старац Јефрем.

Нешто пре сахране, десило се чудо: на челу упокојене мати Таксиархије појавило се миро у виду капи, које су изгледале као капљице зноја, али су испуштале чудесан мирис. Сви присутни су видели ово чудо. То је оставило снажан утисак на мати Макрину, те се она сложила да отпусти своје сестре у Америку.

У октобру 1994. старац Јефрем се договорио са мати Макрином о томе које би сестре узео, и у мају 1995. неколико монахиња је прешло из Портарије у Америку. Мати Макрина је плакала док је слала своју духовну децу у Америку. Говорила је: „Која је друга мајка толико бринула као ја? Толико деце да се подигне, васпита – и тако да их узмете право из мојих руку!“ Не да није хтела да их да Господу – њен цели живот је био предан и посвећен Господу, али је она, као мајка, била веома осетљива и јако везана за своје сестре и желела је да их заштити од опасности, видећи кроз какве потешкоће пролазе након одласка из њеног манастира. То је био њен крст.

- Са каквим потешкоћама се старац Јефрем сусретао у току изградње манастира у Америци?

- Градити манастире у Америци није било лако. Тамо, чак и међу православнима, могу се осетити тотално другачији верски обичаји – дух секуларизма. Али старац Јефрем је успео да постигне изванредне резултате, чинећи мудре одлуке – делимично захваљујући Божанском просветљењу, делимично захваљујући својој невероватној природи: он је веома паметна особа, и све што ради, ради брзо и лепо.

Старац је видео да је неопходно све радити брзо. Он би стално говорио: „Морамо да пожуримо да све завршимо на време, тешка времена долазе у свету“. Поред тога, наишао је на велики отпор од стране архиепископа Јакова Кукузиса, који испрва није давао благослов за изградњу манастира. Мати Таксиархији је било веома тешко јер је била потпуно сама, али је она била света душа и имала пуно дарова.

Старац је ускоро схватио да неће добити благослов од стране Грчке Цркве за изградњу још неколико манастира. У то вријеме он се упознао са неколико архијереја Руске заграничне Цркве и они су му понудили своју помоћ. Када је старац говорио о овој понуди у Грчкој, то је изазвало талас осуда многих његових познаника, као и званичних црквених личности и он је дошао у веома тешку ситуацију. Они су му рекли да је Руска Православна загранична Црква, неканонска црква. Многи су тада старца звали прелешћеним.

Када се све то дешавало, старац се нашао у стању богоостављености: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ У исто време, старчева духовна деца сведоче да је у овом тешком периоду старац имао толико благодати да је просто одисао неким слатким миомирисом. Све што би дотакао, почело би да слатко мирише. Када је исповедао чада, покривао њихове главе са епитрахиљом, њихова коса би мирисала по неколико дана. Ако би дотакао салвете оне би почеле да испуштају овај мирис. Његова одећа и скуфија испуштале су мирис. Што су јача била искушења, јачи се мирис осећао. Не само старац Јефрем, него и његова духовна деца су имали откривење од Господа да је то што старац ради од Бога.

На крају, после неколико месеци старац је добио благослов од Васељенске Патријаршије за изградњу манастира. Архиепископ Јаков, који је био противник изградње, у то вријеме се већ био упокојио у Господу. Његов наследник, архиепископ Спиридон (Папагеоргиу, 1996–1999), био је љубитељ монаштва. Затим је старац Јефрем почео да отвара манастире један за другим.

Старац је успео да све то заврши на време. Архиепископ Спиридон је поднео оставку 1999. године, и поново је наступио тежак период за старца. Ево шта је он говорио о томе: „Што више борбе имам, све више волим овај посао“; „Велики посао се достиже великим корацима. Морамо пожурити да постигнемо све“ и још: „Ко се може супротставити вољи Божијој?!“ Старчева духовна деца кажу да је он увек говорио о свом „великом послу“ са великим ентузијазмом и љубављу. Његов рад је био прожет патњама, са додатним потешкоћама, а његово лице испрано потоцима молитвених суза. У Грчкој нема другог таквог примера, друге такве особе, која би урадила све то у свом животу.

- Колико је манастира сада под духовним руководством старца Јефрема?

- Тренутно постоји осамнаест манастира у Америци, а старац је и духовни отац четири манастира на Светој Гори и осам женских манастира у Грчкој. Поред њих, постоји још неколико братстава и сестринстава који немају статус манастира (тзв. старчеви скитови).

Стога, рад старца Јефрема је јединствен. Господ га је припремио и дао му много благодати и велику смелост да заврши тај „велики посао“. И, наравно, молитву. Старац је у својим беседама говорио да никада не доноси озбиљну одлуку, ако претходно не прими поруку од Господа како да поступи. Како он прима та обавештења од Господа за нас је тајна. Ми то не можемо разумети. Али је све одлуке о томе ког ће монаха или монахињу именовати за игумана, односно игуманију, доносио након огњене молитве и неке речи од Господа. Такав велики посао никада не би могао бити остварен снагом једног човека. Како једна особа може да све то постигне у свом животу? Колико само братстава и сестринстава је настало у Америци, Грчкој, на Светој Гори, колико само мирјана и православних породица старац руководи!

Да, старац Јефрем је примио корисно и достојно образовање од деде Јосифа. Он га је научио безусловној послушности, јер је знао да ће после његове смрти старац Јефрем морати да буде послушан самом Христу, што је неупоредиво теже. Само замислите, да ли је било лако старцу Јефрему да напусти манастир Филотеј на Светој Гори, тако диван, благословен, прелепо организован? Да све то преда у руке свом ученику како би он сам лутао негде далеко од своје отаџбине?!

Онда је почео да подиже манастире, одлучујући где и како ће градити. Он је морао да одлучи не само које сестре да узме из Грчке или Америке за сваки од њих, него и да привуче помоћ локалних православних породица за куповину плаца за будући манастир. Многе породице су подизале новац са својих рачуна како би купили потребну земљу.

Сваки манастир има своју причу о томе како је старац одлучио коју парцелу треба купити и како градити. Очекујући долазак првих монаха и монахиња у сваком новом манастиру, старац би се побринуо да добро припреми њихове нове домове, да буду удобни и привлачни. Он би лично доносио букете свежег цвијећа, постављао у дворишта слатке мале скулптуре животиња, и пунио фрижидере са свежим производима уочи њиховог доласка. Старац би се побринуо да браћа или сестре имају све неопходно како би одмах започели нормалан монашки живот у свом новом месту. Међутим, неминовно је долазио тренутак када је старац морао да оде, тако да су они остајали сами да наставе оно што је старац започео. И он би одлазио, носећи на својим плећима бригу за други нови манастир.

Старац Јефрем такође казује да је увек бивао потпомогнут молитвеним заступништвом свог старца, деде Јосифа. „Никада нисам ништа урадио без благослова мог старца. Одлазим и враћам се у своју келију и сваки пут умно узимам благослов од свог старца“, речи су старца Јефрема. А деда Јосиф је велики молитвеник и помаже не само старцу Јефрему у његовом раду, него свима.

- Јерођакон манастира Светог Антонија Великог у Аризони, отац Серафим (Молибог) понудио је мали додатак нашем разговору:

- Први манастир који је старац основао у Америци био је женски манастир Рођења Пресвете Богородице у близини Питсбурга у Пенсилванији, 1989. године. Нажалост, од стране Грчке Цркве у Северној Америци није имао разумевања, нису му дозволили да отвара и друге манастире. Чак су покушали и да га протерају из земље. Онда је он, сигуран сам по Божанском откровењу, прешао у надлежност Руске Православне заграничне Цркве (манастир Рођења Пресвете Богородице је остао у Грчкој Архиепископији). Синод РПЗЦ примио је старца Јефрема са великом љубављу и рекао му: „Старче, само напред – отварај манастире и доводи монахе и монахиње из Грчке да их насељавају.“

Старац се са великом љубављу сећа тог времена и каже да је заиста срео свете људе у Руској Цркви, како епископе тако и свештенике. Посебан утисак на старца је ставио сусрет са архиепископом Константином (Јесенским), викаром Источно-америчке епархије. Он се упокојио 31. маја 1996, а његови земни остаци су пронађени нетрулежни у децембру 2014. године. Појава владике Констанина је оставила неизбрисив траг на старца: носио је похабану скуфију, „као монах из Каруље на Светој Гори“. Старац је такође много волео побожне руске православне емигранте.

Када је вест о старчевом прелазу у РПЗЦ стигла до Атоса и васељенског патријарха, дошло је, нажалост до олује неспоразума и револта појединих. Васељенски патријарх је захтевао објашњење од старца. Грчка Архиепископија је тражила од старца да се врати и обећала му да ће му дозволити отварање манастира. Старац је схватио да би најбоље рјешење у тој тешкој ситуацији било да се врати Грцима, што је и учинио годину дана након напуштања.

До тренутка отварања манастира Светог Антонија Великог у Аризони, лета 1995, старац је успео да отвори још шест манастира. Првојерарх Грчке Цркве у Америци 1996. године постао је архиепископ Спиридон. Он је много подржавао старца, и у току његове службе (1996–1999) старац је отворио још осам манастира. Последња два манастира старац је отворио након повлачења архиепископа Спиридона. (текст преузет са интернет портала Православие.ру)


Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, приснопамјатни старче и оче наш Јефреме!