Верска настава - трећа година (30. Март

Тема часа: Вера и формализам у вери

Уводна питања:

Шта за вас представља сâм појам вере, шта вама то значи?

Шта значи веровати човеку?

Да ли та вера обавезује, или је то само ствар нашег личног

опредељења и избора?

На основу тога, шта бисмо могли да кажемо да је вера у Бога?

Да ли сматрате да људи често само формално верују?

Не чини ли вам се да је много оних који су номинални хришћани, тј. само именом, али не и делима?

Када говоримо о овим и бројним другим темама, за нас хришћане је веома важно да видимо шта нам о томе каже Свето Писмо. Тако, свети апостол Јаков у својој посланици пише: „Браћо моја, не гледајући ко је ко, имајте вјеру у нашега Господа славе Исуса Христа. Јер ако дође на сабрање ваше човјек са златним прстеном и у свијетлој хаљини, а дође и сиромах у биједној хаљини, и погледате на онога у свијетлој хаљини, и речете му: Ти сједи овдје лијепо, а сиромаху: Ти стани ондје, или сједи овдје ниже подножја мојега; Зар тиме не учинисте разлику у себи и постадосте судије са злим помислима? Чујте, драга браћо моја, не изабра ли Бог сиромахе овога свијета да буду богати вјером, и насљедници Царства које обећа онима који Њега љубе? А ви понизисте сиромаха. Нису ли богаташи ти који вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове?“ (Јак 2, 1 – 6).

Шта ово значи? То значи да се наша вера огледа у томе како се односимо према људима са којима се срећемо, према нашим ближњима. Тај наш однос према њима је показатељ, лакмус папир, наше верности. Надаље, то значи да вера више није само приватна ствар, како то обично говоримо, већ нешто што се дешава у интеракцији и односу између Бога, мене и мог ближњег. Стога, не постоји приватни хришћанин, у смислу да се његова вера тиче само њега и тренутка који он изабере. Вера се тиче сваког сегмента нашег живота, и морамо да је сведочимо увек, а не само када смо расположени. Вера је живот, наше опредељење, наш избор којим живимо и дишемо.

Исто као што када волимо, чинимо то у сваком тренутку и узрастамо у тој љубави (према Богу или некој вољеној особи). На исти начин узрастамо и у вери. Међутим, уколико подвајамо људе, уколико имамо прорачунат однос према њима, како ту можемо говорити о вери? Ако Христос не гледа ко је ко, ако се свима даје и воли чак и непријатеље и атеисте, како се ми можемо назвати Његовима када тако поступамо?

Настављајући даље, апостол Јаков говори у истом тону „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист? Тако и вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва?“ (Јак 2, 14 – 20).

Из ових Јаковљевих речи можемо видети да је вера без дела заправо ништа, јер наша дела говоре о нама. Говоре о томе какви смо и колики људи, какви смо верници. Наша дела говоре све о нама. Тако да, постоје људи који се можда не декларишу као верници, али су суштински верници, јер то потврђују њихова дела. Док, са друге стране, имамо људе који се изјашњавају као верници, али су у бити неверници, јер то сведоче њихова дела којих или нема или су зла. Тако у Јеванђељима налазимо једну причу о царинику и фарисеју, коју нам је сâм Христос испричао, настојећи да разграничи шта је вера а шта верски формализам. Та прича гласи овако:

„Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лк 18, 10 – 14).

Цариници Христовог времена су вероватно били најомраженији међу Јеврејима. Они су били људи са маргине, људи који се убирали порез од свог народа и давали римском окупатору, узимајући проценат за себе. Када би такав један цариник ушао у једну просторију у којој су се налазили његове комшије и познаници, сви би напуштали ту просторију. Са друге стране, фарисеји су били људи који су у формалном смислу били веома побожни и ту своју побожност су истицали на сваки могући начин, и што се тиче начина одевања, и што се тиче понашања, будући да су волели да их људи хвале због тога. Они су изузетно познавали свете списе и испуњавали су слово закона до танчина, али љубави нису имали, као што им је и сам Христос рекао једном приликом: „Него вас познајем да љубави Божије немате у себи“ (Јн 5, 42). Због њиховог лицемерја, они су врло често наилазили на жестоку осуду код Христа. Називао их је чак и окреченим гробовима. Ти и такви „побожни“ фарисеји су, међутим, распели Христа, док су презрени цариници, проститутке, рибари, убоги и обични људи поверовали у Њега.

Шта овом причом Христос хоће да нам каже? Хоће да нам каже да сама форма ништа не значи, ако смо изнутра празни, ако у нама нема љубави, вере и искреног покајања. Замислите данас да Христос похваљује неког човека за кога ми знамо да је криминалац, али се покајао, док са друге стране изобличава свештеника или вероучитеља. Зашто?

Зато што Христос гледа у наша срца, Њему је важно шта се ту заиста налази, а не то у шта смо се ми обукли. Ако је ту љубав, онда смо ми Христови, јер је Он сам рекао: „По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13, 35). Љубав је, дакле, знак нашег распознавања, а не то како се ми опредељујемо. А опет, љубав се потврђује кроз дела.

Христос на једном месту каже и следеће: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). То се управо односи на људе који су попут оног фарисеја из приче, који се наизглед моли Богу, а заправо се хвали и истиче себе како је бољи у односу на друге.

Дакле, док год се у нама не деси та унутрашња промена, све је узалуд. Можемо ми да се „прсимо“ да смо не знам какви верници и православци, ако наша дела тврде супротно. Тако ћемо данас, нажалост, често срести људе који су у стању да током поста ишчитавају садржај неког прехрамбеног производа до последњег словца, да можда нема трагова млека, али су са друге стране спремни да свом ближњем „откину“ главу за неку баналну ствар. Исто тако, многи „верници“ су своју веру данас спаковали у оквире обичаја, па се за њих вера исцрпљује искључиво у ложењу бадњака, фарбању јаја и слављењу славе. Поједини уђу у цркву само двапут у животу – кад се крсте и венчају, али се убеђени „православци“. Док их, међутим, њихова дела изобличавају, сведочећи њихово неверје. Не изобличава ли и нас сада у овом тренутку наша вера, када се у време епидемије корона вируса односимо тако себично према људима из нашег окружења? Велики број људи почиње ближњег да доживљава као сопствену претњу, не размишљајући да није можда и он сâм претња другоме. Овакве ситуације заиста показују шта ми носимо у себи. У оваквим околностима се испољи оно најбоље или, пак, најгоре у нама. Ако смо ми као хришћани у стању да у овим ванредним околностима грабимо све за себе и да обезбедимо искључиво себе, о каквој вери се ту може говорити?

На крају, формализам није само нешто што се тиче вере. Ми смо често формалисти у многим сегментима нашег живота, јер формално живимо сâм овај живот. Формално смо учитељи, радници, родитељи, деца, ђаци... Речју, тај токсични формализам прети сваком сегменту нашег живота, прети да затрује човека у његовој целости. Зато је важно да га препознајемо и да у своја срца убризгавамо „противотров“, који се зове љубав Христова.

У вези са овом данашњом темом, препоручујем вам да погледате једну кратку причу, која се зове „Нема молитва“:

Видео прилог: