Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.
За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.
Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.
У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?
Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.
Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.
Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.
Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.
Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).
Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.
Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.
Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.
Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.
У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.
На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.
Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.
Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?
Презвитер Оливер Суботић
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
