Type Here to Get Search Results !

Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем


Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 

Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем 

Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. Исто тако, ни у којим условима, па ни у условима епидемије и пандемије, ниједно људско биће не може да живи потпуно изоловано, без икаквог додира и заједнице са другим људским бићима, почевши од породице као основне ћелије друштва па до друштва у целини. Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи.
  
У неким од помесних Православних Цркава, па и у нашој, појединци су се досетили да причешћују на „првобитни“ начин, позивајући се на Литургију светог апостола Јакова, тако што ће верници сами узимати свети Агнец натопљен Крвљу Христовом и тако избећи опасност од евентуалне заразе (o tempora, o mores!). Прећуткују, међутим, да њихов начин причешћивања верникâ није ни налик начину причешћивања у Литургији Јаковљевој, на којој се сви причесници причешћују тако што им литург даје на руку честицу светог Агнеца (не узимају га, дакле, сами), а затим сви по реду помало испију из часног путира, као што чине и свештеници. Другим речима, свештеник причешћује њих онако како епископ причешћује њега. Заборављају, наравно, да ни тај њихов – тобоже стари, а заправо потпуно нови – начин причешћивања, с обзиром на све свештенорадње везане за Агнец, од проскомидије до његовог ломљења или сечења на честице пред само свето Причешће, не искључује могућност заразе уколико се прихвати теза да је могуће заразити се због причешћивања, вршеног на било који начин (јер је, Боже мој, могло да се деси да све литургијске свештенорадње врши неко већ инфициран!). Ово би било смешно да није тужно.  

Рећи ћу успут да је и негативни однос према  кашичици (правилно: светој ложици), наводно непознатој Цркви првих векова, не само литургички него и историјски неоправдан. У самим почецима свог историјског живота новозаветна Црква је имала веома мало чланова. После се број хришћана постепено повећавао захваљујући систематској мисионарској активности и делатном сведочењу вере од стране самих хришћана. Због тога су међу новокрштенима и међу онима који се причешћују – а добро знамо да су се у раној Цркви на свакој светој Литургији причешћивали сви присутни – већину чинили одрасли људи. Имамо, међутим, веома рана сведочанства, и то новозаветна, да Цркви нису приступали само појединци већ и читаве породице. Тако у Делима апостолским читамо о обраћенику Корнилију, римском официру у Кесарији, да је био „побожан и богобојазан са целим домом својим” (10, 1 – 2), вероватно као прозелит јудаизма, а затим га је крстио свети апостол Петар, бесумње са „целим домом његовим” (10, 3 – 48). У продужетку се наводи како се крстила Лидија из Тијатире и дом њен (16, 15), као што се, после чудесног ослобођења апостолâ Павла и Силе из тамнице, каже за тамничара: „И одмах се крсти он и сви његови“ (16, 33), а на исти начин и Крисп, старешина синагоге, „поверова у Господа са свим домом својим” (18, 8). Свети апостол Павле сведочи да је лично крстио „дом Стефанинов“ (I Кор. 1, 16; ср. 16, 15).  

Намерно смо подвукли изразе дом, цели дом и сви његови да би сваком било јасно да је реч о читавим породицама, укључујући, разуме се, и децу. Можемо ли замислити да прве хришћанске породице нису причешћивале и своју децу? А да ли је то било могуће онако како су се тада пречасном Крвљу Христовом причешћивали одрасли, пијењем из заједничког путира? Свакако да није! Стога мирне душе можемо претпоставити да је причешћивање одојчади и дечице вршено кашичицом, као и данас, а да је кашичица после више векова уведена и за одрасле због мноштва причесника, што је искључивало могућност првобитне праксе причешћивања свих из само једног путира. Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. 

Чудног ли феномена: атеисти би да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! У самој ствари на делу је најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји, под маском бриге о људима. Сви ранији гонитељи, од Нерона до Хрушчова, гонили су хришћане грубом физичком силом – хапшењима, мучењима, тамновањем, прогонством, убијањем – само зато што верују у Христа. Модерни, „мутирани” гонитељи практикују софистициране, „хибридне” и „мрежне” методе, без примене физичког насиља, али са применом небивалог духовног насиља. Они – премда по правилу безбожници, у најбољем случају декларативни верници – покушавају да поробе Цркву, да је изнутра контролишу, да њоме изнутра управљају уместо њене богоустановљене законите јерархије. Али труд им је узалудан: Цркву нико не може окупирати и подјармити, ни споља ни изнутра. Њу, по речима Самог њеног Оснивача, ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16, 18). Њихово је људско – и само људско – право да не верују и да се не причешћују, а наше је људско – по нама и богодаровано – право да верујемо и да се причешћујемо.  

Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Зар сваког жаљења достојних христобораца и црквобораца? Уосталом, ми њих не мрзимо већ се и за њих молимо и желимо им свако добро на путу добра. Додуше, истине и искрености ради, морамо признати да могућност заразе преко светог Причешћа заступају – отворено или имплицитно, потпуно или делимично – и неки теолози који себе сматрају православним теолозима. Али њих демантују неоспорне историјске чињенице које показују да нису у праву и да се, нажалост, полако, али сигурно, крећу у правцу либералног, чак и ултралибералног протестантизма, а неки су, нажалост, у међувремену већ еволуирали у чистокрвне протестанте православног порекла.