Увод: један Хлеб и једна Чаша

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 

Увод: један Хлеб и једна Чаша 

Већ две хиљаде година, од Тајне Вечере (Мат. 26, 26 – 28; Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и I Кор. 11, 23 – 26) до данас, хришћани се причешћују на исти начин – од једнога Хлеба и из једне Чаше, као што стоји у тексту Литургије светог Василија Великог. На тој чињеници се темељи јединство и јединственост Цркве. Црква није установа која претходно постоји на основу догматских и других премиса, па накнадно одлучује да је потребно и корисно служити свету Евхаристију. Није тако него Црква уствари постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Праслику те чињенице налазимо већ у старозаветној епохи: „...Сви исто јело духовно једоше и сви исто пиће духовно пише” (I Кор. 10, 3 – 4; ср. IМојс. 16, 35; 17, 6 и VМојс. 8, 3). Нови Завет је експлицитан: „...Један је хлеб (Хлеб Причешћа), једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (I Кор. 10, 17). Излажући на другом месту истину о јединству Цркве, свети апостол Павле пише: „Једно тело, један Дух..., један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију...” (Еф. 4, 4 – 6). Смисао је увек исти: ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим (напомињемо да се у свим овим текстовима појмови Хлеб и Тело налазе на првом месту, чак пре појмова Дух Свети, Господ и Бог и Отац свију). Кратко и јасно речено, Црква је Евхаристија, а Евхаристија је Црква. Без Евхаристије, односно без светога Причешћа, Цркве нема.  

Надобудним „младим лавовима” квазимодерне, ултралибералне, „научне” теологије који своје текстове објављују махом на порталу Теологија.нет (што многи читају Теологија? Њет!) узалудан је сваки њихов покушај да ревидирају свето Јеванђеље и да свисока, „научно”, искритикују свете Оце и Учитеље Цркве и прикажу их било као незналице било као људе погрешних уверења у поређењу са високонаучном спремом њих самих, критичарâ, судијâ, пресудитељâ и својеврсних инквизитора, којима није потребан мандат и благослов јерархије да ауторитативно, а пре свега „оригинално”, излажу и тумаче садржај хришћанске вере.