Свето Причешће – историјска и есхатолошка реалност

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 

Свето Причешће – историјска и есхатолошка реалност

Следствено, свето Причешће није „ритуално конзумирање хране и пића” (како су се, први у историји, изволели изразити високи дужностници владајућег режима у Црној Гори) него „највећа светиња коју ми примамо”, како пише свети, богонадахнути и изразито евхаристијски теолог, ава Јустин Поповић. Друкчије не може ни бити јер је прву Евхаристију служио и прво Причешће присутнима (у конкретном случају Својим апостолима) дао Сâм вечни Оснивач и Првосвештеник Цркве, Богочовек Исус Христос. Ево историјског сведочења о томе: „И док су јели, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје, па узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога Завета која се излива за многе на отпуштење грехова” (Мат. 26, 26 – 28; ср. Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и IКор. 11, 23 – 26). Својеврстан и потпуно умесан коментар на ово сведочење даје свети апостол Павле у облику двају реторских питања која су самим тим и потврдан одговор на њих: „Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христова?” (IКор. 10, 16). Од те прве свете Евхаристије и првог светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје и у животу „будућега века” – служи се света Литургија и на њој се хришћани причешћују Телом и Крвљу Христовом, с тим што ће се у будућем „незалазном дану” Царства Божјег причешћивати још присније, још потпуније, у што нас уверава једно од литургијских благодарења после светог Причешћа. Кад би Црква престала да служи Литургију, чији је смисао и врхунац свето Причешће, престала би и да постоји, а то никако није могуће.

  

Појавили су се, међутим, „новоправославни”, „либерални”, „модерни” теолози – теолози јесу уколико се баве питањем Бога, али нису особито православни, а у екстремним случајевима су протестанти православног порекла – који оспоравају учење светог Игнатија Богоносца о светом Причешћу као Леку бесмртности и заступају тезу да свето Причешће није „медикамент за привремено излијечење” овде и сада него, пре свега (или независно од свега?), „Залог за васкрсење и коначно потпуно исцјељење”, чему нас поучава или, може бити, подучава један прота из „светосавске Херцеговине”, бесумње cum permissu superiorum (уз дозволу својих претпостављених). По њему, Причешће не треба да доживљавамо „као неки лијек за наше тјелесне болести, јер оно то, прије свега, није!” И даље: „Оно није никакав мелем, у смислу да исцјељује наше болести”. 

Исцелитељска моћ Причешћа је, по овом аутору и по другим „новоправославним” ауторима, фикција у реалном историјском контексту и представља само израз наше наде на његову будућу есхатолошку исцелитељску моћ будући да је оно „залог” и „почетак” будућег живота. Овде се заправо заступа теза о непостојању везе између историје и есхатологије. Одсуствује искуство и учење Цркве о есхатолошком карактеру историје, по којем и доба Христовог овоземаљског живота представља „последње дане”, и о прожимању историје и есхатологије већ овде и сада тако да је један те исти Христос већ дошао, у сваком тренутку долази и у будућности ће доћи, а ми Му се молимо: „Дођи, Господе Исусе!” (Марáн атá: Откр. 22, 20). Заборавља се да је Христос Господ и Сведржитељ „који јесте, и који беше, и који долази” (Откр. 1, 8). Радо прихватајући поставку да Причешће није обични „медикамент овога свијета”, а поготову није „амајлија” и магијско средство, придружујемо се питањима господина проте: „Шта Причешће јесте? Како ми, онда, говоримо да је Причешће на здравље душе и тијела?” Да ли је посреди само „коначно потпуно исцјељење” у будућем Царству, без везе са нашим конкретним, овоземаљским животом и искуством? Јер, он управо то тврди: „...Када имамо неку болест, бубрежну, стомачну и било коју другу, кад се причестимо, то није однесено...” 

Као одговор на питања и теорије „новоправославног” – па још и „научног” – богословља, нека нам послуже сами литургијски текстови наше Цркве јер су они као lex orandi најаутентичнији израз искуства које називамо lex credendi. Најпре бисмо поставили нека питања на која бисмо радо чули одговор вере, а не безблагодатног разума: 

– Да ли је Христос, који је толико болесника исцелио, исцељивао реално, историјски проверљиво, или привидно, тек есхатолошки уверљиво? 

– Да ли су апостоли Његови исцељивали људе као и Он или нису? 

– Да ли су свети угодници Божји, од најстаријих па до најновијих времена, исцељивали људе као и Он или нису? 

– Да ли данашњи угодници Божји, знани и незнани, исцељују људе као и Он или је то само „наратив“ из превазиђених Житија светих? 

– Како схватити Христово обећање да ће онај ко верује у Њега творити дела која Он твори, па, штавише, и „већа од ових”? (Јов. 14, 12). Или Његово обећање да ће хришћани полагати руке на болеснике и они ће оздрављати? (Марк. 16, 18). Или Његово обећање да хришћани, „ако и нешто смртоносно попију, неће им наудити”? (Марк. 16, 18). Узгред, како икоме може да науди причесна Крв Христова? Није ваљда смртоносна? Или је, како нас учи Сâм Христос, живоносна и животворна, јача од свих вируса, бактерија, зараза? 

– Шта значе „дарови исцељивања” силом Духа Светога, о којима збори свети апостол Павле? (IКор. 12, 9).