– Нико од учесника изборног процеса не може рећи да у тој политичкој утакмици представља Цркву. Међутим, имамо право бар на нивоу одговора свјетовној власти која, отворено или прикривено, исказује амбиције да преуређује црквену структуру да, онако са дистанце, и без укључења у изборни процес, пожелимо срећу и Божји благослов свакоме ко искрено тражи промјену живота у Црној Гори набоље, ко се бори не за властољубље и приватни профит, него за правду, поштовање Устава, па и против безакоња у односу на вјеру и Цркву, рекао је митрополит
– Црква подржава и благосиља младе, паметне и способне синове и кћери Црне Горе који и на том политичком пољу желе и умију да промијене ствари набоље, а не подржава оне који су гласали и који још увијек у животу држе овакав један антизакон, жртвујући и Бога за своје властољубље и обоготворење своје власти, поручио је владика Амфилохије.
Црква не излази на изборе, нити јој је тамо мјесто, али хоће да пожели срећу свакоме ко искрено тражи промјену живота у Црној Гори набоље, ко се бори за правду, поштовање Устава, па и против безакоња у односу на вјеру и Цркву, као и да такву политичку срећу и политички напредак не пожели онима који су изгласали спорни Закон о слободи вјероисповијести и који поистовјећују себе и своје властољубље и сопствене интересе са државом Црном Гором. То је у интервјуу за ” Дан” поручио митрополит црногорско-приморски Амфилохије, наводећи да Црква никоме није ни коалициони партнер ни политички противник.
*Како коментаришете реторику коју ДПС користи у својим честим саопштењима усмјереним против Цркве, као и њихову најаву да ће се они, као партија, на предстојећим изборима, обрачунати са СПЦ и, како кажу, њеном политиком?
То је очигледно наставак њихове неразумне политике, усм јерене против уставног поретка ове земље. Она је започела још прошле године на партијским конгресима ове странке када је њихов први човјек најавио да ће та партија “обновити цркву”, а наставила се њиховом отвореном пријетњом да ће држава формирати “националну цркву Црногораца”. Потпуно је против разума и логике да неокомунистичка политичка власт, која мучи муке да у овој земљи ријеши питање економије, корупције, судства, туризма, незапослености… да се она сада, напрасно, бави уређењем и стварањем цркве. То иде до те мјере да атеиста предсједник у свом најновијем интервјуу изјављује да ће радити на обнови “црногорске цркве” не само док је на власти, него док је жив. Очевидно, овај лењинистичко-титоистички ђак, поставши вјерник либералног капитализма, схватио је да Црква није уништена, али није схватио шта је и ко је Црква, и каква Црква је постојала и постоји у Црној Гори, па мисли да он може да је ствара и обнавља, као своју партију. Прихватајући ноторну лаж да је она нестала 1918. године и држећи се максиме “Никад више 1918.” (намјесто “никад више 1916. окупација, капитулација, бјекство краља и издаја савезника”), стварајаћи независну Црну Гору као атеиста хоће да створи и Цркву своје партије, заиста, јединствен случај у свијету.
Такву услугу од владајуће партије нијесмо тражили ни ми свештеници, ни вјерујући људи, а још мање то од ове власти очекују мањински народи и они који нијесу православни хришћани. Па се питамо у чије име, и за чије потребе они то сада раде? Устав Црне Горе јасно и недвосмислено каже: ако има неких тема и проблема из домена вјере и црквеног живота, такве теме рјешавају Црква и остале вјерске заједнице, а не држава. И обрнуто. У циљу спровођења ове и овакве штетне антицрквене политике донесен је и овај безакони закон на чијој измјени Црква инсистира ево већ годину дана. Нажалост за сада, безуспјеха. Зато, није за чуђење и ово најновије предизборно обраћање Цркви од стране владајуће партије и њеног предсједника, јер је њихова очигледна намјера да све у вези с Црквом политизују и да унесу у неке своје партијске приче. Они добро знају да Црква не учествује на изборима. То није простор за дјеловање црквене ријечи, и немају људи из ДПС-а проблем с Црквом на предстојећим изборима, него са многим другим питањима: од услова за гласање у вријеме пандемије, преко питања регуларности изборних спискова и бирачких листа до повјерења грађана Црне Горе у политику коју воде и надгорњавања са опозицијом. То су њихове праве теме, које будући да на њих немају прави одговор јавност обмањују причом о Цркви.
*Дакле, поручујете да Црква не иде на изборе?
Боже, сачувај! Нити смо, као Црква Христова, икада мислили о томе, нити нам је тамо мјесто. Избори су ствар партија, подјела, надметања, искључивости а Црква све обједињује у своје Свето крило. Шта ће Цркви избори око земаљске власти кад се она изборила и бори Христовим васкрсењем за Царство Небеско, и кад је на тај начин, кроз Христа, “побједила свијет” и “није од овога свијета? Дакле, у томе не учествујемо, нити ико од учесника изборног процеса може да каже да у тој политичкој утакмици представља Цркву. Међутим, имамо право бар на нивоу одговора свјетовној власти која, отворено или прикривено, исказује амбиције да преуређује црквену структуру да, онако са дистанце, и без укључења у изборни процес, пожелимо срећу и Божји благослов свакоме ко искрено тражи промјену живота у Црној Гори набоље, ко се бори не за властољубље и приватни профит, него за правду, поштовање Устава, па и против безакоња у односу на вјеру и Цркву. Исто тако, имамо потпуни легитимитет, да такву политичку срећу и политички напредак не пожелимо онима који су овакав закон изгласали, и који поистовјећују себе и своје властољубље и сопствене интересе са државом Црном Гором.
Ми смо, с друге стране, свјесни ситуације, о којој говоре и политички такмаци, па и представници НВО сектора, па чак и бројне међународне адресе да стоји велики знак питања изнад регуларности оваквих избора. Поготово у вријеме бројних здравствених забрана и ограничења због пандемије које у великој мјери спутавају црквени и друштвени живот у Црној Гори, као и јавни живот грађана. Наше је да подсјетимо на то, управо онда када нам из владајуће гарнитуре пријете како ће се нешто ријешити или показати на изборима. Напротив, и у најрегуларнијим условима за исказивање политичке воље грађана (које ми овдје немамо), Црква није никоме ни коалициони партнер ни политички противник, а камоли данас, када не знамо може ли поштен човјек отићи да гласа, хоће ли му глас бити купљен, или мора, истога дана, да сједи кући јер му је здравље угрожено?
Било како било, Црква подржава и благосиља младе, паметне и способне синове и кћери Црне Горе који и на том политичком пољу желе и умију да промијене ствари на боље, а не подржава оне који су гласали и који још увијек у животу држе, овакав један антизакон, жртвујући и Бога за своје властољубље и обоготворење своје власти.
*Српска православна црква је годинама имала коректне односе с властима и била пожељна адреса за сусрете. Како тумачите то што им одједном не одговара ни име, ни устројство Цркве, а ради се буквално о истим људима који деценијама уназад воде политику ДПС-а?
Прије свега, морам рећи да име наше помјесне Цркве не значи оно што људи из црногорске власти приказују народу, путем својих медија. Они нас приказују као да смо ми нека српска национална организација или што је још већа лаж да смо испостава неке друге државе, да смо страни, окупаторски фактор итд. То су најгнусније лажи и то је нејбезочније извртање истине. Митрополија црногорско-приморска припада Српској православној цркви и Православној цркви уопште, али се зове “црногорском”, као и за вријеме Краљевине Црне Горе, а њен митрополит, као и митрополит Митрофан Бан, па и Свети Петар митрополит Црне Горе, Брда и Приморја. Краљ Никола је назвао и “аутокефалном” јер је она стварала независну Црну Гору, он је био православни краљ и припадао тој Цркви, а Црна Гора хришћанска православна држава. Ко иоле зна устројство Православне цркве, томе је јасно да се Црква не може дијелити по националној основи, и да не постоји нека посебна Црква за Грке а посебна за Бугаре, па онда нека друга за Србе или Црногорце и друге. Православна црква је уређена помјесно и њени аутокефални дјелови се односе на неку област, територи ју, а не на засебност неких држава или народа. То што је временом, име те помјесне Цркве задобило национални предзнак, то није нарушило њену наднационалну универзалну суштину. Црква јесте једна, света, саборна и апостолска. Тако исповиједамо у Символу вјере на свакој литургији, и у име такве Цркве се крштавамо. Ја сам митрополит и свештеник и хришћанин који припада прије свега тој и таквој Једној Цркви, Божјој, Христовој Цркви, која се по већини вјерника назива “српска”, али и “црногорска” (у називу наше митрополије). Многи у свијету постају чланови те Цркве, остајући национално оно што јесу.
*Национално име Цркве није ништа мање дискутабилно него што је то национално име неке државе која данас себе сматра модерном и грађанском. Њемачка, Француска, Русија, Црна Гора оне су по својим уставима грађанске, и државе су свих њених грађана, а не само државе неког народа. Па ипак, те и такве државе, носе национална имена а не неке безличне називе као “држава свих”, “скуп грађана”, “друштво појединаца” и слично.Дакле, име СПЦ односи се на неки ток њене историје, на већински народ који јој припада, на богослужбени језик који се у њој служи, али то никако не значи да се ради о Цркви само Срба. Или, ако хоћете да то кажем и на други начин: ако име СПЦ не значи да је то Црква само српског народа, тако ни име епархије чији сам митрополит, Митрополије црногорско-приморске, никако не значи да су њени вјерници (па и грађани територије коју она обухвата) само и једино национални Црногорци. Видите у какав нас ћорсокак води такво наопако националистичко етнофилетистичко тумачење имена Једне и Јединствене Православне Цркве?
А што се тиче односа политичара према Цркви, то боље питајте њих. Мени су неке ствари ипак необјашњиве. Нормално је да човјек у току свог живота понекад промијени своје мишљење. И разумљиво ми је да то чине и политичари. Али да дозволиш себи да данас пљујеш и псујеш нешто што си здушно поштовао и подржавао и тада већ у зрелом добу свога живота? Е, то ми је непојмљиво.
*Како оцјењујете протекле, неуспјешне преговоре експертских тимова Владе и Цркве око измјене чланова Закона о слободи вјероиспови јести? Да ли сматрате да је то крај очекивања да ту може доћи до компромиса?
Ако ће поменути избори стварно бити одржани у заказаном термину, то онда значи да смо већ озбиљно у времену предизборне кампање. А то онда значи да сад више није вријеме ни за какве преговоре. Можда то није била намјера неког из власти, али отезање с преговорима, вишемјесечно ћутање на наше позиве да се води дијалог, довело нас је, сад у “пет до дванаест”, у ситуацију да Црква буде као онај неки сеоски пут, или локална школа коју ће владајућа партија отворити пресијецањем црвене врпце, пред изборе. Е, на такво понижење не пристајемо. Ми смо били ти који су све вријеме тражили да се разговори обнове, да се нађе компромис и били смо игнорисани. Зато, сада кажемо да ћемо чекати да избори прођу, па да онда причамо, ако буде политичке воље. У том погледу, ми не улазимо у питање ко ће сачињавати будућу црногорску власт. Наш захтјев остаје исти: да се постојећи закон уклони, да се измијене његове спорне одредбе, и да се тако измијењен изгласа у парламенту као нови, бољи закон.
Што се тиче самих преговора, наши правници су довољно рекли. Не желимо да омаловажимо уступке власти учињене у члановима 63 и 64 закона. Напротив, ти су уступци показали оправданост и утемељеност наших захтјева који су дуго времена били проказани од провладиних медија као захтјеви који, безмало, руше државу. И вјероватно би било прилике да се размјењују аргументи у погледу преосталог проблематичног члана 62 да није било крајње непримјереног условљавања од стране Владе да такви њени уступци иду “у пакету” са нашом регистрацијом, као неке нове вјерске заједнице. То је у тој мјери било изван духа преговора да о даљем дијалогу, у том моменту, није више могло бити ријечи. Захтијевали су да обавезно урадимо нешто што ни сам текст овога и оваквог закона не захтијева, а поготово Устав Црне Горе, евроамеричко право, по којима су имовина и вјерска права елементарна људска свечовјечанска права. Коначно, захтјевали су од нас да прихватимо да будемо једина од свих постојећих цркава и вјерских заједница у Црној Гори која би била уписана у регистар нових, а не евиденцију већ постојећих вјерских заједница.
Владини експерти нијесу теми приступили стручно, нијесу се бавили есенцијом текста који би, ако није добар, требало промијенити, или га оставити ако је одличан. Него су свему пришли више некако трговачки и партијски. Тако се, о једном закону, поготово овакве природе, не договора и не преговара.
НКТ некад дјеловао као политички комесаријат за борбу против неистомишљеника и Цркве
*Због ситуације с вирусом корона, обуставили сте доста црквених активности, али и изражавали незадовољство због начина на који се прописују и спроводе здравствене мјере. Како Црква види општу друштвену и здравствену ситуацију поводом епидемије вируса корона?
Нијесмо једини који имају приговор на двоструке аршине и селективну примјену здравствених мјера од стране Владе Црне Горе и њеног Националног координационог тијела за заразне болести. Колико су у једну руку оне оправдане и донијеле здравствену сигурност међу грађане, толико су, на други начин, шириле панику и неповјерење у друштву. Не може се очекивати од љекара да они буду свезнајући и да сваки њихов потез буде беспрекоран. Мислим да су црногорски љекари, у великој већини случајева показали и знање и пожртвовање и молимо се Богу да им награди и на добро врати њихов труд. Међутим, осјетан је био уплив недобронамјерних политичких мјерила у доношење здравствених мјера.
У једном моменту НКТ је више дјеловао као политички комесаријат за борбу против неистомишљеника ове власти и
против саме Цркве, него као институција с ауторитетом љекарске струке. Овако говорим због чињенице да су хапшења и привођења свештеника у Црној Гори изведена под плаштом “бриге за здравље”, а реално су била мотивисана политичком жељом да се ограничи и спријечи служење и дјеловање Цркве.
Наше молитвене литије су тренутно обустављене због озбиљности опште здравствене ситуације, али ћемо их наставити првом приликом, чим се за то укажу повољни услови.
Међутим, оно што нас као Цркву више од свега брине то су околности живота које ће наступити послије ове пандемије, и послије застоја у привреди, и у начину функционисања живота обичног грађанина. Све економске процјене говоре у прилог очекивању тешких услова живота и зарађивања коре хљеба. Црква никада није била адреса са које се ширила паника и безнађе. Вјерујемо да Господ Бог неће оставити свој народ. У том смислу, свакако је било времена и околности у којима су наши преци живјели теже од нас. Али оно у чему Богу треба помоћи, и оно што Бог свакако очекује од нас у свим временима, а посебно у околностима оваквих криза то је човјекољубље, узајамна пажња и испомоћ.
Вријеме пред нама ће тражити, више него икада прије, да онај коме је Бог више дао помогне ономе који нема. И то не на камату. И не надајући се повратку датога, него као да се самом Богу даје. Оно што је теби, који си здрав и који имаш, дао Господ, то ти Њему врати понажући свога брата. То је јеванђелски. И то је прилика да ову кризу користимо на своје усавршавање и на напредак, а не на стагнацију или пропаст. Ако будемо уфожени материјално то је прилика да стасавамо духовно.
Сва философија православног духовног живота је философија добровољног поста и одрицања ради братског напретка и спасења душе. Е па да видимо сад, како смо се Богу молили, какви смо били хришћани? Има ли у нама снаге да хришћанство покажемо на дјелу, или ће све, не дај Боже, бити празне ријечи. Црква је издвајала и издвајаће све што има да се помогне најугроженијима у Црној Гори. Она је свјесна своје природне улоге на пољу социјалне заштите и једнакости како вјерујућих хришћана, тако и свих оних који живе оконас, наших комшија без обзира на њихову вјерску или било коју другу припадност.
Престати с крвавим обрачунима, убиствима, зеленашењем, диловањем дрогом
Митрополит Амфилохије је упугио поруку грађанима Црне Горе:
Са трона Светог Петра Цетињског молим и преклињем, односно Богом заклињем, првенствено омладину Црне Горе, да моментално и без чекања, престану сви крвави обрачуни, убиства и потјере по улицама наших градова и по иностранству, али да престане и насиље власти над грађанима, као и корупционашка правда. То није Божји пут, и на тај начин нико неће истјерати ни правду ни спасење. Напротив, таква крвна освета и насиље донијеће зло међу људе које се тешко искорјењује. У Имену Божијем је Суд и Правда, и то не смијемо никад заборављати. Ко даје паре на камату зло чини! Ко тргује дрогом и шири је међу људе зло чини! Ко убија људе макар то било и из освете злочини! Ко врши насиље у име државе зло чини! То мора стати. Ако то не стане, не треба нам ништа, ни храм ни држава. Ако не стане мржња и прогон брата, какви смо ми онда то људи, и како дјецу васпитавамо? Искорјењивање крвне освете, неправде и насиља, борба против отимања туђег је аманет Светог Петра Цетињског Црногорцима, и Господња наука упућена свим људима и то јесу моје прве и последње ријечи у овом моменту.
