РАЗГОВОР СА ГЛУМИЦОМ ЈЕЛЕНОМ СРЕЋКОВ ИЗ НОВОГ САДА АУТОРКОМ МОНОДРАМЕ “ХРИСТЕ МОЈ ЖИВОТУ“
Поводом седамдесепетогодишњице упокојења Преподобне Стефаниде Скадарске и Битољске и Дечанске, урађена је монодрама „Христе мој животу“ чији је аутор глумица Јелена Срећков из Новог Сада. Са њом смо разговарали о Преподобној Стефаниди, о настанку монодраме и њеном извођењу. Монодрама је припљемљена по исповедним писмима Стефаниде Ђурчевић, које је пронашао дипломирани теолог Ристо Радовић (садашњи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије) 1963. године, у библиотеци манастира Високи Дечани.
*Каква је ово монодрама „Христе, мој животу“, и о чему она говори?
Ово је једна необична прича о љубави. И то каквој љубави - горућој, неугасивој, обостраној, опипљивој, узвраћеној, СВЕТОЈ љубави. Мислите да је немогућа таква љубав? Постоји неко о коме не бисте знали ништа да није писала исповедна писма свом духовнику епископу Виктору, и једино у тим писмима говорила. Ово је прича о „подвижници Христове љубави“, преподобној Стефаниди Скадарској и Битољској и Дечанској.
*Ко је била та чудесна Српкиња Стефанида и какво је њено житије?
Стевка А. Ђурчевић, потоња Стефанида, родила се 1887. год. у селу Врака код Скадра. Њен живот је био чудан и изван осталог света од самог детињства. Од своје седме године престала је да излази међу децу, да чува стоку, престала да говори и стално се повлачила у кућу, у тишину, где има мање људи и сусрета. Била је неписмена али је сама научила да чита и пише. Све је запустила и одала се само читању и моливи. За време преласка Српске војске преко Албаније, кад су Српски војници напаћени и намучени пролазили поред Скадра – она је кувала у казану кукурузне клипове и делила изгладнелим војницима. Остала је у сећању народа да је стално ишла у Цркву, не дружећи се ни са ким. Са Скадарским епископом Виктором Михаиловићем 1933. год. око двестапедесет српских породица напушта Албанију, а међу њима је била Стевка. Њени су отишли у Дреновац код Клине и ту је наставила свој подвиг, опет у засебној кућици.Увек код ње гори кандило и чује се шапат молитве. Браћа су је возила на литургију у манастир Дечане, недељом, средом и петком, где је стајала код ћивота Св. Стефана Дечанског. Причешћивала се најмање једанпут недељно и носила црно одело, слично монашком. Владика Николај је позива да посети манастир Жичу, обећавши јој да ће за њу направити посебну кућицу у близини манастира, али није дуго издржала тамо. Остала је свега три дана и одлучила да се врати на Косово и Метохију. На путу до куће упознала је сестру Наду Аџић, потоњу мати Ану, управницу Дечијег прихватилишта „Богдај“ из Битоља. Она одлучи да са њом оде у Битољ где је остала до смрти. Претучена је од Немаца због непоштовања наредбе о замрачењу града – није угасила своје неугасиво кандило – упокојила се од нанесених повреда (+1945. г.) на Велики Петак, на Велику Суботу је сахрањена, да би Васкрсење дочекала са Христом.
*Како су пронаћена ова исповедна писма Преподобне Стефаниде?
Исповедна писма пронашао је промислом Божијим 1963. године тадашњи дипломирани теолог Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије у библиотеци манастира Високи Дечани. Владика Амфилохије је био надахнут и испуњен љубављу према Преподобној Стефаниди, годинама је прикупљао сведочанства о њеном животу, толико пута посећивао њено родно мјесто, тражио њен гроб у манастиру Светог Христофора. Делови писама објављивани су осамдесетих година, прво у часопису „Јеванђелски неимар“, и у „Банатски весник“. Монахиња Стефанида Бабић, коју је замонашио Владика Амфилохије у манастиру Месић добила је име по Преподобној Стефаниди и сада живи у манастиру Нимник, написала је по благослову свог духовног, оца Митрополита Амфилохија, службу, житије и акатист преподобној Стефаниди, које је такође објављено у часопису „Јеванђелски неимар“. Све ово је сабрано је у књизи „Христе, мој животу“ и са благословом Митрополита Амфилохија издато у издању манастира Ћелија Пиперска пре десетак година.
*Одакле сте дошли на идеју на урадите монодраму о „најчудеснијој српкињи двадесетог вијека“?
Па ево, сада овде морам признати, да сте ме ви упознали са животом Свете Стефаниде и поклонили ми књигу. Када сам је прочитала, оставила је на мене врло јак утисак и заиста нисам могла да се одупрем мислима о њој. Убрзо сам и Митрополита Амфилохија упознала са идејом о томе да би било добро да се направи једна монодрама о њој. Та идеја ме је сваки дан покретала изнова, да се прича о животу једне заиста неуобичајене и посвећене жене исприча и другим људима који би хтели да је чују, али ето никада можда не би имали времена да прочитају. Митрополиту се свидела одмах та идеја, јер он зна о коме је реч и одмах ми је и дао благослов. Тако сам почела све више да ишчитавам њена писма и све више сам упознавала чудесну Стефаниду.
*Премијеру сте извели баш у дворишту ваше породичне куће у Чуругу, иначе познатом богомољачком месту у Бачкој?
Заиста нисмо могли ни замислити да ће по промислу Божијем и са благословом Преподобне Стефаниде, услед пандемије Корона вируса, прва премијера ове монодраме бити управо у мом дворишту у Чуругу. То сматрам великим благословом Преподобне, како и за себе и моје ближње тако и за ово место.Како једна душа која је „...живела испод Проклетија, али као бунтовник против проклетије живота и сваког зла ...“ да се нађе у једном војвођанском месту!? Па ето и Стефанида је стигла тамо где је Свети Петар Цетињски и хиротонисан за Митрополита, у Сремским Карловцима. Духовни простор је много шири и већи од видљивог. И повезаност Црне Горе и Србије много је чвршћа и јача него што можда у овим временима можемо то и да спознамо. Тако изгледа да је Стефанидина жеља била управо то да се њене речи прво чују овде.
*Надамо се да ће и други бити у могућности да погледају ову монодраму, где ће све бити изведена, где мож да се погледа?
Ако Бог да биће и других премијера у манастиру Нимник, у манастирима у Црној Гори, у њеном Скадру, у Републици Српској, Србији, и у Македонији посебно, а ако Бог да свугде где нам пут буде отворен благодаћу Божијом. Монодрама је првенствено направљена да може да се изводи у оквиру црквених духовних свечаности, у црквама, манастирима, црквеним портама и позориштима и културним центрима у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији и дијаспори. Њена душа се сигурна сам, заиста сада радује, а и сам Христос са њеним писмима и охрабрује све нас, поготово у овим данима када хара пандемија изазвана Корона вирусом, да превазиђемо све препреке и искушења.
*Да ли је тешко радити монодраму, ипак сте сами на сцени све време?
Мислила сам да је лако радити монодраму. Али кад сам почела врло брзо сам увидела да је заиста рад на монодрами „ход по мукама“. Тражила сам неког ко би могао да ми буде од користи, ко разуме све оно што монодрама тражи. Али сам и то убрзо схватила да треба да радим сама, да ћу се тако најбоље изборити са свим слабостима и потешкоћама које могу да ме снађу. Зато је рад на овој монодрами мало дуже трајао. Али ето још једно искуство више. У представи са више глумаца постоји та могућност да се ослониш на партнера и што се текста тиче и што се тиче кретње на сцени. А у монодрами је заиста велики изазов погледати се у огледало и видети заиста које су твоје могућности и себи то признати. Сада ће ми бити много лакше, после рада на монодрами да се у правом смислу речи играм на сцени у некој представи са колегама.
*Како је текст исповедних писама ове светитељке утицао, и како утиче на вашу личност?
Цео рад и њу саму сам доживела веома лично. Мислим да ме је највише додирнула са њеним „дугим трпљењем“ и онда сам заиста мало више размишљала о љубави и трпељивости. Стефанида ме је научила да волим више, и да Христа доживим као живог и увек присутног, а самим тим сам почела да се мењам и да препознајем да иако грешке увек правимо ми сами, ми можемо и да их и исправљамо. Па како се Стефанида мени откривала, откривала сам се и ја сама себи. Стефанидина прича се уклапа у оквир монодраме између осталог јер је водила један посвећен, подвижнички живот. Њен начин писања је оригиналан и специфичан. Иако самоука стил њеног писања је доследан и препознатљив. Као да је писао неки велики књижевник попут Достојевског или чак песнички попут Момчила Настасијевића. У овој монодрами, међутим, важна је тишина и шапат молитве. Њене речи, као и цео њен живот су само след њене посвећенсти и молитве, ништа више. Истина проваљује тако јасно, оштро и конкретно да сувишних , случајних реченица код ње нема. Све је врло опипљиво и проживљено. Њене речи су последица њеног живота усмереног једино и само ка Христу, мисли које су зароњене, предане и посвећене молитви и усмерене ка њеној јединој жељи – да буде са Христом. Други смисао и разлог живљења не постоји.Зато су паузе и шапат једина средства која могу да нам приближе њен живот. Њена једина радња је да се моли. Друго ништа. Када је била млађа радила је ручни рад али је и то престала јер ју је и то одвајало од Бога. И кад тако јасно и недвосмислено добијеш мисао и осећање о присуству Христа а не можеш да га додирнеш, покажеш, него га само носиш у себи као истину само теби показану онда добијеш жељу да ипак затражиш од Бога да ти барем одговори на питање које му Стефанида поставља: „Је ли света Твоја љубав са мном, као што је моја грешна с Тобом?“ И одмах добијеш и одговор. А тај одговор можете потражити ако дођете да погледате причу о Стефаниди, испричану у форми монодраме „Христе, мој животу“.
*Глас Преподобне Стефаниде кроз њена богомудра исповедна писма, чује се и данас и још више ће се чути преко монодраме „Христе мој животу“?
Разлог због којег сам урадила ову монодраму није ни историјски, па чак ни њен заиста велики подвиг у посту и молитви (подвижнички живот), већ њен апостолски жив осећај Христа. Она је својим животом, не само речима и мислима, приближила свима нама Христа, да га осетимо и да будемо са њим као она. То није могла ни на један други начин, већ кроз самоћу у којој је безбрижно са Богом боравила и са њим и једино са њим говорила.
Све муке свога живота, радости и патње, вапаје и боли, преточила у своја предивна, богонадахнута писма, и тако је направила пролаз, мост кроз време и на тај начин смртно учинила бесмртним, пролазно – вечним. На тај начин она говори и данас, жива је и данас и са нама прича данас у ово време комуникације и медија. Њена ћутња за овај свет говори много више него сва данашња, модерна средства комуникације и више него што би она сама рекла у свом животу да је цео свој живот беседила. Тако видимо да можемо много више и дугорочније говорити - не говорећи ништа, као храбри војник Христов ћутањем. Јер најважније није да ми једни другима причамо и говоримо, него је важно да говоримо Христа ради и да говоримо и да се обраћамо самом Христу. Стефанида нам баш у томе и помаже, да самог Христа видимо као свог најинтимнијег и најбољег пријатеља. Да се ослободимо и свој живот угледамо на Христа, као што је и она сама то чинила. Да пустимо ту благодатну Стефанидину тишину натопљену љубављу Христовом да уђе у нас, јер тек кад се смиримо и уподобимо Христу можемо да осетимо ту живу „...љубав која гори а не може да изгори....“ као једини смисао и разлог нашег кратког живота овде. Јер све што је њу удаљавало од Христа, свака радња у животу, мисао, говор са људима, она је то одмах одбацивала и чинила само оно што је Христу било угодно и што је он тражио од ње. Њено ћутање према свету, и њена жива, горућа љубав и молитва према Христу може да запали и у нашим срцима тај вечни пламен љубави према Господу и створитељу нашем, више него да нам је цео свој живот беседила. И то је управо био и мој разлог и велика жеља да говорим њене речи. Јер говорити реченице за које знаш да их је само Господ чуо и које су при том тако врсно написане као да их је писао неки веома надарени и учени писац или песник, а не нека самоука подвижница Христова, којој ни отац, ни мајка нису били писмени. Али су имали чисту душу и веру у Христа. Е онда и дарови сами од Господа долазе.
*Ви сте студирали и Филозофију пре него сте уписали Академију уметности – драмски одсек за глуму. Можда отуда та потреба за тражење смисла?
Да, прво сам уписала сам Филозофију у Новом Саду после Карловачке гимназије, јер иако смо у кући славили славу и били верујући сви и са мамине и са татине стране, ипак прави литургијски живот сам открила тек одлазећи у манастир Ковиљ где је игуман био садашњи Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Тада сам, чини ми се, добила одговоре које сам тражила и у филозофији и у глуми али и у животу. Јер задатак филозофије је да поставља питања, али не и да даје одговоре. У литургијском животу добијаш одговоре на свако питање. Барем је то случај са мном.
*Да ли вам је и Преподобна Стефанида дала неки одговор или поставила неко питање?
Наравно да јесте. Њен апостолски жив осећај Христа мора да пробуди у сваком од нас тај осећај живе , конкретне свете љубави према Богу, и што је овде још важније да нам открије такође и Христову љубав према нама. Јер често нам дође на мисао да нас је Бог заборавио. Па када буде тешко почињемо да се жалимо, да сумњамо. А Света Стефанида нам приближава и открива Бога као нашег пријатеља, као неког ко је ту, и нама најблискији и ко те сваки дан пита и са ким ти сваки дан можеш да разговараш, ако га приметиш. А како да га приметимо у овој трци са временом и лудилом информација које нам нуди свакодневица. Па ми не можемо ни да замислимо живот без струје, без воде, плашимо се да ћемо остати без „основних ствари за живот“. Е ту се јавља питање о томе које су те основне ствари, шта је нама неопходно за живот, без чега не можемо, а без чега можемо. Замислите себе данас да одете негде у природу и да немате ни струје, а воде само на бунару. А нема ни телевизора, ни интернета, ни врло „битних“ информација. Стефаниди је само једна једина информација битна – да ли је Господ са њом и да ли ће је оставити, јер без Њега она нема ништа. Без чега ми данас не можемо? Јер када једном чујеш живог Христа, као Стефанида, сваки други разговор постаје недовољан, слаб, узалудан. Па проверимо и ми да ли можемо да Га чујемо и видимо?
*Опет долазимо до питања смисла, Преподобна Стефанида нас изгледа враћа суштини и смислу?
То искуство живог Бога, то искуство свете љубави која гори, тај Живи Живот имала је наша подвижница Стефанида, и то у малој, трошној кућици у којој је живела далеко од очију других људи. Цитирала бих овде и речи Митрополита Амфилохија о светој Стефаниди:“ ... Урезано је свако слово снагом од које камен постаје жив. Јер то је снага опитног живота. То је живот који се одупро смрти. То је живот који је поставио захтев Бити, али тамо где нема смрти.“ „...Без Хране Небеске не могаше живети ни дана, без Крви Тела Пречистога Христа; Он оживе тебе Животом Својим и обасја душу да ко сунце блиста...“ ( део из акатиста посвећеног Стефаниди). Она је живела с Богом и такву „самоћу“ није желела да напусти. Да ли је Стефанида живећи у својој самоћи испунила живот – погодила у мету, у циљ, или неки од нас, да не кажем сви ми који живимо у данашњем времену брзине и комуникација, мислимо да смо испунили животни циљ?
Која је порука и поука за крај, и како заинтересовани могу да вас контактирају уколико би желели да ви гостујете код њих?
Стефанида је свој живот завршила на Велики петак 1945. на Велику суботу је сахрањена, да би на Васкрс била са Господом. Њен живот би прошао у тишини у којој је живела, и ми данас о њој не бисмо знали ништа да она није „морала“, како каже да пише ова исповедна писма - „ за љубав Твоју, Христе....“ И ево данас нам је, чини се њена реч потребнија него икад, мада можемо приметити да њене речи припадају сваком времену и свако време може да је нађе. Јер за љубав Христову када радимо не можемо да се изгубимо ни у времену ни у простору. И њен глас који није ни хтео да се чује, данас одјекује мног више него у било које доба пре. Зато њене речи у мени остављају снажан и дубок осећај истине и јединог смисла нашег постојања. Помогла је, и помаже и мени и свима да се угледамо на Христа. Учи нас како да овај кратак живот испунимо љубављу и огњеном молитвом својом чува нас од свих напада видљивих и невидљивих непријатеља, од свих бура и очајања, од свих смутњи овог света. Надам се да ће ова монодрама имати дубоку и свету поруку и поуку свима, поготово младим људима, да буду жедни истинског смисла живота и постојања, и тако пронађу извор Воде Живе. Желела бих такође, да им ова света писма преточена у монодраму, помогну да спознају које су највеће и праве и истинске вредности у животу.
Сви који би желели да погледају представу „Христе мој животу“, у епархијама, манастирима, црквама, позориштима, културним цетрима, и осталим верским и културним установама могу се обратити путем e-мејла и путем телефона: jelenasreckov7@gmail.com и aco_vujke@yahoo.com; +381641446888; +38267517581
Разговарао: проф. Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре
*Разговор објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1287, стр. 8-11.
Извор: Православље
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
