(Кратак историјски осврт на злодела према српском православном народу од стране једног дела римокатоличког клира)
Вековна мржња једног дела римокатоличког клира према српском народу траје не само од Другог светског рата, где су са прећутним благословом Кардинала Алојзија Степинца заклани преко 1 200 000 Срба од стране Павелићевог усташког режима на просторима тадашње НДХ већ просеже вековима далеко у прошлост кад су Срби дошли на просторе Хабсбуршке монархије којој је припадала у оно време данашња Република Хрватска.
На почетку треба истаћи изјаве двојице хрватских бискупа који су својим изјавама и радом допринели и доприносе да се мржња према српском народу распостире по душама римокатолика. Први је један од најзначајних хрватских бискупа у историји који је својом изјавом био инписрација за мржњу према Србима, поготово усташким политичарима. Чувени ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер у своме писму из 1884. године упућеном хрватском свештенику и политичару Фрањи Рачком наглашава да “Срби су нам крвни непријатељи.“[1] Након 137. година сисачки бискуп Владо Кошић у својој проповеди на свечаности одбране утврђења Гвозданског од Турака истиче да је “Земљотрес тешко предвидети, против њега се не можемо борити као против Турака, комуниста или Срба.“[2]
Процес насељавања Срба на просторима данашње Хрватске почео је још у XV веку док je организовано насељавање трајало од XVI па све до XVIII века. [3] Оснивањем Војне Крајине Аустро-угарска монархија хтела је да заштити своје границе зато је и позвала Србе да је населе на опустошела подручја давајући им повластице локалне самоуправе и права на поштовање својих верских обреда и обичаја. [4] О томе сведочи у својим књигама прота Манојло Грбић из Горњег Карловца.
Наиме, чувени горњокарловачки прота Манојло Грбић у своме значајном тротомном делу „Карловачко владичанство“ (1891-1893) истиче да: су Хрвати, старосједиоци, били кадри ове земље одбранити од Турака, е би се били ни расељавали с љих, нити би биле земље опустјеле. А да не буде овуда пустијех земаља , не би се ни ми Србљи имали куда населити. Али нити су се Хрвати расељавали одавде од добра или од помаме, нити су се Срби весела срца овде насељавали, и с тога судим, да за то, ни једни ни други не заслужујемо пријекора! Наши су ђедови дошли овамо у ове области знањем и на позиве законитијех владара овијех земаља, а дошли су као јунаци са оружјем у руци, и са својом светом православном вјером у души. Оружјем су помагали одбранити ове земље од Турака, а су их по царском обећању добили за своју нову домовину, јер су је купили крвљу својом. Вјером пак својом подигли су наши ђедови , у у новој домовини, своју Српско-народну, Свету Православну и Апостолску Цркву. [5]
Од момента доласка Срба на подручје Хасбуршке монархије којој је тада једним већим делом припадала данашња Република Хрватска живот српског становништва никада није био лак и то пре свега због Православне вере у којој су крштени Срби. Одмах се је српско православно становништво и свештенство нашло на удару Римокатоличке цркве која је покушавала на разне начине да покатоличи или поунијати Србе, а тамо где нису могли гледали су путем политичког утјецаја на Бечки двор или на дужда Млетачке Републике да оспоре верска права Србима.
То детаљно описује у својим делима Владика далматински др. Никодим Милаш који описује и страдања Срба који се нису хтели покатоличити у кули Bovo di Antona у Задру, данас познатој као Капетанова кула: “ Свјежа је у памети далматинског православног живља, успомена страдалаца својих за вјеру, који чамише и у Задарској кули Bovo d’ Antona и у Мљетачким Pozzi, и који мученичком смрћу засвједочише своју оданост Православној Цркви!“[6]
Епископ Никодим Милаш наводи: „Прогоњења српског народа су била толико жестока и то не толико од стране Млетачке власти колико од Римске курије, тако да је Млетачка влада Декретом од 31. децембра 1761. године наредила да се мора признати слобода православнима. Наравно то не значи да Млетачке власти пре тога декрета нису тесно сурађивали са римокатолчким свештеницима и давали им подршку у прогону и унијаћењу Срба”.[7]
Такође је и наш чувени књижевник Симо Матовуљ у својој приповетки “Пилипенда“ описао унијаћење Срба од стране римокатолика у Петровом пољу у селу Кричке у Далмацији 1831.године. Иначе село Кричка је била центар унијатског деловања у Далмацији. Пилипенда је први пут објављена 1901. године у Мостарској зори где описује сиромашног српског сељака који одбија да пређе у римокатоличку вјеру иако би му то пуно материјално помогло. Наиме, многи су Срби тога доба прешли у римокатоличку вјеру јер су систематски економски угрожавани од стране Аустријске власти и многи Срби су се тада из неимаштине поунијатили јер су им обећавали боље животне услове.
Такође нински бискуп Ђорђе Парчић (Georgius Parchich) 20. априла 1693. шаље извјештај Конгрегацији да у његовој бискупији има 5486 римокатолика и 7363 православна Србина. На територији његове бискупије резидује и српски епископ. Римокатолици имају 21 свештеника, а православни 15. Бискуп каже да ради на унијаћењу православних проповиједајући им и обучавајући их у вјери и “истинитом католичком учењу“. Рад нинског бискупа Парчића већ након три године доноси плодове јер он 1. јуна 1696. јавља како су се, захваљујући његовом залагању становници села Полочника одрекли “шизматичких грешака“ тј. православне вјере и прихватили “римску вјеру“. Исти је случај био и са селом Љубач, близу Поличника. Сада је Поличник,хрватско село које је у Другом свјетском рату дало велики број најкрволочнијих усташа, који су клали Србе из расне и вјерске мржње. Исто се поновило 1990-1995. Готово идентичан случај је и са селом Миљевци, на обали Крке, према Скрадину.[8]
А гоњења правосланих Срба посебено су била жестока за време царице Марије Терезије (1717-1780) која је силом почела проводити унијаћење православних народа. Тада је око сто хиљада Срба напустило Банат и населило се између ријека Буга и Дњепра захваљујући благоверној руској Царици Јелисавети. Тај део се назива Новаја Сербија.[9]
Једна од најболнијих историја унијаћења српског свештенства и народа је историје манастира Марче, који се налази на свега педестак километара далеко од Загреба једна је од најболнијих историја Српске православне цркве. Од стране поунијаћених Срба калуђера Рафаила Марковића, који поста бискуп и апостолски викар у Марчи, и генерала Аустро-Угарске монархије поталијањеног Србина Петачића, који поста Петаци, манастир Марча је отет оружаном силом од православних Срба и предат унијатама. Православни калуђери су оковани и послати у ропство на Малту док је за унијатског владику постављен Павле Зоричић од стране цара Леопода 1772 године. Ништа боља судбина од марчанских монаха није била ни игумана манaстира Лепавине кога су убили на прагу цркве јер је одбио метанисати унијатском бискупу и предати му манастир.[10]
Процес унијаћења Срба у Војној Крајини детаљно је описао немачки историчар и публициста са краја 19. века Јохан Хајнрих Швикер у своме делу „“Унијаћење Срба у Војној Крајини“, а превео је др Никола Живковић који је родом из Жумберка. Наиме у Жумберку који се простире од Јастребарског па до Самобора извршено је у 18. веку насилно унијаћење, а затим покатоличавање Срба од стране римокатоличких свештеника уз војну подршку Бечког двора. [11]
У своме делу историчар Швикер наводи да : “Жумберачки ускоци прије тога су припадали само православној цркви; унија датира овдје много касније послије насељавања у 16. и 17. вијеку. Православни Срби су у овом подручју имали стално своје посебно свештенство или су их опет подмиривали монаси из манастира Гомирје, којима je барон Шерцер још године 1747. потврдио слободан улаз и излаз у жумберачком подручју.
Самовољност и бахатост војних власти произвеле су праву збрку у црквеним односима у Жумберку; православном владици и његовом свештенству нису дозволили рад, а унијатски бискуп je био именован, али није имао папине потврде о додјели бискупије“[12]
У међувремену несметано je настављено постепено потискивање православља у Жумберку. Године 1758. поднијели су поновно тридесет и један Жумберчанин у име „читавог становништва жумберачког подручја грчког обреда, непоунијаћених, вапијућу жалбу” карловачком владици у којој, након што описује муке и притиске од године 1750., изјављују: „Сада видимо, да јавно над нама врше садашњи поунијаћени свештеници насиље над нашом религијом, јер они отворено употребљавају насиље против наше вјере и источњачке цркве, те нас покушавају одвратити од наше вјере и цркве, а ми имамо у виду наше претке и саму нашу несаломљиву вјерност у којој желимо да продужимо, и убудуће живјети и мријети; па ни живи ни мртви не мислимо одустати од наше источњачке цркве и вјере нити мислимо промијенит нашу вјеру”.[13]
Гроф Петаци, фанатични присталица Римокатоличке цркве жестоко је прогонио православне свештенике који су одбијали да се поунијате : “Оне православне свештенике који би кренули у Жумберак, да тамо крсте дјецу и врше службу Божју међу православцима, дао je бацити у тамнице и наредио да се с њима окрутно поступа. Немилосрдно су те несрећнике батинали, оптерећивали их са тешким ланцима и затварали у ужасне казамате. Као покриће за ту нехришћанску работу служила им je изрека „земља je уједињена и према томе овуда не би смио ступити ниједан неунијат”. Овај грофов пример слиједили су и други. Тако je неки поунијаћени свештеник дао привезати православног свештеника, због тога што je исти пружио својој мајци на умору причест, попут коња у стаји за преграду и присилио га да у њој једе и пије.“[14]
Заповједник Карловачког генералата, барон Прајс написао je 11. јануара 1769. реферат у коме стоји, како у читавом Жумберку постоји „само једна једина кућа”, која признаје Српску православну цркву. Сви остали становници Жумберка привржени су унији. То важи и за три чете Жумберчана, које у потпуности стоје на страни уније. Послије деветнаест година унијаћења, власт je још увијек узнемирена, јер у „пространом” Жумберку постоји још једна православна фамилија. Зато се барон Прајс пита да ли би било пожељно преселити и ту фамилију, а за такав корак власт се може послужити и најмањим поводом.
Због тога карловачки команданти нису дозвољавали православном владици из Карловца, да посјећује Жумберак. Та забрана била je нужна, „јер je унијатској цркви требало дуго времена да очврсне”, па они који су прихватили унију, могли су лако, с појавом православног свештеника, да отпадну од уније и врате се у вјеру својих предака. Овом се работом жељело дати времена унијатском бискупу, да неометано ради на јачању уније.[15]
Илирска дворска депутација, у вези Жумберка, коју је након неуморног инзистирања од стране саветника Колера на крају одобрила царица Марија Терезија, између неколико тачака садржи и ову у вези те преостале српске православне породице: “Тих неколико преосталих православаца не треба вријеђати, већ их треба оставити на миру све дотле док не наиђе повољан тренутак када и ти седморо сами затраже да се приме у унију.“[16]
Тим царичиним указом из 8. децембра 1769. године окончан је деветнаестогодишњи процес поунијаћавања Срба у Жумберку. А тиме Бартенштајн je био у праву: за интерес црквене уније ни сам Рим није могао учинити више нити на то ревносније пазити од групе државника Марије Терезије. Чак и нерођено поколење православних чинило им се као грех (злочин) и опасност по дело унијаћења. [17]
Овде треба нагласити да све што се догађало кроз векове са покатоличавањем и поунијаћењм српског народа није могло да се изврши без благослова римских папа који су били главни иницијатори насилног покатоличавања православних народа па и српског, као што се види из посланице Папе Леона XIII, „Praeclara gratulationis“ од 20. јуна 1894, којим Папа позива словенске народе на јединство са Римокатоличком црквом.
То писмо је превео на хрватски језик Надбискуп Врхобосански др Јосип Стадлер ,професор философије и теологије на Теолошком факултету у Загребу, и упутио православним Митрополитима Ђури Николајвићу у Сарајево и Николи Мандићу у Тузли, са позивом да се сусретну римокатолички и правосалавни богослови.
У посланици Папа Леон XIII поручује словенским народима: “Прво, дакле, бацили смо нежан поглед на Исток, одакле је у почетку дошло до спасења света. Да, и чежњива жеља нашег срца налаже нам да замислимо и надамо се да није далеко дан када ће се Источне Цркве, тако славне у својој древној вери и славној прошлости, вратити у окриље које су напустиле. Надамо се утолико више што раздаљина која их раздваја од нас није тако велика: да, уз неколико изузетака, толико се слажемо око других глава да у одбрану католичке вере често прибегавамо разлозима и сведочењима позајмљено из учења, обреда и обичаја Истока.
Коначно, у два велика сабора, другом у Лиону и оном из Фиренце, Латини и Грци, што је ноторно, лако су се сложили и сви су једногласно прогласили за Догму врховну моћ римских понтификата.
Видећи вашу патњу желимо да вам се обратимо нарочито, народи словенске расе, ви чија славна имена и дела сведоче многи древни записи. Знате добро колико су Словени дужни заслугама светог Кирила и Методија, чијој успомени смо и ми одали дужну част пре само неколико година. Њихове врлине и труд били су великом броју ваше расе извор цивилизације и спасења. Отуда и дивљења која је толико дуго постојала између словенских народа и понтификата Рима, наклоности с једне и синовске оданости с друге стране. Ако су у несрећна времена многи ваши преци били одвојени од Римске вере, размислите сада какве би вам непроцењиве користи повратак Јединства донео. Црква нестрпљиво жели да вас прими и у своје наручје, како би вам могла пружити многострука помагала за спасење, просперитет и величину.“[18]
Православни митрополити познајући лукавство римског Папе никада нису одговорили на тај позив а сам Надбискуп Стадлер као папски опуномоћеник по питању јединства Цркава оснива католички часопис „Балкан“ са циљем промовисања те идеје где је и објављена Папина посланица.[19]
Ипак у другој половини 19. века верска статиска на подручује данашње Хрватске била је следећа: “ према попису из 1869. нападно je несразмерна разлика у односу унијата и неунијата према укупном броју становништва. У читавој бившој Војној крајини, унијати броје само 0,57%, а у Хрватској и Славонији чине тек 0,30% становништва, а православаца у Војној крајини има 53,84% и у Хрватској и Славонији 14,17%.“[20]
Оно што путем унијаћења није успела Римокатоличка црква током претходних векова у 20 веку је успела уз помоћ усташког режима. Духовни мото усташког режима изрекао је грмећи на својој проповеди на Светог Илију 1941. године са олтара самостана у Ливну фратар Срећко Перић : “Браћо Хрвати, идите и покољите све Србе, најприје моју сестру Кову која се удала за Србина, па послије дођите к мени, ја ћу све ваше грехе примити на своју душу. Државни и црквени циљ у овом светом рату је да се трећина Срба протера, трећина покатоличи, а трећина побије. Ко не крене у свету борбу истребљења и последњег изрода католичке вере, очекује га казна страшног суда.”[21]
Са речи несрећни фра Перић прешао је одмах на злодело. Наиме одмах је покупио све Србе у Ливну и одвео их у Копривицу (између Бугојна и Купреса) где су уз убијени и мучени око 5.600 Срба (одраслих, жене и деце) уз помоћ фратара из самостана Горица. [22]
Значи државни и црквени циљ им је био да се једна трећина Срба покатоличи, једна трећина побије, а једна трећина протера. А у томе је усташама свесрдно помагала Римокатоличка црква и сам Папа римски. Једна од првих жртава римокатоличког клира био је Владика загребачки Доситеј кога су крволочно мучиле римокатоличке часне сестре у самостану „Милосрдних сестара“ у Загребу. То сведочи у својим Мемоарима Митрополит Јосиф (Цвијовић) : “Од 1941. године на овамо блаженоупокојени Митрополит Доситеј, тешко злостављан од разјарених павелићевско-католичких сестара, боловао је тешко и претешко.“[23]
А шта рећи о језивим злочинима римокатоличких фратара у Јасеновцу, а поготово о једном од највећих зликовца у историји човечанстава о фра Сатани, фрањевцу Мирославу Филиповићу који је био једно време комадант логора Јасеновац и Стара Градишка. Одговоран је за масовне злочине над Србима у околини Бања Луке, а поготово је познат по клању шездесторо српске деце у селу Петричевић 07. фебруара 1942. године, које је, заједно са својим фратрима из Самостана Петрићевац, заклао у школи, претходно одвојивши католичку и муслиманску децу од српске православне. Његови злочини, као и злочини других римокатоличких фратара описану су у књизи “Magnum Crimen“ хрватског историчара Викотра Новака.
Посматрајући деловање Католичке цркве на тлу Југославије у периоду дужем од педесет година, аутор књиге закључује да је ова Црква заменила идеју служења Богу идејом служења римској курији, тј. држави римског понтификата у улози светског владара. Производ ове идеје у Краљевини Југославији је идентификација католицизма и хрватске државности, што је претворило већину католичког свештенства у ватрене присталице усташа.
Колико је значајно да се не открије улога Ватикана и хрватског римокатоличког клира у злочина за време Другог светског рата сведочи то што је књига Magnum Crimen (Велики злочин) стављена на Списак забрањених књига Римокатоличке цркве (Index Librorum prohibitorum). Невиђено лицемерство Ватикана које настоји и тим инкивизиторским путем да сакрије своје трагове који смрде нечовештвом.
Посебно је значајна улога Кардинала Алојзија Степинца који је својим понашањем и отвореном сурадњом и благосиљањем Павелићеве усташке творевине НДХ стао на страну нацистичко-усташког режима прећутно давајући благослов за невиђене злочине у којима су учествовали многи римокатолички клирици. Надбискуп Степинац је приказан у овој књизи као тврди католички крсташ који је јавно подржао оснивање Независне Државе Хрватске, признаје усташе као хрватске патриоте и моли се за дуг живот Павелића и његове успехе, брани усташе пред римским папом и био је одговоран за расистички став и понашање његовог клера.[24]
А не треба ни заборавити ни улогу Ватикана и хрватског римокатоличког свештеника Крунослава Драгановића главног организатора тзв. „пацовских канала“, тј. мрежа којим су се усташки зликовци заједно са Антом Павелићем преко Ватикана пребацили у земље Латинске Америке, Сједињене Америчке Државе или Аустралију. Крунослав Драгутиноцић био је саветник НДХ у Ватикану и остварио је добре односе како са Папом Пијом VI, тако и са италијнским обавештајним службама и хуманитарним организацијама. Западни савезници дозволи су 80 000 усташа да емигрирају, а фратар Драгутиновић успио је већини је да изради документе у Заводу Светог Јеронима у Риму. Такође је успео да пребаци 500 кг опљачканог усташког злата у Ватикан, а највећи му је успех да пребаци усташког поглавника и римокатоличког миљеника Анту Павелића и његовог блиског сураданика Андрију Артуковића. Још једна потврда да однос између Ватикана и НДХ није био само дипломатског карактера већ да је истински духовни покровитељ НДХ и њених вођа био сам Папа Пије VI и ватиканска курија.
Никада се Римокатоличка црква није могла помирити са укидањем Независне Државе Хрватске коју је прогласила за “божју државу“ (Civitas Dei ) и са стварањем СФРЈ и унутар ње Социјалистичке Републике Хрватске. Ватикан је чекао је своју прилику и дочекао ју је 26. новембра 1991. године када је Папа Јован Павле II са државама KEBS-a покренуо одлуку о коначном разбијању СФРЈ, а затим се договорио са немачким министром Х.Д. Геншером да се план реализује пре католичког Божића 25. децембра 1991. године. Папа је идеолошки оправдао концепцију „хуманитарне интервенције“ која се издашно користи до наших дана. [25]
У току рата 1991-1995. политика римокатоличких бискупа била је више него јасна: 7. десембра 1994. године кардинали, загребачки Фрањо Кухарић и сарајевски Винко Пуљић, упутили су апел домаћој и светској јавности, у коме се истиче да је српски народ нослилац „неморалне агресије“ извршилац „незаустављивог етничког чишћења“ и народ који „врши злочине над новим државма“. Свети архијерејски сабор СПЦ је у мају 1995. године одговорио да је немогуће да српски народ, који вековима живи у Хрватској и Босни и Херцеговини, може бити аргесор на својим територијама, а да је одбрана од покушаја новог геноцида логична последица онога што се збивало у Другом светском рату. [26]
А када се наш садашњи Епископ будимски, а тадашњи славонски, г. Лукијан Пантелић нашао неосновано два месеца затворен од стране хрватске полиције ниједан хрватски бискуп није ургирао да се ослободи, а камоли да су дошли да га посете. Како му је било можемо прочитати на сајту Епархије будимске: “Услед ратних дејстава, Епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је Владика Лукијан још као студент упознао, док је Патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, Епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва.“[27]
Горка је чињеница да након страшног егзодуса 1995. године преко 200 000 Срба из Крајине и осталих делова Хрватске где су живели, да још увек, ни после 25. година, не јењава мржња према Србима и Православној цркви како сведоче изјаве храватских бискупа и свећеника које одишу усташтвом и мржњом према српском народу и Српској православној цркви и на тај начин стварају препреку за миран хришћански суживот и уносе страх преосталом српском православном народу у Републици Хрватској .
Управо захваљјући говору мржње и нетолераниције од стране римокатоличког клира један део преосталих Срба у Републици Хрватској из страха је прешао у римокатоличку вјеру, како сведочи и директор Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац. Наиме он истиче да процес хрватизације Срба и даље најизраженији у урбаним срединама. Овакви случајеви су најбројнији у Задру и Госпићу, гдје се српска деца уз одобрење родитеља прво покатоличавају, а затим и уписују као Хрвати. Ови случајеви су узроковани тешким положајем Срба који се налазе у положају грађана другог реда. Свештеник Српске православне цркве у Задру, прота Миленко Поповић указао је на већи број случајева у којима су Срби у Задру од њега тражили потврду да су крштени, са којом су потом одлазили код римокатоличких свештеника.
У Задру је, како је Штрпцу испричао прота, прије двије до три године од 30 умрлих, који су регистровани као православци, само њих двоје је сахранио православни свештеник, док је осталих 28 сахранио католички свештеник. “Дјеца тих умрлих звала су католичке свештенике, вјероватно да би имали свој мир и задржали свој посао, јер данас је у Хрватској велики гријех бити православац. Мијењају се имена, од Јована у Иван, од Јовановића постају Ивановићи. То је посебно присутно у Госпићу и Задру”, навео је Штрбац. Он је навео да се српска дјеца преводе у католичанство, јер родитељи не могу гледати како им се дијете враћа уплакано из школе, гдје га друга дјеца прозивају да је “трофазни”. Према његовим ријечима, у Задру нема вјенчања Срба која обавља православни свештеник, иако младенци, Срби, долазе код њега по потврде да су крштени и са којим потом иду код католичког свештеника да их вјенча.[28]
Без сумње је да тешком положају српског народа доприноси како Каптол тако и Ватикан, који не само да не реагује на говоре мржње и дискримнације својих кардинала и бискупа, попут сисачког Бискупа Владе Комишића, већ прећутно даје благослов за покатоличавањ и унијаћење преосталог православног српског становништва на подручју Р. Хрватске. А сами хрватски бискупи желећи да докажу кобајаги своју невиност користе напад на СПЦ као најбоље одружје за одбрану. Наиме, послали су у новембру 2018. године писмо Синоду СПЦ где неосновано оптужују Патријарха Иринеја и Владику Иринеја бачког и СПЦ за говор мржње и нетолеранције.
На то писмо Хрватске бискупске конференције, које је објављено „мимо црквене и цивилизацијске праксе”, а упућено у новембру 2018. Патријарху Иринеју, где неосновано оптужује СПЦ, где Патријарха српског Иринеја и Епископа Бачког Иринеја за вређање жртава рата и распиривање мржње у Хрватској, а притом сами прећуткујући усташко настројење међу добрим делом својих бискупа, добили су одовор од поптапарола Синода СПЦ Владике Иринеја бачког који у завршници писма закључује: “Уосталом, нека иста господа изволе доказати и показати да нема усташки, проусташки и усташоидно настројених бискупа у Хрватској бискупској конференцији! Судећи према њиховим изјавама у хрватској јавности, намеће се закључак да они нису мањина у оквиру своје Цркве у Хрватској.“[29]
Нажалост изјаве, али и дела поједних хрватских бискупа потврђују истинитост речи Владике Иринеја бачког, а поготово ових дана после ничим основане изјаве сисачког бискупа Владе Кошића „ који опет проглашава Србе за непријатеље“ и тиме не само да не доприноси мирном братском односу са Српском православном црквом, већ и угрожава миран и достојанствен живот српског православног народа у Републици Хрватској, који таквим изјавама опет бива застрашен од стране хрватског римокатоличког клира.
