Питање духовнику:
Да ли се може сачувати брак уколико један од супружника (у овом случају муж и отац) постане заклети атеиста и стално говори против вере и православља, како је то "испирање мозга за народ", осуђује свештенике и епископе, док је други супружник (у овом случају жена и мајка) побожан? Проблем је васпитање деце у таквој заједници, јер мајка жели да води дете у цркву и васпитава га у вери Христовој, док се отац томе противи и сматра да дете не треба ни да се крсти, већ када одрасте да само одлучи да ли то жели.
Одговор духовника:
Брак се одржава на заједничкој жељи мужа и жене да своју брачну заједницу не раскидају. Када један од супружника више не жели да одржава брачну заједницу, било зато што је ушао у неку везу с другом особом, било зато што више не жели да живи у тој заједници; тада се брак већ не може сачувати. Свети апостол Павле је писао: “Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем; иначе деца ваша била би нечиста, а сада су света. Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани”.
Из ових речи јасно је да то што је муж постао “заклети атеиста” није довољан разлог да се брак растави. Ако тај заклети атеиста још увек жели да живи у том браку, онда такав брак ваља чувати. Ако ли он реши да се раздвоји, онда га већ не треба на силу задржавати у таквом браку.
Кад је реч о питањима култа, питањима вере у Бога или атеизма, који је у суштини вера да Бог не постоји; сва таква питања су такве природе да потпуно искључују било какву могућност компромиса. Да би неко у диалогу на ову тему променио свој став неопходно је да потпуно промени своју веру. Не може се постићи да свако само за мало попусти, када је реч о питањима вере. Или један мора сасвим попустити и напустити своју ранију веру, те усвојити нову, или ако се то не догоди, онда сваки остаје при својој вери. Кад је реч о питањима уметности, питањима овоземаљским, ту су цивилизовани људи спремни да прихвате могућност да неко има и другачије мишљење, другачији укус. Нормално је да се у таквим питањима поштује право сваког човека на сопствени избор, на сопствени доживљај. О укусима се не расправља.
Стога ако живиш у браку са “заклетим атеистом”, избегавај сваку расправу на тему вере и атеизма. Ту се речима неће постићи ништа друго до свађе. Ако он започиње такве разговоре, кажи да си глупа и да то што он прича не можеш да схватиш и замоли га да те остави да и даље будеш са својим испраним мозгом. Упитај га да ли он може да те воли и такву глупу и испраног мозга. Највероватније је да ће после тога престати да започиње такве теме с тобом. Ако уђеш у расправу на тему вере сигурно ће се завршити свађом. Честе свађе пак воде ка раскиду брака. Не треба у таквим ситуацијама инсистирати на истицању своје вере у први план. Боље у први план стави све оно што вас спаја, а не питања по којима се непомирљиво разликујете. Свети апостол Петар је писао: “Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима, да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени, Када виде чедно понашање ваше са страхом. Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено”.
Дакле, ваља да се трудиш да својим практиковањем вере у себи изградиш срце кротко и тихо, да себе испуниш хришћанским врлинама и оставиш да Бог у погодно време у срцу твог мужа, заклетог атеисте, запали искру вере. Бог то може учинити сваког трена, но да ли ће се та искра разгорети и претворити у пламен или ће угаснути у мраку неверја, то понајвише зависи од утисака који ће тај заклети атеиста прикупити о верујућим људима, у првом реду о својој жени. Ако се у моменту када се та искра запали, у њему нађе довољно пријатних успомена на тебе, онда ће искра имати много веће шансе да се разгори у прави пламен. А ако ли му у том тренутку изађе слика жене свадљиве, брбљиве, џангризаве, ситничаве, мале су шансе да ће се искра пробити кроз мрак.
Ако се дакле нађеш у овој незахвалној ситуацији, настој свим снагама да свом мужу не пружиш никаквог повода за незадовољство. Своју веру држи за себе, ради на себи, усавршавај свој карактер, вежбај се у смирењу, кротости, трпељивости, и све чини са пуно љубави не гледајући на то да ли твој муж заслужује такву жену или не. Радије размишљај овако: пошто је твој муж атеиста, њему је потребно за спасење да има два пута савршенију жену. Зато уложи двоструко већи труд на задобијању хришћанских врлина. Кротост подразумева да се мужу не противиш. Ако он не жели да се дете крсти, немој инсистирати на томе. Имај поверења у Бога да ће сачекати да твоја деца одрасту и сама одлуче да се крсте. Ако ти испуниш своју душу хришћанским врлинама, те врлине ће зрачити око тебе и нема сумње деца ће пожелети да буду као ти. Бог није нестрпљив и сачекаће твоју децу. Друга је сасвим ствар, када су и муж и жена верујући, али одлажу крштење детета из неке немарности. Таквима се може десити да изгубе дете, пре него стигне да се крсти. Али, када је отац атеиста, Бог ће то имати у виду и неће спречити децу да кад одрасту приме крштење по својој слободној вољи. Нема сумње да ће деца пре или касније упитати мајку о томе зашто она пости, зашто се моли Богу, зашто окреће и други образ кад је неко удари по једном и сл. Тад ће бити прилике да им кажеш о Богу, о својој вери. Деца ће много више научити о Богу и вери из твог примера, него ли што би икад могла научити само из речи без примера. Имаће пред собом и пример оца атеисте и моћи ће сами да увиде разлику. Твој је задатак само да кад деца уоче ту разлику, да им буде милија идеја да буду као ти, а не као отац. То ће несумњиво бити случај ако ти будеш испуњена хришћанским врлинама.
Добро би било кад би младе верујуће девојке извукле поуку из твог примера да добро размисле пре него што ступе у брак са неверујућим младићем. Ако је момак неверујући, можда он у себи размишља: “Девојка ми је претерано побожна, али временом ћу је превући на своју страну”. У исто време побожна девојка може да у себи размишља: “Добро, мој момак не верује у Бога, али временом ћу га приволети да постане побожан.” Ако тако размишљајући ступе у брак планирајући да ће једно друго превући на да другу страну, готово је сигурно да ће се у браку суочити са великим разочарањима и проблемима. Стога ако се решаваш да ступиш у брак с неверујућим, рачунајући да ћеш га временом променити, два пута промисли и провери да случајно и он не улази у везу са истим намерама.
Колико сам разумео из твог писма, ти си већ напустила свог неверујућег мужа. Стога ти мој савет сада долази прекасно. Но, верујем да има доста жена које су у сличној ситуацији, или ће се можда ускоро наћи у таквој ситуацији. Дај Боже да њима овај савет буде од користи.
Извор: Телевизија Храм
