Епископ Атанасије (Јефтић) био је веома необичан. Сјећам се негдје почетком 2000их ја сам га дочекивао на аеродрому у Москви, и први пут сам видио тог чудног човјека, у краткој мантији, у сандалама на босу ногу, са околовратном заштитом ( владика је имао озбиљну повреду кичме), ја нисам одмах схватио, да је испред мени велики богослов нашег времена, архијереј, али не јуродиви.
Иако се он често понашао као јуродиви. Узимао би са стола све бомбоне и слаткише после ручка, а затим их на улици дијелио дјеци; задајући им питања типа „Колико имаш годинa?“. И одговарајући на „седам“ или „десет“ говорио би: „А ја имам „четири!“, чиме је уводио у збуњеност дјецу. Он је волио да се игра са дјецом. Док би могао бити строг у општењу са омладином или студентима. Чак и са браћом архијерејима такође.
Владике Амфилохије ( Радовић) и Атанасије ( Јефтић) су били браћа по духу. Они су били духовна дјеца преподобног Јустина (Поповића). Иако потпуно различити у оноглавном су били исти. Веома је интересантно и истовремемо и корисно било њих посматрати! Владика Атанасије је реаговао врло емотивно, чак експлозивно, понашао се доста задрто, док је митрополит Амфилохије трпељиво, мирно, ћутке са љубаљвљу га прихватао.
У Србији сам видио како владика Атанасије игра фудбал са свештеницима и дјецом. Тешко да би такво нешто себи допустио владика Амфилохије. Када је у Санкт-петербургу Духовна Академија присвојила митрополиту Амфилохију звање почасног доктора богословља, он је негодовао што ту награду нема владика Атанасије. Више пута ми је потом владика Амфилохије говорио: Владика Атанасије је већи богослов, он је више заслижио то звање. Дајте га њему. Мени је непријатно због њега, да ја имам, а он не. Требало је бити обратно“.
Тада сам ја мислио да је пред нама много времена , и да ће и он обавезно добити наше звање почасног доктора. Али се све тако брзо промијенило у животу и ток времена је непримјетно однио у прошлост такве могућности и сада већ у вјечност двојицу светих владика.
Посебно сам се дивио код владике Атанасија његовој огромној жељи и умијећу да непрестано учи. Он је знао много језика, написао мноштво књига, али је до последњих својих дана изучавао нове језике. У његовом узрасту! Као да је мислио овдје живјети вјечно. Знао је да ће се овдје на земљи ускоро завршити пут. Али је без обзира на то настављао. Не за вријеме. Него за вјечност. Ко може рећи да је то било бескорисно? Очигледно и за вјечност је то много битно. Не, не само знање језика, наравно. Већ умијеће да се човјек труди и умножава Богом дани таленат, о коме ће владика Атанасије сада испричати свом Небеском Оцу.
Митрополит Тверски и Кашински АМВРОСИЈЕ
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
