Зајезериће вечерас из многих очију синова и кћери земље Херцегове.
Зажубориће из очињег вида и оне сузе које су се чувале за најтеже тренутке. Плакаће и ко плакао никад није. Заридаће и они што су гордо земљом ходали не схватајући да смо ништа и ништавни, сирак тужни без игдје икога.
Моје племе је болом увенуло и тугом заспало… Отишао је наш најбољи. Наш заступник пред престолом Бога живога, наш добри владика Атанасије, наш отац и ђед, онај који је све гријехе нашег народа на себи носио.
Низаће сузе у бисере духовна дјеца његова, дјеца погинулих бораца које је грлио својом добротом, плакаће сироти, болни, весели и тужни… Заплакаће вечерас и небески светитељи пребиловачки, житомислићки, ржанодолски, корићки, косово-метохијски и многи други мученици. Заплакаће и стари Вукашин из Клепаца очима које на оба свијета виде. Заплакаће на небесима и сва духовна чеда Твоја прерано преминула, наши преци, наши источници…, уснули у Господу.
Које ријечи да саставим, каквим словима и додацима да украсим причу о човјеку који је овој нашој Херцеговини вјеру вратио. У који кутак сјећања да одем, а да се сјетим како је дјецу нашу, нас, наше родитеље крштавао, који нам је вратио и Светог Саву и Светог Василија…. Шта да кажем о нашем владици који је са собом, гдје год да је долазио – на положаје за вријеме одбране Херцеговине, у школе, код болесних и умирућих, доносио мирис тамјана и Божије свјежинe…
У том је мирису и осјећао се развигор вјечне младости и живости, који је у свима нама будио вољу на покрет који нас је водио Христу у загрљај.
Гдје су ми књиге, реченице, слова… ућутале су се и повукле пред неминовнoшћу.
А сјећам се да нас је све волио и својом племенитошћу, добротом, строгоћом… Једном је рекао – грдим те јер те волим. И родитељи грде дјецу своју јер их воле.
Боже, ти си кроз нашег владику, тих ратних година доносио да смо се, упркос бомбама, погибијама, страдањима и мучеништву, осјећали животну радост.
Али, ево, док ходам ходницима сјећања, написаћу да православље тугујe, а чини се највише владико Твоја Херцеговина… Од Прења до мора, од Пребиловаца, преко Невесиња и Билеће до Љубиња и Требиња.
И драго ми је да ти се жеља испунила. Жеља свети владико, коју си рекао кад си био устоличен на Видовдан, ратне 1992. године у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу – „Нека би Бог дао да и ја овдје оставим кости, јер је ово света земља и гробови су свети и свијетли“.
Твој ће гроб нама свијетлити и показивати пут у Царство небеско.
Ратомир Мијановић
