У данима Часног поста, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, а трудом уредништва и свих вредних сатрудника, пред читалачку публику изашао је нови број Жичког благовесника.
Овај број започиње празничним обраћањем уредника часописа под насловом „Васкрсење као неућутни позив вечности“. Текст се завршава освртом на актуелно стање: „Када се цео свет домишља како да се супротстави вирусу короне, предлажемо пост као уздржање од сувишног уношења хране, борбу против свих видова зависности, чињење добрих дела. Овим ћемо јачати свој имунитет, који је иначе најбоља и жељена одбрана од свих вируса. Васкршњи оптимизам ће учинити да безнадежност као најјачи непријатељ имунитета буде далеко од нас, а већ тиме ћемо крочити ка изворном назначењу које кроз ходнике времена одјекује гласом апостола Павла, неуморног проповедника Васкрсења:
Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се! Кротост ваша да буде позната свим људима. Господ је близу. Не брините се низашта него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил 4, 4–6).“
Ту је и беседа коју је Епископ Јустин ове године произнео пред литургијским сабрањем у ужичкој Пожези на дан свештеног спомена Света три Јерарха, а где између осталог можемо прочитати: „Њихове богомудре богословске речи и списи, до данас живе у Цркви и од ње добијају своје утемељење и значење. Та реч њихова, посведочена, живи до данас. То није само мртво слово – то је Дух који оживљава све нас који хоћемо Истину, који хоћемо правду, који хоћемо Бога Истине, Бога Творца силнога, који хоћемо Његову благодат и Његову милост, који се трудимо да примимо врлине које је Он својим животом предао прво својим ученицима и апостолима, па онда учитељима Цркве, подвижницима, благочестивим царевима, краљевима и свима онима који угодише Богу.“
Текстови започети у претходном броју овде се могу причитати у новим наставцима. Они долазе из пера истакнутих савремених свеправославних теолога: презвитерȃ Николаја Лудовикоса и Василија Термоса ( који разјашњавају психолошке и теолошке заплете који се одигравају у људским душама), текст блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) који имамо част објавити као бисер овог незаборавног оца и учитеља рода нашега. Ту је и наставак приповести о свештенику страдалнику Милану Туцовићу, о коме пише Милош Живановић као вредни борац за незаборав ликова и дела свештеника који су обележили историју наше Епархије. Јереј Марко Ерић пише нове редове о Белој Цркви у Карану, коју краси историјско наслеђе посебно оличено у лику јединствене Богородице Тројеручице Каранске. Јереј др Слободан Јаковљевић разматра различите аспекте ријалити шоуа који представљају савремени изазов и опасност за друштвено тело у коме сапостоји и дела и наша Света Црква.
Текст „Човек пред искушењима – јуче, данас и сутра“ представља израз наставка деценијског старања протојереја-ставрофора Милића Драговића, врлог ужичког пастира, који се неуморно труди у обделавању срца поверене му пастве као винограда Господњег који увек доноси нове плодове вере, наде и љубави. Поред утврђивања у истинама наше вере, он даје и смернице за сналажење у све сложенијим изазовима времена у коме живимо.
Политиколог Стефан Драгићевић појашњава шта је слобода вероисповести, коју често не разумемо па правимо грешке које се пројављују или као негирање туђих права или као некоришћење сопствених.
Текст „О нашем најпотребнијем непријатељу – како издресирати змаја?“ изнијансираним приступом, као водичем кроз лавиринте душе ка Духу, покушава да одговори на Јунгову недоумицу: „Да нахранимо гладне, да опростимо увреду, да волимо непријатеља свог у име Христово – све ово су без сумње велике врлине. А шта ако сам ја сȃм у милости своје сопствене доброте – ако сам ја тај непријатељ којег морам прихватити и волети, шта онда?“
У рубрици Лирски благовесник, Драган Хамовић се присећа времана када је као осмогодишњи дечак међу очевим књигама на полици угледао наслов „Јасеновачки логор“ из 1942. године, па наставља: „Као осмогодишњак, реч Јасеновац први пут прочитах на тек подигнутом црном мермерном споменику свога деде по мајци. У дну камена мајка је дала да се урежу имена и годишта дединих родитеља и браће, памтећи његову жељу да остави ма какав белег о најближима. Остали су и фотоси мајчиних стричева, о томе сам већ писао – како ме је, рецимо, Љубомир, на слици намрштен, подсећао на мене (в. Бежанијска коса, СКЗ, Београд, 2018, стр. 63–65). Рано поистовећење, робија с које се не излази.“
Нада Хаџи-Перић, дипломирани правник и судија Апелационог суда у Београду, пред наше очи у стиховима износи дивне светиње са простора Косова и Метохије, које овде сијају у непролазној лепоти и духовности упркос рушевинама које су их покриле. Оне су знак Васкрслог Христа, кога песникиња и прославља кроз стихове свог богатог поетског стваралаштва.
Јереј Александар Каранац нам у стиховима предочава јеванђелски догађај који описује Васкрсење младића сина наинске удовице (Лк 7, 11-16):
„ (…) Изненада, утихну ветар и греховна хладноћа.
Сведржитељ пружи руку,
Десница Господња учини силу
И младића напусти смртна самоћа.“
У рубрици Веронаука, јереј Немања Матејић нас упознаје са историјатом и данашњим деловањем Основне школе „Марко Пајић“ из Виче. Средњошколац Алекса Ковачевић из Гуче, пише инспирисан песмом „Каленић“ Васка Попе. Оприсутњујући овог песника-прогнаника из препоручене литературе старијим генерацијама, које су стасавале у наше деке и баке, оце и мајке, Алекса се хвата у коштац са данашњицом и пише: „Векови су допратили прошлост до садашњости, а свевремени суд је наставио да измишља кривицу правде и превару истине. О, анђеле, свепрозирниче, садашњост је спремила нове болести тела и душе да, као корону, венац трња стави на главу нашу. Скрушено те молимо, последњи весниче, да Пилат, охоли судија нашег доба, не остане крајњи победник, јер је прао руке и социјално се дистанцирао од својих одлука. Него, помилуј миром који спава на длановима твојим, цео људски род обгрли и дај да заједно са непријатељима оставимо оптужбе и под светлошћу осмеха твог чујемо песму мира.“
Протођакон Александар М. Грујовић наставља да на папиру из дана у дан овековечава оно што у Духу историју испуњује вечношћу – свештенодејства нашег Првојерарха жичког г. Јустина.
Протонамесник Александар Р. Јевтић,
уредник часописа
Извор: Епархија жичка
