29.04.2021.

Владика Јован: Срце је омиљени дом Божији

На Велику Среду Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију пређеосвећених Дарова у цркви Свете Петке у Виноградима. Епископу су саслуживали старешина храма протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Павловић.


Звучни запис беседе


За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и теолог Страхиња Савковић.

Чтецирали су г. Владан Степовић и г. Страхиња Ћосић.

Преосвећени Владика се народу обратио осврнувши се на прочитано Јеванђеље по Матеју(26:6-16),које говори о помазању Господа Исуса Христа пред страдање и припреми Јудиног издајства, као и тумачећи великопосну молитву Св. Јефрема Сирина:

“Ево нас браћо и сестре на половини Велике Недеље Васкршњег поста – недеље коју наша Црква назива још и Страдалном Недељом. Назива је тако зато што нам Црква кроз богослужење, кроз цео пост, а посебно ове недеље, кроз читање Светог Јеванђеља, говори о страдању Господа Нашега Исуса Христа. Говори нам о страдању које је Он поднео, не ради Себе, него ради нас и нашега ради спасења. Црква нам у исто време поставља и питање: Да ли ми одговарамо на љубав Божију, због које је Он сишао са небеса, живео међу нама, примио тело људско, осећао и бол, тугу, жалост, патњу, глад и жеђ? Господ све то чини из љубави, да би спасио човека. А како ми одговарамо на ову превелику љубав Божију? Да ли смо, док смо се молили у току Великог поста, а посебно ових дана, размишљали о љубави Божијој и да ли смо одговорили на љубав Божију онако како је одговорила жена грешница из Јеванђеља које смо данас чули? Да ли одговарамо на љубав Божију онако како је одговорио несрећни Јуда? Гледао је својим очима шта Господ чини: мртве васкрсава, болесне оздрављује. Док жена грешница, како каже стихира која је прочитана за певницом, пружа руке да се дотакне ногу Христових, сузама пере Његове ноге у знак смирења и косом својом отире сузе са ногу Христових, пружа руке да се дотакне и прихвати Христа, а Јуда пружа руку због нечег другог – да украде, да узме новац. Рекао је: “Зашто се скупоцено миро просипа када може да се прода и новац заради”? Ова жена је све дала од себе, свој живот, да би њен живот био саобразан са Христовим. Излива уље на Христову главу и предсказује страдање Христово, распеће Христово, погреб Христов, а Јуда из зависти продаје Господа. Видите колико је, браћо и сестре,завист опасан грех. Завист је, како кажу Свети Оци, и Господа издала. Све је то разлог због којег кроз цео наш живот, а посебно ових дана, треба да имамо пред очима велику љубав Божију, страдање Божије и наш вапај за спасењем као вапај разбојника на крсту који је био са десне стране Христу. Када је видео да Христос није обичан човек, повикао је: “Сети ме се Господе у Царству своме”, док онај други разбојник то није осетио, па је хулио на Бога: “Ако си Христос, сиђи са крста и спусти нас са крста”. Заиста се људи опредељују за разбојника, оног на десној страни, који вапије, који осећа своју грешност и тражи милост Божију и спасење али и за оног другог који све види али неће да прихвати. Молимо се Богу да будемо на оној десној страни, да се искрено покајемо. Ако исповедимо своје грехе, Господ ће нам опростити, али само ако тражимо као што је то учинио разбојник на десној страни: “Сети ме се Господе, спомени ме Господе када дођеш у Царство Твоје”. Ако не желимо спасење, Бог неће насилно да нас спасава. Неће нас Бог ни одвраћати од зла које чинимо, то је наша слобода. Слобода је човекова да изабере хоће ли бити добар или лош човек.

Данас служимо последњу Литургију пређеосвећених Дарова у овоме посту. Данас престају велики поклони, велике метаније које смо вршили у току Великог поста. Престају у цркви, али то не значи да не треба да метанишемо у својим келијама и собама. Шта у ствари означавају ове метаније? Неко ће казати: “Шта ово раде православни, зар као муслимани?” Не, наше је другачије клањање од њих. Ми се клањамао Тројичном Богу - Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светом - и то је разлика у вери православној. Када се клањамо, ми у ствари изражавамо нашу понизност, наше смирење пред Богом да би нам Он, видевши смирење наше, дао благодат и опроштење грехова. То је разлог због којег ови поклони имају велики значај – смирење. Током метанија изговарамо молитву “Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми”,коју је написао Св. Јефрем Сиријски, велики светитељ. Овом молитвом кажемо да је Господ владар и управитељ наших живота. Зато је потребно да предамо свој живот Богу онако како чујемо на сваком богослужењу: “Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. То је тако зато што често не умемо да владамо својим животом. Нашим животом владају наше страсти, слабост, гордост и сујета које нам не дају да имамо смирења без кога нема спасења. Човек хришћанин треба да каже: “Господе, ево ти мој живот, ја њиме не умем да управљам.” Човек може да стекне велико богатство, а да онда мисли да је то богатство искључиво његово дело. То можда јесте његов удео, али је и дело Божије. Човек кад се обогати, а није у Богу и са Богом, заборавиће и на Бога и сваког другог и трошиће богатство на своје личне нагоне. Богу се предајемо послушношћу – не само да слушамо већ и да творимо. Да би Господ био заиста владар и господар наших живота, ми треба да управљамо свој живот према Богу тј. да Бога имамо стално у себи. То не смемо чинити повремено, не само онда када смо у невољи – тада га нећемо наћи,ако га нисмо примилираније у своје срце. Срце је омиљени дом Божији. Зато Господ куца пред врата нашег срца и тражи да му отворимо, да се усели у нас. Он који нас је створио толико се смирава да од слуге свог тражи да отвори срце. У наставку ова молитва Св. Јефрема Сирина говори о духу лењости – то је опака болест. Лењост наспрам спасења. Хришћанин то не сме да дозволи. Падне ли у лењост, пашће и у очајање. Када човек падне у очајање онда значи да је изгубио веру, наду, изгубио је Бога. Дух лењости и све ове остале речи молитве које изговарамо док чинимо поклоне нас опомињу да не смемо да се олењимо када је у питању наше спасење. Ми не знамо ни дана ни часа када ће Господ доћи, када ћемо морати да изађемо пред Њега, али треба да знамо са чиме излазимо. Пред Богом се не излази неким речима, философијом или неким умовањем. Пред Бога се излази делима, а постоје две врсте дела – добра и зла дела. То је једино што човек са овога света носи. Не носи куће и богатство, већ своја дела. Зато Свето Писмо и каже да ћемо се својим делима оправдати или својим делима осудити. Да бисмо стекли смирење и спасење треба да испитамо сами себе. Какав је наш однос према Богу? Да бисмо испитали свој однос са Богом и према Богу, сетимо се прво свега што нам је Бог подарио. Све нам је даровао. Даровао нам је живот – нема већег дара и поклона од овога. Нема већег дара и поклона него што нам је Бог подарио овај дан да устанемо живи и здрави. Зар то није разлог да бар мало оставимо неке своје нагоне и захвалимо се Богу као што смо данас дошли да захвалимо и заблагодаримо Богу. Као и у свакодневном животу када нам неко даје, а ми не умемо да му благодаримо него мислимо да је дужан да нам даје. Шта смо ми једни другима дужни? Само оно што једни другима дајемо. Ако дајемо добро, добро ће нам се вратити. Ако дајемо зло, онда ћемо зло и примити. Треба да испитамо како ми одговарамо на љубав Божију и да се сетимо данашњег Јеванђеља, ове жене грешнице и Јуде. Она вапије за сусретом са Христом, а Јуда хоће новац и да што пре побегне и удаљи се од Христа, не знајући да га ово удаљавање води у најгору пропаст. Али Бог је милостив. Бог би и Јуду помиловао да се покајао. Али он се није покајао. Он је толико сазрео у греху и злоби због среброљубља да није видео Христа. Дакле Јуда се није покајао, већ раскајао и обесио се. Изгубио је смисао живота, изгубио је веру. Ово нам говори да можемо изгубити све у животу, само веру не смемо да изгубимо. Вера треба да буде претворена у наша дела, јер по делима ће нас Господ препознати. Зато човек пре него што почне да се моли Богу треба прво да му благодари и да се запита да ли тражи Христа у свом животу и да ли Га је нашао. Да ли одговарамо на Христову љубав и да ли поступамо као ова жена грешница из данашњег Јеванђеља? Да ли смо, браћо и сестре, изливали миро наше молитве, нашег кајања, или смо га продавали као што су тражили да се прода ово скупоцено миро?

Нека би нам Господ помогао да се сетимо страдања Христовог, да бисмо кроз Његово страдање осетили Његову љубав, да нас Бог воли оваквим какви јесмо.”


Извор: Епархија шумадијска