Type Here to Get Search Results !

Епископ Сергије: Преци и потомци, љето 1941. и љето 2021.


Љето 1941. - Везани, у колони, један за другим, вођени су наши преци на клање. Никоме криви, никоме дужни. Без кривице пред судовима земаљским и пред судовима Божијим. Криви само зато што су били то што јесу. Криво је било њихово име и њихова вјера. Све остало било је невино, чисто, непорочно... Окончали су свој земљаски ход прекланих вратова, у јамама и јарковима, у безданима и на пољима, а да се једни од других нису могли ни опростили. Мајка није успјела загрлити сина посљедњи пут, ни сестра изљубити брата јединог, а ни сиромашни отац није имао кад помазити босоногу дјечицу... Скончали су као стока, пунећи јаме својим тијелима, заливајући крвљу прашњаве друмове, парајући посљедњим јауком безгласну тишину. Без свијећа, молитве и свештеника, без вапаја најмилијих, прогнани су у вјечност, као свети мученици, да стану пред Лице Господње и да измоле само једно – да их потомци никад не забораве.       


Љето 2021. - Потомци оних истих предака, идући оним истим друмовима али у супротном правцу, јуришају на море, као да им је посљедњи пут. Јуришају да се забаве, да уживају, да троше, да потомцима џелата побољшају туристичку сезону. Газећи гумама врели асфалт, испод којег се, негдје у прашини, скрива скорена крв предака, потомци језде без сјећања, не хајући за оне којих одавно нема, а без којих ни њих не би било, а који су прије осам деценије туда вођени у сурову смрт. Иако пржи јулско сунце, на нашем националном хоризонту одавно је мркли мрак, јер мислимо да свијет са нама и почиње и завршава.           

Пуна су инострана љетовалишта православних Срба, али је трава до кољена у Јасеновцу, на Гаравицама, на Шушњару, у Ливну, на Бравску, у Јањилима... У овом казивању трава до кољена је метафора нашег заборава, јер нема ко да упали свијећу, нема ко да молитвом раздани мрак у којем јесмо захваљујући своме забораву. Нема никог да пусти сузу јер је унук заборавио дједа, а унука баку. Ови из времена заборавили су оне у вјечности, као да нисмо били и као да опет нећемо бити једно.    

На развалинама сопствене површности никада нећемо моћи саградити срећу, ни себи ни другима. Одавно смо дигли руке од себе, па данас живимо као они које су наши преци сажаљевали, као они који не знају за себе, своје презиме, свој породични дом. Постали смо избјеглице у сопственој кући, странци у сопственој земљи, бескућници поред прадједовских огњишта, невјерници поред храмова...                        

До мора се путује дуго, али је тешко издвојити пет минута, стати на Гаравице, Шушњар, Ливно, Бравско и гдје све не и запалити само једну малу свијећу, да се помолимо за претке, да их замолимо да се они помоле за нас, да им покажемо да их нису заборавили они чије рођење нису дочекали. Док се не научимо да памтимо оне који су живот дали да бисмо ми постојали, ништа нам неће бити благословено.           

И није проблем одлазак на море, као ни то што добрим дијелом захваљајући нама живе потомци џелата наших предака, већ је проблем што ми не памтимо претке, а са заборавом тумарамо кроз свијет, не знајући ни куда ни коме идемо.

И љето 2021. године једнако боли као и оно осамдесет година раније. Можда још и јаче, јер потомци, са факултетским дипломама, добрим аутима и солидним животом, нису надрасли своје неписмене и сиромашне претке, који су у сваком тренутку и на сваком мјесту знали памтити оне што су свијетом ходили прије њих.   

Неће нас уништити други, уништићемо сами себе – заборавом!


Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије