БЕСЈЕДА 16. НЕДЈЕЉА ПО ДУХОВИМА Мт 25, 14-30 (зч. 105), 2 Кор 6, 1-10 (зч. 181)
Један човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје. (Мт 25,14).
Са овим стихом, како данас чусмо, Господ Христос отпочиње, нама хришћанима, познату причу о талантима тј. даровима. Одмах на почетку ове повјести, у њеној првој реченици зазнајемо да један човјек, очигледно господар, одлазећи на неодређено дуг пут повјерава својим слугама, свакоме према његовој моћи (Мт 25,16), дио свога блага на чување.
Оно што прво уочавамо у односу господара и његових слуга, запосленика, јесте повјерење које он према њима гаји. Он дакле предаје своје драгоцјености, дио свог богаства, не некоме од својих најближих сродника или пријатеља, него управо својим слугама. Људима које је поставио да се брину о дому који је он саградио, да гаје животиње које њему придадају да обрађују његову земљу са воћњацима, плодним њивама и великим шумама.
У овом чину се пројављује господарева вјера у тројицу својих слуга, у њихову честитост и поштење. Господар одлази на пут и њих тројица преузимају бригу и одговорност над повјереним им богатством. Господарево одсуство даје слугама прилику да открију и искажу кроз своје опхођење према талантима то какав су они имали однос са својим господарем, колико су га цијенили, колико познавали, да ли су га волили.
Даље нам прича казује на који се начин сваки слуга понаособ опходи према повјереном му новцу. Видимо да један од њих што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби он још два. А који прими један, отиде и закопа га у земљу и сакри сребро господара свога. (25, 16-18)
Послије дугог времена господар се врати и окупи своје слуге да сведе рачун са њима. Ону двојицу који су повјерени новац трудом својим удвостручили он поздрави ријечима: Добро, слуго добри и вјерни, у малом си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. (Мт 25,21)
А када трећи слуга приђе, објашњавајући шта је учинио са добијеним новцем исповједи да он има страх од свога господара због његове силе и моћи те рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао. Па се побојах о отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти твоје. (Мт 25, 24-25)
Господар не кријући разочарење обрати му се ријечима: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао. Требало је зато моје сребро да даш мјењачима; и дошашвши ја бих узео своје са добитком. (Мт, 25, 26-27) И нареди господар да се овом слуги одузме тај један таланат и да ономе што их има десет са образложењем: Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. (Мт. 25, 28).
Јако је битно да овдје промислимо о томе шта нам Господ Христос овим ријечима казује. Јасно је да Он овом причом указује на посебност односа Бога и човјека, на то шта Бог од човјека, као свога вољеног бића, жели и очекује.
Бог стварајући сваког човјека уграђује у њега посебне дарове које га чине јединственим бићем. Ти дарови (таланти, тј. таленти) су уткани у наше постојање и кроз њих ми развијамо оно што нас чини непоновљивим личностима. Свако од нас крије у себи ризницу талената, дарова које свако треба трудом својим да препозна и открије. Човјек јесте биће дјелатно и динамично, биће које је створено да ствара и воли, да дијели са другима своја унутрашња и спољашња богатства. Тек у сусрету са другим човјеком, са ближњим ми добијамо прилику да увијек и изнова откривамо и сазнајемо да смо људи, да смо дјеца Божија.
Бог, као и господар из данашње приче, има повјерења у нас, даје свакоме према његовој моћи дарове које ми треба да умножимо дјелећи их у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемјерној (2 Кор 6, 6) са другима.
Смисао живота нам се открива у нашем труду и вољи да га прихватнимо као највећи и непроцјењиви дар, те да сваки тренутак који нам је дат препознамо као могућност сусрета са Богом и Његовом стваралачком љубављу. Могућност да се ослободимо од страха који нас спутава и духовно обогаљује, јачајући вјеру и наду у познање Онога који ће и пред нас стати и позвати нас ријечима: слуго добри и вјерни, у малом си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. Амин.
